Nenad Bjelanović

KO JE KRIV?

Da li su nam razlozi uspeha referenduma u Crnoj Gori jasni posle svega? Mogu li se oni zaista svesti samo na prirodu crnogorskog režima kako nas to ubeđuju njihovi protivnici? Imamo li ubedljivijih argumenata za obrazlaganje odvajanja bastiona srpstva od Srbije?

Možda će neko ove razloge pronaći u ekonomskoj sferi, neko drugi u političkoj, treći u istorijskoj ravni. Mi ne želimo da bilo koje nabrajanje razloga omalovažimo, ali čini nam se da jedno rešenje mora imati primat i da se ono mora sastojati u identifikovanju odgovornih ljudi u Srbiji za odvajanje Crne Gore.

Naravno, nužan uslov za ovakvo razmatranje je prihvatanje pretpostavke po kojoj crnogorski referendum nije bio samo unutrašnje pitanje Crne Gore i njenih državnjana, već i dobrim delom unutrašnje pitanje Srbije. I to ne samo zato što u Crnoj Gori živi preko 200.000 "čistih" Srba, i ne jedino stoga što u Crnoj Gori Srbija ima strateške ekonomske i bezbednosne interese, i što uprkos uveravanjima, a čini se da su ona najočiglednija potvrda toga, odvojena Crna Gora ima sve šanse da u dogledno vreme postane neprijateljski nastrojena prema Srbiji. Reč je o tome da u Crnoj Gori živi blizu 200.000 Crnogoraca koji su svoju regionalnu posebnost zamenili za nacionalnost i za koje je, da do odvajanja nije došlo, još bilo izgleda da se jednom dobro osmišljenom obrazovnom politikom vrate korenima.

Ovako, ta mogućnost je nepovratno izgubljena i po poznatom kodu naše istorije upravo od njih ako ne zlo, onda nas nikakvo dobro ne očekuje. Sve dok postoje oni i mi, postojaće i sukob oko predaka i nasleđa, oko sadržaja kulture i identiteta i neretko ćemo, čini se, dolaziti do naizgled spasonosnog rešenja da i jedni i drugi polažemo jednako pravo na istu stvar ili ličnost. Ali, ona će nas utoliko više i utoliko pre deliti i trovati, nego spajati i miriti. Gorki pehar sudbine naliven je i ispijaće ga premnoga naredna pokolenja. Njegoševo delo ostaće bibliotekarima i filolozima, a ne živom narodu kojem je namenjeno. I još: nemamo nikakvih razloga da verujemo da srpski narod u Crnoj Gori neće biti podvrgnut asimilaciji u crnogorski i smelo prognoziramo da će i tamo , tom procesu uspeti da se odupre na dobro poznat način.

Oni koju su omogućili crnogorskoj vlasti da referendumsku formulu: "omogućiti onaj broj Srba na referendumu koji obezbeđuje njegov legitimtitet, ali ne ugrožava našu pobedu " , u potpunosti sprovedu za nas su jednaki krivci kao i sama ta vlast. Do tog broja Srba došlo se prvo, uskraćivanjem prava glasa sopstvenim državljanima, drugo, cenzusom od 55% izašlih birača, i treće i najgnusnije, kupovinom glasova i uzdržanosti: obećanjima, podmićivanjem i zastrašivanjem sopstvenog stanovništva, kao i stvaranjem antisrpske atmosfere u kojoj se ne može glasati za zajednicu bez bližih ili daljih negativnih posledica. Takva klima vlada u Crnoj Gori mnogo duže od referendumske kampanje i taj se narod nosi sa tim mukama kako zna i ume.

Mi se samo pitamo da li je prirodno da nijedan važan političar iz Srbije, pred takvu sudbinsku odluku, ne pokaže ni malo solidarnosti sa tim delom svog naroda, koji u njega ne pogledava ništa ređe nego u crnogorske političare, a možda ih i oseća kao bliže. Da li su Koštunica, Tadić i Nikolić ispunili ne samo svoju državničku i političku dužnost, već i nalog svoje savesti deklarativnim zalagenjem za zajedničku državu? Ako su za tu državu mogli još nešto da učine, a taj se utisak neodoljivo nameće, zbog čega to nisu učinili?

Težinu ovog pitanja naročito bi morao da oseća onaj političar koji ideju o zajedničkoj državi ima od početka svog političkog delovanja u programu stranke , (ta mu ideja toliko leži na srcu da bude jedini od lidera DOS-a koji ne želi da ode na inauguraciju Đukanovića za predsednika) i koji danas u Srbiji ima funkciju od najveće odgovornosti. Nije li onda zaista paradoksalno da budete moralni i politički jemac sporazuma kojim se zajednička država oročava na tri godine posle kojih se organizuje referendum za nezavisnost Crne Gore, da bi se na kraju, prema tom referendumu držali na pristojnom odstojanju. To što je najznačajniji potpisnik Beogradskog sporazuma verovao da tek legalizacija i konstatovanje crnogorske gotovo faktičke nezavisnosti, može crnogorsku vlast odvratiti od dotadašnjeg pravca delovanja, kao i što se uzdao u Evropsku Uniju kao garanta uslova pod kojima će se nova država konstituisati i jemca njenog opstanka, i pošto je verovao da ako do referenduma dođe da će on biti održan pod fer uslovima i da će sve to uraditi neko drugi, a ne oni kojima je najviše stalo do toga, sve te lepe namere i nepokolebljiva vera u datu reč i obećanja drugih, ne skidaju odgovornost sa premijera i pre su dokaz jedne osobine koja je u politici nedopustiva, naime naivnosti, a koje je ceh do sada plaćao uglavnom sopstvenom popularnošću, da bi sada trpela i država.

Gospodin Nikolić, pak, jedini je davao konkretne predloge, koji svedoče o njegovoj dobroj volji i ispravnom stavu u ovoj stvari. Ali, osim dosadne opaske da je jedno dobro misliti, a sasvim nešto drugo dobro raditi nemamo pronicljivijeg komentara. Što se tiče gosp. predsednka Tadića, njegova odgovornost stoji na sredini između one gosp. Nikolića i one gosp. premijera, pošto je prvi sasvim lišen položaja i uticaja, dok drugi upravo to poseduje u najvećoj meri. Ako gosp. predsednik Tadić nije imao šta drugo da nam poruči osim da je referendum unutrašnje pitanje Crne Gore, a da u prilog svom zalaganju za zajedničku državu izgovori par rečenica od kojih je najubedljivija ona kojom upućuje nešto između upozorenja i pretnje vlasti i delu javnosti u Crnoj Gori, otvoreno govoreći da odnosi između dve države ne mogu biti isti u slučaju razdvajanja, onda i mi moramo ostati nemi i zapanjeni. Ako gosp. predsednik misli da u ovom slučaju nije imao prava i prilike da iskoristi jednu od svojih omiljenih sintagmi "vrhunski interes Srbije" koju obično prati i izraz "legitimni interes" onda mislimo da ni mi nemamo prava da mu zbog toga prigovaramo.

Međutim, odgovornost oba gospodina koju smo ukratko ispitali bledi pred odgovornošću gosp. premijera Koštunice. Oni nisu bili potpisnici Beogradskog sporazuma, kojim je za matičara, bračnog savetnika, babicu na porođaju, advokata u slučaju razvoda i sudiju u slučaju nerešenog spora uzeta EU – iako se u doslovno svim prethodnim slučajevima pokazala kao rđava u svakom od tih poslova. Gosp. premijer Koštunica, je već prilikom izrade Ustavne povelje morao postati u potpunosti svestan da nikakvi ustupci i dobronamerna uzmicanja u cilju postizanja kompromisa sa crnogorskom vlašću neće zasititi želju za nezavisnošću, kao i gole činjenice da se crnogorska strana služi udarcima ispod pupka da bi izboksovala nezavisnost (sve uz prećutnu saglasnost Evropske unije) i da neće prezati ni od čega da do nje i dođe. Morao je znati da referendum, jednom raspisan, ne može ne uspeti, i zato je morao učiniti sve da do njega ne dođe. Ako je iz naivnosti potpisao Beogradski sporazum, koji je smatrao početnom stranicom novih odnosa Srbije i Crne Gore, a ne početkom njihovog odvajanja, morao se agilinije i snažnije zalagati za zajedničku državu, koristeći njene instrumente, vršeći agitaciju, upošljavajući medije i nevladine organizacije, angažujući ljude od ugleda i pameti itd. Ako je neko do sada imao dilemu da li tražimo ostavku gosp. premijera neka je smatra otklonjenom. Naravno.

Neodoljiv je utisak da je referendum izgubljen jer Srbi u Crnoj Gori nisu imali podršku i zaštitu Srbije. Nepobitna je činjenica da je te ljude jedna topla i ljudska reč mogla ganuti i ohrabriti ih na glasanje za zajedničku državu. Ako to nije učinjeno, sada utoliko više imamo obavezu da solidarnost sa njima iskazujemo na konkretan način, a ako nam to neko bude onemogućavo, da se za to sveto pravo da svome pomognemo, i borimo.