Zoran Ćirjaković

Fidel: slučajni komunista

“Unutar revolucije, sve. Protiv nje, ništa”, objavio je 1961. godine, samo dve godine posle pobede kubanske revolucije, vrhovni komandant Fidel Kastro Rus. Mladi revolucionari vole da daju velika obećanja. Teško je formulisati sveobuhvatniju definiciju slobode i naći neslobodniju zemlju od Kastrove Kube. “Crveno ostrvo” je na početku 21. veka jedno od samo četiri preostale države gde marksističko–lenjinistička vizija definiše i ograničava bezmalo sve sfere ljudskog života. Kastro, danas predsednik, premijer i vrhovni komandant, postao je tokom vremena simbol kubanske revolucije. Kubanci, od kojih većina ne zna za život bez Fidela, često bradatog komandanta zovu svojim ocem. (Starac, konj i šef su takođe njegovi popularni nadimci.) Na jednom od bilborda u Havani piše: „Sa Fidelom Celog Života“. Posle decenija sankcija i serije neuspešnih atentata danas je sasvim izvesno da će komunizam na Kubi živeti bar koliko i sedamdesetsedmogodišnji „tata“.

„Niko se ne rađa kao revolucionar, pesnik ili ratnik. Okolnosti oblikuju pojedinca ili mu omogućavaju da postane jedno ili drugo“, rekao je Fidel u govoru februara 1999. godine u kome je opisivao detalje iz svog detinjstva. „Oblikovanje“ koje je od Fidela napravilo vladara sa danas ubedljivo najdužim stažom na planeti završilo se decembra 1961. godine. Kastro je tada imao samo 35 godina. Sve nakon toga predstavlja donekle interesantnu, ali ipak, u mnogo čemu, tako tipičnu priču o bezdušnom diktatoru pokvarenom apsolutnom vlašću, sa rukama dobrano okrvavljenim krvlju nevinih, čiji podanici životare verujući da samo njegova smrt može doneti nešto dobro.

Fidel, sin Angela Kastra, bogatog zemljoposednika rođenog u Španiji, nikada nije osetio bedu proleterijata i žrtava kapitalizma za čije se interese već decenijama navodno bori. Tri stotine seljaka radilo je na Angelovim poljima u Biranu, nedaleko od Santijaga. Svoje zarade mogli su da potroše samo kod svog gazde. Angel je, naime, bio vlasnik jedine pekare, prodavnice i mesare u selu. Kao i njegov dve godine mlađi saborac Ernesto “Če” (isključivo argentinska poštapalica preuzeta iz guarani jezika, ekvivalentna srpskom “bre”) Gevara, Fidel je odrastao kao omiljeno dete u velikoj porodici.

“KOPILE”: Bio je jedno od devetoro Angelove dece iz dva braka. Angel se oženio svojom praljom Linom Rus, Fidelovom majkom, tek pošto se Fidel rodio. Kao i mnogi drugi revolucionarni lideri i političke vođe, kao što su na primer Huan Peron i njegova harizmatična supruga Evita, Fidel je začet u vanbračnoj vezi siromašne služavke tamne puti i bogatog belog gazde. U nekim slučajevima bile su to emotivne, ljubavne veze (kao ona između Fidelovih roditelja), a nekada se radilo o silovanju nemoćne žene. Angel je uvek više voleo decu iz braka sa Linom nego onu iz braka sa prvom ženom.

Kršten je tek u šestoj godini kada su se Lina i Angel konačno venčali. Ipak, za mnoge bogate susede on je zauvek ostao “kopile”. Druga deca su ga često zvala “jevrejinom”. Ova reč je na Kubi imala uvredljive konotacije i, po pravilu, nije sugerisala jevrejsko poreklo. (Mada se veruje da su preci Kastrovog oca najverovatnije bili španski Jevreji koji su prešli na katoličanstvo kako bi izbegli progon u antisemitskoj, katoličkoj Španiji.) Dvostruka stigma iz rane mladosti je verovatno učinila da zgodni, visoki i hiperinteligentni Fidel postane opsednut čašću, dostojanstvom i imperativom da nikada prvi ne primi udarac. Znao je da put razuma na Kubi retko vodi do uspeha. Kad je decenijama kasnije promovisao “Socijalizam ili smrt” kao glavni slogan svog režima, Fidel se samo držao životnog reda koji je usvojio u najranijoj mladosti. Poraz pred očima javnosti, bilo u školskoj tuči ili u sukobu sa jedinom supersilom, znači gubljenje dostojanstva i tada je smrt za ovog istinskog latinoamerikanca jedina alternativa.

Fidel je pohađao najelitniju i najskuplju školu u zemlji, jezuitski Belen koledž u Havani, koji je bio samo jedna od tri katoličke škole u kojima se obrazovao u mladosti. Uvek mažen, pažen i izuzetno razmažen, kako samo muška deca u bogatim latinoameričkim porodicama mogu biti, mladi Fidel je rastao u bezbrižnog i ekcesima sklonog hedonistu sa ogromnim egom. Za razliku od astmatičnog Čea koga je teška bolest od ranih dana naučila samodisciplini, Fidelu je s vremenom raslo samopouzdanje. Mladi i prepredeni Fidel je pisao pesme, obožavao Cezara i Napoleona, i u svemu – od sporta do studentskih organizacija – želeo da bude vođa. Već kao student prava na elitnom univerzitetu u nasiljem i korupcijom zatrovanoj Havani uvek je išao naoružan pištoljem i aktivno učestvovao u studentskim katoličkim i antikomunističkim organizacijama.

KRAJIŠNIK: Koliko god voleo da veruje da je revolucionar, pesnik i ratnik postao samo sticajem okolnosti, Fidel je ipak u mnogo čemu tipičan izdanak rodnog Orijentea, vrele istočne provincije koja se često naziva kubanskim divljim zapadom. Za kubanofile širom sveta Orijente je sinonim za najbolju kubansku muziku i vrhunski rum. Za građane hiljadu kilometara udaljene kosmopolitske Havane Orijente je krajina naseljena preterano ambicioznim, prekim i “divljim” ljudima koji govore drugačiji dijalekt, slušaju drugačiju muziku i imaju drugačiji sistem vrednosti od ostatka ostrva. U Orijenteu su se oduvek rađali okrutni diktatori, hrabri buntovnici i opasni banditi. Prva pobuna protiv španskih konkvistadora, rat za nezavisnost od Španije i komunistička revolucija započeli su u planinama i prašumama Orijentea.

U skoro svemu, od hrane do seksa i volje za moć, Fidelov apetit je bio nezasit. Kako piše Džon Li Anderson, jedan od najboljih istoričara kubanske revolucije, Fidel je kao i svaki pravi latinoamerički mačo prezirao homoseksualce, verovao u inferiornost žena, kasnio na “ljubavne sastanke” i divio se žestokim momcima. Ljubav prema revoluciji je za izuzetno šarmatnog i harizmatičnog Fidela ipak bila važnija od ljubavi prema ženama. Krajem četrdesetih, posle medenog meseca u Njujorku 1948. godine, konačno je našao svog smrtnog neprijatelja: američki imperijalizam.

Velike američke kompanije i CIA bili su već godinama stvarni vladari u Fidelovoj domovini. Fulgensio Batista, bivši kubanski oficir rođen u Orijenteu, oholi američki čovek u Havani i verni saradnik šefa CIA, došao je na vlast u Kubi pučem 1952. godine. Za samo nekoliko godina Batistina Kuba postala je poznata kao “javna kuća Kariba”. Hiljade Amerikanaca dolazilo je vikendom u Havanu u potrazi za jeftinim seksom i alkoholom. Kockarnice i “pozorišta” u kojima se seks izvodio uživo u vlasništvu američkih mafijaških porodica spadali su u “glavne znamenitosti” kubanske prestonice. Za Kastra – tada još uvek zakletog antikomunistu i vođu minornog Pokreta 26. juli – kao i za većinu kubanskih katolika, nacionalista i aristokrata Batista je bio prljavi makro koji je pretvorio Kubu u američkog vazala. Naoružan čeličnom voljom, opijen misionarskim žarom i mržnjom prema moćnom severnom susedu, Fidel je bio samo jedan od mnogih mladića koji su salone Batistine Havane zamenili za kalašnjikove i kolibe u planinama istočne Kube.

SUDBINA: Fidelovo preobraćenje iz katoličke u komunističku veru počelo je 5. juna 1958. godine. Gledajući kako Batistin avion naoružan američkim raketama uništava kuću nevinog seljaka nedaleko od gerilskog štaba u La Plati, Fidel je usred ofanzive koja je zadala ozbiljan udarac njegovim snagama doživeo svojevrsnu katarzu. Odustajući od svoje dugogodišnje odanosti demokratiji, ustavnosti i jezuitskom moralu, on je od neprijatelja američke politike postao zakleti neprijatelj svih američkih vrednosti. U pismu koje je napisao iste večeri iscrpljeni i gladni bradati vrhovni komandant opkoljene gerilske vojske je definisao svoju i prorekao kubansku budućnost: “Kada sam video raketu koju su ispalili na Marijevu kuću, zakleo sam se da će Amerikanci skupo platiti za ovo što su učinili. Kad se ovaj rat završi, započeću svoj lični, puno duži i veći rat: rat kojim ću se ja boriti protiv njih. Shvatam da je to moja istinska sudbina”.

Rat protiv Batiste o kome je Fidel govorio završio se samo šest meseci kasnije. Omraženi diktator je 1. januara 1959. pobegao iz zemlje i Kastro je pobednički ušao u glavni grad. Umesto da se posveti obnovi osiromašene i gladne zemlje, istog dana započeo je svoj rat. Još juna 1958. godine obećao je da će to biti dugačak rat. Danas, 45 godina posle zaveta datog pored Marijeve kuće u džungli na obroncima Sijera maestre i deset američkih administracija u Beloj kući, kraj Fidelove borbe se ne nazire.

OSVETA SRPOM I ČEKIĆEM: Fidel, antikomunista koji je stvorio jedinu dugovečnu komunističku imperiju u “američkom dvorištu”, voleo je da u prvim godinama svoje vlasti govori o neuspehu kubanske komunističke partije. Tvrdio je da je pobedom njegovih bradatih nacionalista dokazao da Marks nije bio u pravu kad je govorio da se do revolucije može stići samo pod vođstvom komunističke organizacije. Njegov komunistički žar nije rođen krajem pedesetih godina prošlog veka iz iskrenog ubeđenja, vere ili opijenosti Marksovom ideologijom. Fidelov komunizam je plod ogromne želje za osvetom i mržnje prema Americi. Nema sumnje da je mislio da nema boljeg načina da kazni moćnog severnog suseda od uvođenja socijalističkog poretka i instaliranja sovjetskih raketa samo pedesetak kilometara južno od rajskih obala Floride, idealnog mesta za dostizanje ultimativne kapitalističke nirvane poznatije kao “američki san”.

Odstranjujući liberalno krilo pokreta, bradati nacionalista je već novembra 1959. godine počeo polako da otkriva svoje novo, tokom prethodnih meseci pažljivo skrivano “crveno” lice. U leto 1960. godine Fidel je udario Amerikance tamo gde najviše boli – zaplenio je imovinu u vlasništvu američkih naftnih kompanija “Teksako” i “Eso”. Oduzeo je i plantaže šećerne trske i farme stoke koje su bile u vlasništvu američkih državljana. U tekstu objavljenom septembra 1959. godine u listu “Humanizmo” Če Gevara je naznačio pravu veličinu Kastrove ambicije. Če, koji je za razliku od osvetoljubivog Kastra bio iskreni vernik komunisti č ke utopije, najavio je da će se Fidelov rat protiv američkih vrednosti proširiti i van kubanskih granica. “Kuba postoji i Fidel Kastro je čovek, popularni heroj, a ne neka mitska apstrakcija... Kuba nije izolovani događaj, već samo najava buđenja cele Amerike”, napisao je tada Če. Nešto kasnije, on je objavio knjigu “Gerilski rat”, koja će sve do pojave njegovog beskompromisnog i puno uspešnijeg naslednika Osame bin Ladena predstavljati uputstvo za pružanje otpora i svojevrsnu bibliju boraca protiv američkog imperijalizma i njegovih eksponenata širom sveta.

DOŽIVOTNI MARKSISTA–LENJINISTA: Prvi stranac kome su Fidel i Če otkrili svoju nameru da Kubu pretvore u komunističku zemlju bio je potpredsednik sovjetske vlade Anastas Mikojan. Početkom februara 1960. godine, tačno trinaest meseci pošto su bradati revolucionari zauzeli Havanu, u jednoj od bizarnijih epizoda u istoriji diplomatije (koju je zabeležio Mikojanov sin koji je doputovao na Kubu sa moćnim ocem) Fidel i Če su ruskom gostu objavili istorijsku odluku da pobedonosnu narodnu pobunu protiv brutalnog diktatora pretvore u socijalističku revoluciju. Tokom opuštenog razgovora kasno noću u malom šatoru u prašumi oko La Plate, nedaleko od nekadašnjeg Kastrovog štaba na obroncima Sijera maestre, Fidel je rekao zbunjenom Mikojanu da oni još uvek kriju ovu svoju odluku od kubanskih kapitalista. Če je dodao da odluku da se krene u socijalizam treba što pre objaviti i kubanskom narodu. Decembra 1961. u govoru u Havani Fidel je konačno obelodanio ono što su građani Kube naslućivali mesecima: “Ja sam marksista–lenjinista i biću to dok ne umrem”.

Činjenica da Fidel uspeva da preko 40 godina vodi svoju borbu protiv Amerike nije samo posledica izolovanosti tropskog ostrva i efikasnosti sveprisutnog represivnog aparata. Ovaj čovek neverovatne energije, koji je godinama pokazivao veliku dozu lične hrabrosti, i dalje uspeva da fascinira ponekog Kubanca. Većina Kastrovih sunarodnika danas su ipak samo zbunjeni, cinični i zaplašeni ljudi. Pre nego što je krajem jula predao vlast bratu, jedini zrak nade predstavlja činjenica da se, kako piše Alma Guljermoprijeto u svoj knjizi “U potrazi za istorijom”, njegov nekada prodorni pogled pretvorio u zurenje bolesnog starca.

Ambiciozni i osvetoljubivi mezimac bogatog oca, koji je na kratko bio velika nada nacije i voljeni revolucionar, umreće kao omraženi diktator. Verovatno najpoznatije reči čoveka koji je voleo da drži beskrajne govore su tri kratke rečenice koje je izgovorio na suđenju 1953. godine pred Batistinim sudijama. “Možete me osuditi. To je nebitno. Istorija će me amnestirati”, rekao je današnji diktator. Tada se još borio za slobodu i bio protiv diktature. Pedeset godina stariji, ali i dalje podjednako samouvereni Kastro možda ima razloga da veruje da je dobio svoj “veliki” lični rat protiv Amerike. Ali, za njegove zločine nema amnestije jer njegovi nesrećni sunarodnici decenijama životare lišeni većine životnih radosti. Čak i mnogi od onih koji su rođeni posle Kastrove “male” pobede nad Batistom, januara 1959. godine, imaju minimalne šanse da ikada počnu da žive život dostojan čoveka.