Dragan Milosavljević

U(s)lovljena   Srbija

Proces   „puzajućeg udara“, kojim se   pristankom   na naloge i ucene Vašingtona i Brisela,   segment po segment pod inostranu kontrolu stavljaju osnovne   poluge   ovdašnje vlasti, ulazi   u završnu fazu. O tome rečito govori i zvanična potvrda o „učešću   britanskih i američkih agenata u hvatanju odbeglog haškog   optuženika“.

Sve to odvija se iza kulisa projekta o usvajanju „hrvatskog modela hvatanja Gotovine“ , primenljivog u lovu na famoznog Mladića. Detalji su upriličeni tokom razgovora gošće iz Austrije, Ursule Plasnik, doskorašnjeg predsedavajućeg EU, vodjenih   sa najrelevantnijim faktorima Srbije.

Utanačeno je sve sa   presednikom, premijerom, njegovim kontroverznim zamenikom   i   ništa manje zagonetno prekomandovanim ministrom spoljnih poslova propale SCG u srpskog šefa diplomatije (na odredjeno vreme).

Medjutim, „hrvatski plan“,   bar na prvi pogled, ima ozbiljnu manu. Srbi, naime, nisu katolici, a iza njih ne stoji Vatikan, a koliko vidimo ni Brisel ni Vašington. Naprotiv,   upravo ovi faktori ispunili su „tisućletni   san“ naših suseda,   tradicionalno narogušene i   doskorašnjom istorijom „uskraćene“ braće i darovala im državu. Na račun razbijanja SFRJ.

  Zaboga,   nemojte nam pomagati

Razumljivo je da je neizbežno posredovanje   ponovo aktivnog dela bivše   katoličke imperije   sa centrom u Beču u realizaciji   hrvatskih rešenja u Srbiji. Iz Bosne i Kosova   uvlači se Austrija u ulozi babice u Beograd. Tamo gde je tokom protekla dva svetska rata poražen germanski i prozelitski faktor.

Usvajanjem „akcionog plana“, o kome vlada inače na pitanja novinara ćuti kao zalivena, „dopuštena je mogućnost da   haška tužiteljka saradnju proglasi potpunom i pre hapšenja glavnog begunca“ (Politika).

Taj plan, o čemu je nešto za javnost mucao ministar Drašković, a više   preciziraju pojedini listovi, predvidja legalizaciju delovanja ključnih obaveštajnih službi Zapada na teritoriji od nedavno samostalne   države Srbije.

One bi, zaboga, lovile Mladića u gudurama, dok bi vlada   komotno, uz dobru volju   Brisela, ustvari Vašigtona, nastavila pregovore o priključenju Evropi. Prekinute baš uoči otcepljenja Crne Gore, zbog neisporučenja famoznog generala.    

Ako je dakle vojskovdja bosanskih Srba, kojima je ovih dana iz Strazbura   rezolucijom poručeno da se odreknu dejtonskih garantija, samo   kuglica u nameštenom   pregovaračkom ruletu, logično se nameće krucijalno pitanje: Da li je taj čovek, čije je uspešno skrivanje maksimalno instrumentalizovano u korist srpske štete, uopšte živ, ili makar, da li će na koncu   uopšte   biti potreban Hagu. Onom   istom koji je smrsio konce Miloševiću, ne dokazavši njegovu navodnu   komandnu odgovornost u navodnom genocidu, a oslobodio ubicu   Srba   u Bosni   Nasera Orića. Bez obzira što je od ministra odbrane Stankovića dobio 120 obradjenih predmeta o pokolju nad Srbima, koji direktno svedoče o krivici za zločine „heroja iz Srebrenice“. Sarajevo je oduševljeno dočekalo Orića kao i Tuzla i Srebrenica.

Predsedniku koji je ovih dana, tokom gostovanja u rasrbljenom glavnom gradu BiH, odbacio i najmanja   prava   Srba u ovoj nametnutoj zajednici na referendum za otcepljenje, nije smetalo da nešto kasnije u jednom srpskom selu, gde je održao glavni odbor stranke, poruči kako se mora spečiti da na sledećim izborima pobede snage koje su Srbiju vodile do 2000.

Odgovornost   od oka

Tako su radikali i socijalisti definitivno okarakterisani kao veće zlo od notornih islamskih fanatika, koji su uz logističku pomoć i Zapada i Teherana i Al   Kaide i njenih mudžahedina obezglavljivale Srbe na njihovim istorijskim prostorima. Hoće li ovakva   „kooperativnost“ biti otežavajuća za Beograd na   kantaru suda koji treba da odluči o   navodnoj krivici srpske države i naroda za rat u Bosni? I odmeri naknadu muslimanima, uskraćenim u onim regijama gde je to u interesu Amerike. To ostaje da se vidi   krajem godine.

Ali smešno blaga presuda, to jest de fakto oslobadjanje Nasera, signal je Beogradu da bude još   ponizniji u iščekivanju moguće kazne od nekih 50 do l00 milijardi dolara isplate ratne štete zvaničnom Sarajevu. Ako ne ispuni sva očekivanja. Bez obzira što je u istom Sarajevu mrak progutao hiljade Srba, starosedelaca.

U najmanju ruku, posle ovog najnovijeg   šamara, a   posle sletanja fantoma u Batajnici,   neverovatnih izjava srpskog predsednika iz Sarajeva,   koji odbacuje i teoretsku   pravdu   kompenzacije za gubitak Kosova,   priča o trampi   nevidljivog generala za   legalizovanje rada obaveštajaca, zvuči sasvim kao logična konsekvenca   prevrata od 5. oktobra. Imajući u vidu zakulisne strane inspiratore i finansijere ove u nizu „ružičastih revolucija“.

Blizu milion direktnih učesnika ovog performansa i ostalih pridruženih simpatizera širom Srbije,   koji su mislili da se tog datuma, kada je goreo parlament, oslobadjaju recidiva   titoizma i komunizma oličenih u Miloševiću, sada 6 godina kasnije, kada premijer vapi   za   partnerstvom Zapada,   mogu da shvate metode poigravanja globalne mačke sa   balkanskim miševima.

U   deceniju i po dugoj gubitničkoj igri za Srbe,   rastočena je država koja je opstajala gotovo jedan vek. Da bi se širom njene teritorije ugnezdili američki pretorijanci, ratnici za resurse.

Na domaćim političkim analitičarima, koji se pretežno bave prognozama o odnosima snaga na političkoj sceni,   je da   prouče realne opasnosti   nagodbe   izmedju američkog faktora   i njegovih ključnih evropskih saradnika, Britanije i Nemačke i domaćih izvršilaca.

Oni su dužni da procene za javnost   u kojoj meri ovakvi sporazumi iza ledja birača, razni akcioni planovi, postavljanje ministara   po nalogu, uredbama, mogu olakšati dalje paranje Srbije.

Ameriku interesuje sve južno od Kalemegdana do Djevdjelije, a obnovljena velika   Nemačka podseća sve upornije na gubitke koje je pretrpela progonom Nemaca iz Vojvodine. A posebno zaplenom njihove imovine, nekretnina, oko 2.000 fabrika i 600.000 hektara najbolje zemlje.

Sa Srbijom radikalno

Halabuka oko radikala   kao mogućih   pobednika na izborima, koju najavljuju agencije, a „ne dozvoljava“ Tadić,   pridruživši se komandantu finansijskih tokova Srbije Dinkiću,   zapravo je rezervni adut u zastrašivanju izborne volje patriotskih snaga, koje nužno ne moraju uopšte   biti smeštene u ovoj ponekad   napadno populističkoj stranci. Mada ih ona prisvaja i time   čini medvedju uslugu razbistravanju političke scene i prepoznavanju ko je iza koje krinke u režiranom srpskom stranačkom trileru. Takva taktika ide na ruku   rezervnom scenariju da Srbi dobiju ono što su tražili. Nove sankcije.

U medjuvremenu, očekuje se   instaliranje na tlu Srbije Bušove glavne ratne uzdanice, televizije Foks i   potpuno političko redizajniranje, pod firmom modernizacije, domaćih medija,   čija se uredjivačka politika, osim pojednih tabloida, bukvalno pravi i slepa i gluva u odnosu na osnovni problem. A to je realna perspektiva da i Srbija, kao i Kosovo, dobije uslovnu nezavinost i to kao američka interesna sfera.

Dovoljno je pogledati lanac NATO   baza   prebačenih iz Zapadne Evrope na teritorije   Rumunije, Madjarske, Bugarske, Kosova,   Makedonije, Grčke,   sve do Kipra,   pa shvatiti da je u centru ove falange Bondstil. Ta najveća baza na tlu Evrope će, prema nagoveštajima, biti komandni cenar NATO u   njegovim ambicijama da istovremeno   zastrašuje svoje saveznike u Evropi,   a drži u klještima   najbogatija nalazista nafte. Kako   na Bliskom istoku   tako i   Kavkazu, što uparuje Srbiju i Kosovo pod isti nadzor.

U tom   kontekstu, poseta fantoma Batajnici, sudska farsa u Hagu, samo su   male inekcije   pred operaciju definitivne političke lobotomije, predvidjene od strane Vašingtona,   nad srpskim biračkim telom, u kojoj saučestvuje ovdašnja politička elita, kako iz vlasti, tako i iz nazovi opozicije. Jer, uverili smo se već posmatrajući koalicije i trgovine u parlamentu u prelaznim rokovima,   to su dva tima iz istog kluba „dece komunizma“

Vremena nema mnogo. Berns je upravo ovih dana poručio da sve mora biti obavljeno do kraja godine, uključujući i   predaju Kosova.

Kada se javnosti ne bi obraćao uglavnom pisanim obaveštenjima, premijer bi mogao, pozivajući se na listu zahteva   predsednika Putina u zamenu za veto u OUN i Kontakt grupi,   prezentiranu   tokom posete Koštunice Moskvi, da   nam saopšti   šta će   prema njegovoj oceni manje boleti. Tranzicija sa ruskim   tajkunima ili Bušov spisak uručen preko Blera u Londonu.

To je   predizborni   teren za nadgornjavanje ovdašnjih „demokrata“   koji su,   da se Vlasi ne sete, stalno u nekakvoj navodnoj svadji. Tobože oko principa. A ustvari,   u podmukloj partiji pokera ko će kome uvaliti istorijske konsekvence za dogadjaje ne samo od 5. oktobra do danas, već i do tog   „istorijskog“ datuma.

  Ko će odgovarati za fingirane sukobe sa   režimom Miloševića, što je   izdašno finansirano spolja, sve dok je opstanak   Miloševića i kao „kasapina“ i kao „mirotvorca“ (po potrebi),   bio neophodna kuglica u balkanskom fliperu zapadnih igrača i domaćih secesionista.

Danas je ta politička enigma sa tragičnim krajem   i politički usud   bivših opozicionara koji bi želeli da ga izbegnu. Pokojni   premijer iz demokratskog bloka, očito je nešto prevideo   pokušavajući,   post festum,   posle ugovora sa Mefistom, da se upiše u patirote. U Srbiji je to i u rovu i na vlasti   podjednako opasno. Ali i ono obratno. Odvajkada.

Beograd 2. jula    2006.