|
Đorđe Vukadinović
Između dve vatre
 Bez obzira da li ćemo to tumačiti natprosečnim nivoom političke kulture njenih članova, ili pak kontinuiranim prisustvom i borbom stranačkih barona i lobija, činjenica je da Demokratska stranka i njene skupštine pokazuju – barem za ovdašnje prilike – zavidan nivo unutarstranačke dinamike i demokratičnosti. Ta ocena ostaje i nakon poslednje skup štine DS, uprkos tome što je ovoga puta političke vatre bilo manje nego u nekim ranijim prilikama i što je praktično čitav skup protekao u znaku učvršćivanja liderske pozicije predsednika Borisa Tadića.
Tadićev trijumf je nesumnjivo zaslužen i, na prvi pogled, gotovo apsolutan. Pre dve godine on je pobedio svoje glavne stranačke rivale, ali ostao pomalo stešnjen unutar rukovodstva koje uglavnom nije sam birao i pod teretom Đinđićevog nasleđa i harizme, na koje su, i to ne bez osnova, njegovi stranački takmaci polagali najmanje jednako pravo. Iako od samog početka prisutan u stranačkom životu, Tadić je uvek bio pomalo strano telo i neka vrsta nepoznanice za stranačku nomenklaturu – kao i ona za njega. Ipak, zahvaljujući, s jedne strane, nesumnjivom ličnom šarmu, kao i širokoj paleti spoljne podrške, u rasponu od američkih zvaničnika do Ružice Đinđić i lokalne kulturne elite, stranačka javnost je nekako progutala i potisnula činjenicu da Tadić, najblaže rečeno, nije bio jedan od «prvih pikova» pokojnog premijera. Uostalom, u životu, a pogotovo u politici, ništa ne uspeva kao uspeh. DS je pod Mićunovićem imala ugled, sa Đinđićem su stigli energija, novac i moć, ali je tek Tadić doneo ono radi čega stranke prevashodno i postoje, a u čemu je DS hronično oskudevala – masovnu podršku i ukus pr(a)ve izborne pobede.
Ne treba otud da čudi što je stranačka skupština protekla u znaku Tadićevog ličnog trijumfa. Dobio je gotovo plebiscitarnu podršku, izazivača nema ni na vidiku, nekadašnji stranački takmaci su ili uklonjeni ili marginalizovani, a stranačko rukovodstvo je popunjeno ljudima od njegovog poverenja. U vrh su lansirani predsednikov kum i savetnik, lični pi ar, šef kancelarije i šef marketinga (šofer i frizer, čini se, za sada ne pokazuju neke političke ambicije). No, uprkos praktično apsolutnoj kadrovskoj dominaciji, između Borisa Tadića i Demokratske stranke nije došlo do one vrste identifikacije kakva je postojala u Đinđićevo vreme, ili kakva, na primer, postoji na relaciji Koštunica – DSS, ili Nikolić – SRS. (Da i ne govorimo o razmerama ove identifikacije u SPO, Novoj Srbiji ili PSS-u.)
I nije tu u pitanju samo stepen unutrašnje demokratičnosti, niti prisustvo, odnosno odsustvo krupnih i samosvojnih političkih ličnosti. Konačno, Tomislav Nikolić je sa svake strane gledano, sve sa živim Šešeljem, Aleksandrom Vučićem i Majom Gojković, daleko manje izdvojen i neprikosnoven unutar SRS nego Tadić među Demokratama, pa se opet između njega i stranke ne primećuje onaj dualizam i napetost koji povremeno izbijaju kod Tadića i DS. Pravi izvor ovog dvojstva leži u oprečnim i teško pomirljivim ulogama koje su u poslednje vreme na sebe preuzeli DS i njen sve apsolutniji lider. Naime, ispravno procenjujući da, ukoliko se ne plaše vlasti, Srbi vole da glasaju za opoziciju, ali pogrešno računajući da «izbori samo što nisu» DS je prošle godine zaigrala na kartu oštrog oponiranja vladi Vojislava Koštunice, upravo u trenutku kada je bilo jasno da će, već i po prirodi svoje funkcije, Boris Tadić biti prinudjen da sa vladom najtešnje saradjuje povodom Kosovskog pitanja.
Ali čak i da nema ove ustavne obaveze, i čak i da nije bilo svojevremenog «kohabitacionog» dogovora i obećanja, jasno je da i Tadićev politički senzibilitet, a i platforma sa kojom je dobio predsedničke izbore, upućuju na dijalog, sporazumevanje, traganje za nacionalnim konsenzusom i brigu o elementarnim nacionalnim interesima – drugim rečima, manje-više sve suprotno onome što je, vođena sumnjivom procenom sopstvene probitačnosti, mesecima činila njegova stranka. Tadićeva DS se, naime, vrlo efikasno obračunala sa frakcijom Čede Jovanovića, ali je u velikoj meri ostala talac njegove politike, odnosno jednog neobičnog miksa sačinjenog od «haškog» pogleda na noviju srpsku istoriju, pomalo histeričnog aktivizma i reformske demagogije.
Napokon, ta šizoidna pozicija se ponekad prenosi i na samog Tadića, koji je, poput neke savremene inkarnacije doktor Džekila i mister Hajda, prošle nedelje u roku od samo dvadesetčetiri časa otposlao dve potpuno oprečne političke poruke. Jednu u subotu uveče, kao predsednik DS, a drugu, kao predsednik Srbije, sutradan, u emisiji Utisak nedelje. U jednoj je govorio o dve Srbije, demokratskoj i radikalskoj, a u drugoj o državi, Kosovu i neophodnom jedinstvu, mireći ono što je prethodne večeri delio. Verovatno, kao što rekosmo, nema velike dileme koja je od ovih poruka bliža Tadićevom srcu. Ali ta poruka i ta politika, iz različitih razloga, još su nevidljive u delovanju i politici Demokratske stranke kojoj on stoji na čelu. Zato u svojim državotvornim nastupima Tadić nema adekvatnu stranačku pratnju i zato, na primer, preko jezika njegovih saradnika teško prelaze njegove reči da je Kosovo i državno, a ne samo humanitarno pitanje zaštite tamošnje srpske manjine, ili da Srbija ima legitimne interese u Crnoj Gori, kao i u Republici Srpskoj. Sve to ukazuje da je Tadić, za sada, unutar DS trijumfovao personalno, ali još uvek ne sasvim politički i ideološki – ma šta to značilo. A sve dok je tako, vlada i radikali ne treba da brinu za svoju budućnost.
|
|
