Djordje Vukadinović

Milošević kao sudbina

Postoje ličnosti koje, šta god činile, uvek polarizuju javno mnjenje i nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Najviše ih je u politici, ali ih nalazimo i u svetu zabave, muzici, sportu – i u   svakodnevnom životu. U novijoj srpskoj istoriji takvi su, bez sumnje, bili Zoran Đinđić, Vuk Drašković i Vojislav Šešelj. Ali pre svih – Slobodan Milošević.

Teško je pronaći čoveka koji je za života, u isti mah, bio toliko hvaljen i kuđen, demonizovan i obožavan. I to najčešće u pogrešnom trenutku, i iz pogrešnih razloga. Krajem osamdesetih, kada je politički probuđena i medijski dopingovana Srbija u njemu prepoznala nacionalnog mesiju, on je bio tek jedan ambiciozni komunistički aparatčik. Narod ga je dočekao kao novog Karađorđa i Obilića, a on je, zajedno sa svojom ženom, sanjao da bude novi Tito. I oni koji su ga voleli i oni koji su ga mrzeli mislili su da je srpski nacionalista koji želi da stvori veliku Srbiju, a on je tih prelomnih godina u duši   zapravo bio jugosloven i komunista. Srbin i patriota je postao vremenom, i to više zahvaljujući NATO bombarderima i Karli del Ponte, nego pod uticajem nacionalne tradicije, akademije i svetog sinoda.

Njegov uspon na srpski politički vrh pratila je uglavnom orkestrirana histerija i pravi medijski linč njegovih političkih protivnika. U tom smislu, ima neke istoriske pravde u tome što je, na kraju, i sam bio žrtva jedne slične medijsko-političke histerije i manipulacije svetskih razmera. On koji je početkom devedesetih delovao i ponašao se kao svemoćni gospodar života i smrti na Balkanu, krajem te decenije srušen je od strane globalnih kabadahija, na sličan način bahatih i uverenih u svoju svemoć i nedodirljivost. Kada je bio najgori, i kada su, zapravo, postavljani temelji njegove i naše nesreće, voleli su ga, podržavali, ili bar tolerisali, i Srbija i svet. A okrenuli su se protiv njega onda (rat na Kosovu, NATO intervencija) kada je, u suštini, bio najmanje kriv. Ili bar manje nego ikad ranije.

Da stvar bude još gora, umesto da posle oktobra dvehiljadite Milošević i njegova vladavina polako odu u istoriju i zaborav, bahati pobednici pokušali su da na njega prebace apsolutnu odgovornost za sve loše što se u Srbiji i oko nje događalo i događa. I to, kako pre, tako i posle njegovog odlaska s vlasti. Na njegov račun knjiženi su raspad države, rat, hiperinflacija, sankcije, bombardovanje, zločini i porazi tokom devedesetih, ali i neispunjena petooktobarska obećanja, sukobi unutar DOS-a, siromaštvo, korupcija i dvostruki standardi međunarodne zajednice. A još kada je na Vidovdan 2001. faktički kidnapovan i izručen Haškom tribunalu, bilo je jasno da Miloševićevi domaći i strani neprijatelji udruženim snagama rade na njegovom političkom vaskrsenju. Iritantna optužnica i njegova vešto vođena odbrana, kao i iznenadna smrt pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima, samo su još potcrtali tu neminovnost. A bruka i muka države koja danima nije znala šta će i kuda sa mrtvim Miloševićem, nekrofilija političkih protivnika koji su neukusno – i neuspešno – mitingovali na dan njegove sahrane, te još jednom manifestovano ludilo i unutarporodični sukobi, svemu su tome dodali još i dozu nacionalne i porodične tragike.

Iako je, kao što je primećeno, predstavljao pravi božji dar za sve svoje i naše neprijatelje, a nesreću za sebe i svoj narod, Miloševićev lik će, kako vreme bude promicalo,   u nacionalnoj istoriji verovatno ostati upisan znatno svetlijim slovima nego što bi bio da nije bilo ovog četvorogodišnjeg haškog cirkusa i pokušaja da se proglasi krivim za sve živo – od genocida, do ptičjeg gripa, crnogorske nezavisnosti i izgubljenog Kosova. I bez obzira što je doslovno upropastio sve čega se latio, u kolektivnom sećanju bivaće toliko veći, koliko nam država bude manja, a život bedniji. I obrnuto.

To što nije uspeo praktično ni u čemu za šta se zalagao, ne mora ništa da znači. Uostalom, nije uspeo ni knez Lazar, nije uspeo ni Karađorđe. Naravno da njegovi poštovaoci ovih dana preteruju, i da je Milošević iz bezbroj razloga još daleko od toga da se upiše među pomenute velikane. Ali nema sumnje da će, sviđalo nam se to, ili ne, njegov realni lik i (bez)brojni politički promašaji sve više bledeti pred slikom odlučnog i hrabrog vođe jednog malog naroda koji se u jednom trenutku usudio da stane nasuprot svetske sile i nepravde. Mi danas znamo da nije bilo baš tako. Ali nacionalne istorije i mitologije uglavnom su satkane od sličnih – pa i većih – preterivanja i neistina.