Dragan Milosavljević

Još jedan popravni iz istorije

Rezime dosadašnje globalne vojne i političke kampanje Sjedinjenih Američkih Država protiv terorizma mogao bi da zaprepasti laike. Naime, i SAD i njihov protivnik Bin Laden, vođa militantnog islama, na vidljivom su dobitku.

Mada zvuči paradoksalno, ovo stanje – najupadljivije u Bosni i na Kosovu – u potpunom je skladu sa suštinom politike dvostrukih standarda i orvelijanskog novogovora američke administracije i njenih jastrebova. Oni i dalje uspešno obmanjuju ljude i svoju neoimperijalnu misiju predstavljaju kao „oslobađanje sveta od zla”.

Za ovaj strateški zamah globalnih razmera, kojim se svi važniji energetski resursi i putevi nafte nastoje staviti pod kontrolu jedne supersile, od suštinskog je značaja da intevencionizam ima makar i prividni legtimitet.

U praksi, intervencije Sjedinjenih Američkih Država vode rastakanju ugleda Ujedinjenih nacija, uništavanju međunarodnog pravnog poretka i negaciji suvereniteta malih država. Sve to pokriva se veštom medijskom nadgradnjom iluzije o borbi protiv terorizma i „osovine zla”.

Istovremeno, u zemljama projektovanih žrtava, plaćeni telali ubeđuju narod u njegovu istorijsku krivicu, kojom je sam sebi dodelio ulogu svetskog parije. Ništa nije prepušteno slučaju.

U ambijentu iskonstruisanog haosa pokazalo se da je Bin Ladenovo podrivanje bezbednosti sveta iznutra (Amerika ga preobličava spolja) praktično nepobedivo i nezaustavljivo – sve dok ima fanatika spremnih da sebe dignu u vazduh. Treba li podsećati da je ovaj „rod” islamskih terorista nastao mutacijom gerile koju je organizovala i legalizovala upravo Amerika zarad sopstvenih interesa u Avganistanu, u akciji rušenja Sovjetskog Saveza?

Amerika je, dakle, obezbedila odgovarajućeg „pouzdanog” neprijatelja za koncept unutar kojeg već decenijama besprekorno funkcioniše njena u osnovi ekspanzionistička politika. Neopipljivost terorizma Vašingtonu omogućava da ga detektuje u bilo kom kutku sveta i da tamo interveniše trupama ili na drugi način, samo ako za to ima interes.

Rezultati su poznati: Bušovi bojovnici, lako prerušeni bojama Severnoatlantskog pakta, prvo su stavili pod kontrolu Avganistan (sve jureći Bin Ladena). S tog tla je ponovo potekla droga, reka opijuma, a s njom i novac, kojim šverceri teroristi kupuju oružje za svoju „oslobodilačku gerilu”. Balkan je i danas preplavljen parama ovakvog porekla.

Posle Klintonove balkanske operacije i izgradnje kontrolnog tornja za Bliski istok u Bodnstilu na Kosovu, Buš Mlađi je, u interesu kartela naftnih magova i bankara, stavio šapu na iračko crno zlato, osmislivši plan „nafta za hranu”, po kojem pokoreni Irak sopstvenim prorodnim bogatstvom otplaćuje cenu rušenja Sadama Huseina (prethodno ozloglašenog i proglašenog za Miloševića), kao i cenu otpora američkom okupatoru. Iračka nafta više ne pripada Iračanima, kao što ni Kosovo više ne pripada Srbiji.

Uz izvesne izmene u dramaturgiji, na širem prostoru i uz veći ulog, u Iraku je reprizirana balkanska tragedija. Američki stručnjaci su i u Bagdadu, po uzusima ustaljene prakse „oslobađanja” i donošenja demokratije „na gusenicama tenkova” (kako je to svojevremeno činio Brežnjev), oformili marionetsku vladu, doneli konfederalni ustav, organizovali izbore i pripremili raspad Iraka po uzoru na raspad Jugoslavije.

U konceptu raspadanja, koji je na Balkanu bio krvav, a mora biti takav i na Bliskom istoku, secesije su, kako je proklamovao Badenter, „legitimno pravo na samoopredeljenje”. Naravno, ne u svim zemljama. Na Teksas se, recimo, to ne odnosi.

Kurdi i Šiiti plaćaće predajom naftnih izvora „oslobodiocu” „dobijenu „nezavisnost”, a Sunitima sleduje duplo golo.

S perjanicom Amerikom, NATO je uspeo da regrutuje gotovo svu živu silu novih članica Evropske unije kao svoju stajaću vojsku u približavanju ruskim granicama, kaspijskoj nafti i neizmernim bogatstvima Sibira. Jedan od američkih eksperata nedavno je ingeniozno zaključio da Rusija blaga Sibira mora podeliti s drugima. „To je previše za jednu zemlju”, rekao je. Pogodite s kim Rusija treba da deli svoje prirodno bogatsvo.

Nemali dobitak za stratege okupljene oko Buša jeste i zbunjenost Evrope, pomešana sa panikom posle eksplozija u Madridu i Londonu, kao i zastoj u usvajanju evropskog ustava i njenog daljeg objedinjavanja, a takođe i donošenje niza zakona koji ograničavaju demokartske slobode. Posebno im odgovara jačanje nadzora nad milionima muslimana, kojima sada preti opasnost da budu proterani iz Evrope ili getoizirani.

Balkan, bure baruta ispod kojeg i dalje tinja fitilj, u takvoj situaciji prepušten je američkim strateškim planovima. Malo je reći da je rezulatat te kapitulacije zastrašujući.

Sada znamo da su Bosna i Kosovo, muslimanske enklave na Balkanu, na putu da postanu islamske paradržave, što je prvi dobitak terorista u skeču Amerika protiv Bin Ladena. Uoči Nove godine, Republika Srpska i formalno je utopila svoje oružane snage u unitaristički koncept bošnjačke, u stvari muslimanske Bosne, kojom upravlja Nemac i gde su, posle intrevencije Severnoatlantskog pakta, baze antievropskog džihada i dalje nedodirljive. Srbi ponovo dobijaju ulogu janičara, kakvu su imali u Otomanskoj imperiji.

Sve to sračunato je na zastrašivanje Evropljana, čija se politička elita sastoji od korumpiranih birokrata. Zato je „iz američkih izvora” obelodanjeno da je baš u „Bosni planiran masakr u madridskom metrou”, da je „iz Bosne krenula pošiljka eksploziva i oružja” (zaustavljena u Zagrebu), koja je sahranu Pape Vojtile trebalo da okupa u krvi.

Teroristi, od kojih je jedan kao probni balon boravio u centralnom zatvoru u Beogradu, za svoju upornost i doslednost u ratu protiv „američkog šejtana” nagrađeni su od svojih protivnika bogatim ustupcima, hteli to da priznaju ili ne. I to od Azije, preko Bliskog istoka, do Balkana.

Istovremeno, kolumnisti vodećih beogradskih listova, među kojima su i „preporođene” „Večernje novosti”, javljaju nam uoči Nove godine da je ukidanja redovne vojne obaveze neophodan uslov za ulazak naše zemlje u NATO. Prema njihovom mišljenju, potrebno je stvoriti malu armiju profesionalaca koja će juriti teroriste. Dakako, po belom svetu, pod komandom NATO. Svakako ne na Kosovu, gde od albanskih terorista svakodnevno strada preostalo srpsko stanovništvo.

U duhu ovih provokacija, baš uoči početka pregovora o Kosovu, jesu i domaća statistička istraživanja, koja ubedljivo sugerišu da je srpska nacija digla ruke i od svoje kolevke i od sunardnika okupljenih oko preostalih nepopaljenih svetinja.

U međuvremenu, dve partiokratije sa prefiksom „ demokratska” sučeljene su jedna s drugom na brvnu iznad političke provalije zemlje koju navodno demokratizuju i evropeizuju, dok narod, u „svečarskim” danima opšte apatije, nemo stoji nagnut nad ponorom. U medijima, koji odišu ispraznim i neiskrenim prazničkim duhom, nema nikoga ko bi naciju suočio sa onim što je 2007. godine čeka – osim uvek nasmešenog Božidara Đelića. Prema njegovim rečima, dogodine nas očekuju „teška iskušenja”, „bolne reforme”, „pad kupovne moći stanovništva”, puštanje niz vodu „budžetskih preduzeća” i „neulazak na šengensku listu”.

Ako bi se tražila istorijska analogija, Srbija, i po međunarodnom položaju i po ponašanju političke elite, liči na Jugoslaviju u vreme aprilskog sloma 1941. godine. Hrvatska je ponovo, ovog puta uljuđeno, nezavisna srbofobična država pod nemačkim protektoratom i zaštitom Vatikana. U Bosni je ponovo okupator koji sarađuje s „Handžar divizijom”, a gubernator je Nemac.

Kosovo će, sa svoje strane, imati ograničeni suverenitet jer to podržava Vatikan, a Crnoj Gori će Berluskoni, kako je sam saopštio, „pomoći da se otcepi”. I sve to iza zavese od duvanskog dima kojom su sudije iz Farnezine zamajavali srpsku javnost da će Đukanovića uhapsiti.

Gle čuda: učitelj u Hagu, a učenik dobija feud-državu kao nagradu. Honvedi njuškaju po Vojvodini, Vlasi se bude. Makedonci slave dospeće na evropsku listu čekanja, bez naznačenog datuma ulaska u eshatološko utočište.

A u Srbiji se, u međuvremenu, podrpepaška kolaboracionistička elita takmiči među sobom ko će pre otvoriti vrata trupama NATO. Jasno je da će bivakovanje ove soldateske na tlu Srbije, koja nas je ne tako davno bombardovala, iznuditi nove političke kompromise pri rešavanju problema na jugu Srbije, u Sandžaku, na severu Vojvodine, pa i što se tiče relalizacije plana OEBS da pokrajina kao „regija” uđe u Evropsku uniju bez Srbije – plana u čijem su kovanju, iza leđa srpske vlade, šurovali Čanak i Masari.

Javnost, čiju je političku energiju najpre nemilice trošio Milošević „događanjem naroda”, pa zatim Vuk Drašković demonstracijama 9. marta, pa DEPOS zimskim karnevalskim tromesečnim protestima, pa onda vođe „ružičaste revolucije” 5. oktobra, danas je svedok pljačke celokupne državne imovine.

Ti ljudi su u bunilu anestezije. To je stanje u novogodišnjoj noći srpske nacije pred odlučujuću operaciju lobotomije koju joj priprema politička i intelektualna elita, oslonjena na Soroševe jasle, tajkune i nevladine organizacije. Svi oni se odista imaju čemu veseliti. Približava se trenutak kada će svi dokazi zločina rasturanja jedne države i nastavka iskorenjivanja jednog istorijskog naroda biti uništeni. To je zahtev moćnika koji su zločin osmislili i za njega pribavili domaće izvođače radova iz redova bivše komunističke nomenklature. Sada je red da bude kažnjen narod, kako to oduvek i biva.

Neko će u takvom sledu stvari ipak morati da se javi na konkurs za novog Čarnojevića. Imajući u vidu dosadašnje zasluge Vuka Draškovića, a posebno njegovu izjavu iz 1999. kao lidera SPO i člana tadašnje miloševićevske vlade da će njegove   „komite iza svakog žbuna kosovskog tamaniti albanske teroriste”, možemo reći da je on taj traženi čovek, rođen za velike istorijske role.

Prvo je igrao Čiču sa Ravne gore (zaboravimo staž iz '68), a sad je mogući predvodnik kosovskog zbega u pravcu Vojvodine, gde su uhlebljenje našli i hercegovački preci sadašnjeg ministra inostranih poslova i člana pregovaračkog tima za KiM. Možda na kraju od njega ispadne i haški dužnik, kao predvodnik jedne paravojske, ali to samo ako nešto zabrlja.

Kola će se, ipak, slomiti na kćeri Jovana Raškovića, koja ima odgovarajuća iskustva iz izdane Krajine, i na Rasimu Ljajiću, novom predsedniku Koordinacionog tela za jug Srbije (on je za utehu dobio titulu „Najevropljanina”).

Bez mnogo uzbuđenja, ovih prazničnih dana govori se o neminovnosti stvaranja Velike Albanije, o padu Makedonije, dela Crne Gore i celog Kosova u ruke Albanaca.

To bi mogla biti naredna tranša ustupaka terorizmu (koji se i te kako isplati kao produžena ruka mudro odabranih pokrovitelja), ali istovremeno i argument NATO da na ovim prostorima do kraja treba deklasirati odbrambene mehanizme banana država, a njihove buduće skupo plaćene profesionalne vojnike pretvoriti u sopstvenu stajaću vojsku.

Potrebna je živa sila za naredna osvajanja u Siriji i Iranu, kao što će biti neophodni teroristi ili „oslobodioci” koji će pokrenuti novi talas humanitarnih intrevencija. Balkan je svoju ulogu probnog poligona završio. Nedostaje samo potpis u Beču i kolona Srba spremnih za odlazak, koje sabiraju u getima, izgladnjuju, prepuštaju mrazu i snajperskim kuršumima, može da krene na put ka ostacima Srbije. Do tada će se naći i Čarnojević.

Srpska istorija i u naše vreme zaobilazi punu istinu o kooperativnosti dželata i žrtve tokom Titove „revolucije” i decenija okupacionog komunizma. Kome su majke sinova stradalih u maršalovih sedam ofanziva, udovice maljem pobijenih muževa, ljubile ruku „oslobodilačku”?

Upravo tu neverovatnu istorijsku amneziju Srba i taktiku Titovih partizana – što više mrtvih glava u sopstvenom narodu i što više žrtava među taocima, to bolje za „ustanak” – uspešno su na ovim prostorima iskoristili kosovski separatisti, osvojivši pravo na državu, i tako dovršili delo austrougarskog kaplara. Uostalom, jedan od mojih kolega, ugledni kolumnista, veruje „da ćemo samo kao deo obnovljene Austrougarske i mi Srbi, kada se dokažemo pokornošću, najzad ući u Evropu”. Naravno, kao regija, ne kao suverena država.

Srbi i dalje uporno padaju na ispitu iz istorije i to ima fatalne posledice. I po nacionalno dostojanstvo i po nacionalni interes. Možda će im ta istina lakše pasti u slavljeničkom mamurluku.