Đorđe Vukadinović

Koštuničin gambit

Vest da je predlog novog ustava potvrđen na referendumu Srbija je dočekala sa olakšanjem. Ali, ne računajući već tradicionalno izbezumljenog „spikera“ srpskog parlamenta i potpuno razumljivu, iako verovatno ne baš potpuno osnovanu radost na ulicama severne Kosovske Mitrovice – euforije nije bilo. I nije u pitanju samo trenutna malaksalost zbog šokantnog preokreta u završnici referendumskog maratona. Nije to ona Đorđevićeva trojka sa polovine terena od koje „zastaje dah“, da bi se koji trenutak kasnije prolomila eksplozija neobuzdanog veselja. Ne. Sve je više ličilo na odrađivanje jedne obaveze, skidanje jednog političkog bremena i uzdah olakšanja zbog na jedvite jade obavljenog posla, koliko neatraktivnog i teškog, toliko, opet, iz bezbroj razloga, neophodnog i važnog.

Interesantno je da isto kao što nije bilo previše radosti među svim zvaničnim referendumskim pobednicima, još je manje nezadovoljstva i razočaranja bilo među referendumskim „gubitnicima“, to jest, onom šarenom skupinom malih stranaka u traganju za svojim identitetom i velikih lidera u potrazi za svojom strankom koja se zalagala za bojkot referenduma. Zapravo, ovo je za njih gotovo idealan ishod. To što je referendum prošao uz velike teškoće, oni će, razume se, knjižiti kao uspeh svoje kampanje i potvrdu svoje nabrekle političke snage. A, s druge strane, zbog činjenice da je ustav ipak prošao, bojkotaši će biti pošteđeni ozbiljnog suočavanja sa posledicama sopstvene političke neodgovornosti i lišeni obaveze da svojim potencijalnim glasačima, stranim ambasadorima i finansijerima objašnjavaju zašto je, recimo, bolje da Srbija nastavi pod Miloševićevim ustavom, da Vojvodina ostane sa manjim stepenom autonomije, a građani i nacionalne manjine sa manje prava.

Velike radosti, dakle, nema – a nema ni razloga da je bude. Uostalom, mnogi poslovi, te politički i državni projekti u koje smo s euforijom i pesmom ulazili okončali su su se tragično i neslavno. Srbija nije novokomponovana država, niti su njeni građani baš toliko maloumni, da bi bili tek tako opčinjeni ustavom i državnim simbolima, i veselili se suverenističkim đinđuvama poput urođenika iz starih holivudskih filmova ili nekih naših balkanskih suseda i ex-jugoslovenske braće. Ovo svakako nije ustav nove, mlade države i njene samosvesne elite koja je konačno ostvarila svoj nacionalni cilj, već pre pokušaj kakve-takve nacionalne i insititucionalne normalizacije i spasavanja onoga što se spasti dade od nekadanjih državotvornih projekata.

Ta i takva Srbija verovatno nema bitno druge politike od ove koju vodi i nema na raspolaganju bitno bolju političku elitu od ove koja je u seriji međusobnih ucena, trgovina i kompromisa iznedrila ovaj ustav i iznela referendum. Zato ovaj ustav ako i nije baš pravi „društveni ugovor“, svakako jeste realna slika naše društvene i političke realnosti. I zato će njime, na kraju krajeva, svi biti relativno zadovoljni. Pre svih, naravno, Vojislav Koštunica, koji je konačno ostvario svoj politički i pravnički san i istovremeno se oslobodio trostruke (SRS, DS, međunarodna zajednica) političke ucene kojoj je na ovaj ili onaj način morao udovoljiti da bi ustava i referenduma uopšte bilo. Odmah posle Koštunice slede radikali koji su iskoristili priliku da još jednom demonstriraju svoju – inače, zbog nekadašnjeg „minulog rada“ često im s razlogom osporavanu – političku konstruktivnost i još jednom se Koštunici i DSS-u pokušaju preporučiti kao zahvalan i prihvatljiv partner.

Iako verovatno s najkiselijim osmehom medju pobednicima, ni Demokrate nemaju razloga da budu nezadovoljni. Čedomir Jovanović im, po svoj prilici, za sada ipak nije otkinuo preveliki deo biračkog tela, a naklonjena medijska i analitička mašinerija već će nekako zabašuriti činjenicu da je, uprkos uglavnom korektnom držanju Borisa Tadića, DS očito igrala dvostruku igru, priželjkujući neuspeh referenduma i izbore za ustavotvornu skupštinu kao „rezervnu“, odnosno svoju pr(a)vu opciju. Kao formalno ravnopravni sa-učesnik ustavnog kompromisa Demokrate će sada još žešće ispostaviti svoje zahteve vezane za datum i vrstu budućih izbora, ali odluka o tome sada će još više nego ranije biti isključivo u Koštuničinim rukama.

Bilo kako bilo, Srpska politika će se narednih dana vratiti u svoju političku kolotečinu, svojim beskonačnim svađama, licitiranjima oko izbora i pregovorima o koalicijama. Opora istina da od ustava verovatno ne bi bilo ništa da je nevreme koje u nedelju uveče zahvatilo Novi Sad i Beograd stiglo samo koji sat ranije brzo će biti potisnuta i zaboravljena. Kao i to da su jedna slika ostarelog srpskog patrijarha na biralištu i jedna sumnjiva informacija o tome da se u Prištini već priprema slavlje zbog neuspeha referenduma imale veći uticaj na odziv građana u poslednjim satima od sve argumentacije i svih apela srpskih političkih čelnika.