Pod lupom

Đorđe Vukadinović

ISTINA I LAŽ U POLITICI

Često se može čuti sentenca kako je «i put u pakao popločan dobrim namerama», odnosno, kako dela preduzeta u najboljoj nameri mogu rezultirati veoma lošim posledicama. I to je, naravno, tačno. Postupci vođeni dobrom voljom zaista mogu da se izrode i dovedu do rđavih ishoda. Ali obrnuto, nažalost, ne važi. Dakle, iz dobrih namera može nekad da proizađe nešto rđavo, ali iz zlih ne može nikad ništa dobro. Zlo rađa jedino zlo – u politici podjednako kao i u životu.

Shvatanje da u politici i za političare ne važe moralne norme i principi, ili bar ne kao u običnom životu i za obične ljude, najčešće se vezuje za Makijavelija, iako je mnogo starije i postoji praktično koliko i sama politika. Prevara, laž i manipulacija, sve što preziremo i čega se stidimo u svakodnevnom životu, kao da u politici zadobija neki viši smisao i neko dublje opravdanje. Pri tome se, po pravilu, alibi nalazi ili u sveopštoj relativizaciji («može i ovako i onako – sve je stvar interesa i ubeđenja»), ili u neodređenom pozivanju na opšte dobro, buduće generacije i plemenite ideale.      

U suštini, razlika je samo u tome što je u politici do istine obično teže doći nego, recimo, u matematici ili geologiji, i što politička pitanja angažuju daleko više strasti, emocija i energije nego kontroverze u drugim oblastima.   A morala i principa ima otprilike isto koliko i u drugim sferama. Što će reći, malo – i sve manje – a svakako daleko manje nego što bi trebalo. Dodatni problem, međutim, predstavlja to što do principa i činjenica ovde kao da niko ne drži, i kao da svi podrazumevaju da je u «političkom biznisu» nekažnjivo, pa čak i preporučljivo činiti sve ono što bi, u normalnim situacijama, moralo biti predmet, barem, moralne osude i prezira. Sve je dopušteno, samo pod uslovom da je efikasno i da «služi svrsi». A ta svrha u praksi nekako lako i spontano evoluira od «zajedničkog dobra» i «budućnosti naše dece» do golog opstanka na vlasti, što duže i po svaku cenu.

Sredstva masovnih komunikacija, te postmoderna kultura i relativizacija tradicionalnih vrednosti Istine, Pravde i Morala, obezbedili su tehničku i intelektualnu logistiku ovom skaradnom nazoru, koji se, pod imenom «politički pragmatizam» izdaje za poslednju reč političke mudrosti. Ovaj fenomen je dabome globalan (setimo se samo priče o humanitarnoj katastrofi i oružju za masovno uništavanje koja se vrtela po svetskim medijima u vreme napada na Irak i NATO intervencije na Kosovu), ali u našim uslovima, po običaju, zadobija jednu specifičnu karikaturalnu dimenziju. Manje je suptilnog spinovanja, a više direktne laži, uvreda i verbalnog šaketanja. No, princip je isti i svodi se na misao kako hiljadu puta ponovljena laž na kraju postaje istina.     

Početkom devedesetih Srbi nisu samo «žestoko uzvraćali» na «ničim izazvane napade», kao što su nas neprestano uveravali zvanični mediji, i nisu bili «genetski nesposobni da vrše zločine». Vojislav Šešelj nije «srpski junak», kao što piše na plakatima kojima radikali povremeno oblepljuju Srbiju, a što, dakako, ni malo ne umanjuje skandaloznost činjenice da već više od tri godine u Hagu čeka na početak suđenja. Dominantno neraspoloženje koje u srpskoj   javnosti vlada prema Haškom tribunalu nije dokaz da su Srbi «zarobljenici prošlosti». Zoran Đinđić nije «prvi demokratski premijer Srbije». Miloševića 2000. nije mogao pobediti «svako koga bi DOS isturio kao svog kandidata». DOS-ovska propaganda nije jedini krivac za svojevremeno srozavanje Koštuničinog rejtinga. «Međunarodna zajednica» uopšte nije tako homogena, još manje pravedna, a najmanje nevina u svojoj balkanskoj politici, kao što se to čini brojnim lokalnim promoterima «evroatlanskih integracija». Boris Tadić nije ustaša. Poslanici nisu «stoka bez repa». RTS od početka višestranačja nije imala balansiraniji informativni program i nikada u Srbiji nije bilo tako privilegovane opozicije kao što je DS danas.

Ove skoro nasumično nabacane tvrdnje, nejednakog značaja i težine, imaju zajedničko samo jedno – istinite su i protivreče nekoj od važećih dogmi nekog uticajnog činioca na srpskoj političkoj sceni. I iz ovog ili onog razloga, međutim, ti uticajni faktori ni za živu glavu nisu spremni da odustanu od ovih više ili manje očiglednih besmislica, sve dok veruju da im one donose neki politički profit. I pri tome, svako slepo brani i ponavlja svoju mantru, uglavnom razložno kritikujući one protivničke. A možda bi zbir gorepobrojanih, relativno jednostavnih i, verujemo, nesumnjivih činjenica, mogao postati element jedne nove i drugačije srpske politike. Istinitije i uspešnije u isti mah.