Slobodan Durmanović

Izbori u BiH (I): RS – Dodik u usponu, desnica u metežu

Prvog oktobra, posle četiri godine, održavaju se redovni opšti izbori u BiH: biraće se poslanici u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH, Narodnoj skupštini Republike Srpske, Predstavničkom domu i Domu naroda Parlamenta Federacije BiH i u parlamentima deset kantona u FBiH, te tri člana Predsedništva BiH i predsednik RS sa dva potpredsednika. Prvog septembra počela je i zvanično predizborna kampanja, mada, po starom „dobrom“ običaju, svi oni koji drže bilo kakav delić vlasti na lokalnom, kantonalnom, entitetskom ili državnom nivou već mesecima vode svoje kampanje putem raznoraznih otvaranja puteva, železničkih pruga, “puštanja u rad“ trafo-stanica itd. Po istom običaju, u kampanji se obećava svašta (i što jeste i što nije moguće), a najviše se, je li, obećava kako će se „braniti minimalni nacionalni interesi po svaku cenu“. Birači su među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima poprilično homogenizovani, pa ostaje još samo da vidimo ko će više među „svojima“ osvojiti glasova, te eventualno „uštinuti“ i poneki glas „sa strane“.

Favoriti i „patuljci“

Prema sprovedenim istraživanjima i „istraživanjima“ javnog mnjenja u RS, najveće šanse daju se Savezu nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) Milorada Dodika, a zatim slede Srpska demokratska stranka (SDS) i Partija demokratskog progresa (PDP) Mladena Ivanića. SNSD računa da može dobiti čak i apsolutnu većinu izašlih birača ili bar negde oko polovine. U SDS-u su obazrivi i ne licitiraju javno, dok u PDP-u gaje poveliki optimizam računajući na 10 od ukupno 83 poslanika u Narodnoj skupštini RS. Ovde je bitno napomenuti da je za izbore za entitetski parlament RS podeljena na šest izbornih jedinica, koje, zavisno od veličine biračkog tela, daju od 10 do 15 poslanika.

Kada je reč o izborima za Parlament BiH, RS je podeljena na tri velike izborne jedinice, u kojima se bira ukupno 14 poslanika za 42-člani Predstavnički dom Parlamenta BiH. Novina je da je prvi put uveden cenzus od tri odsto na nivou izborne jedinice, što će konačno voditi kakvom – takvom ukrupnjavanju na političkoj sceni u RS i FBiH.

Sudeći po tome kako stvari stoje na srpskoj političkoj sceni, niko ozbiljan ne dovodi u pitanje pobedu SNSD-a u trci za NS RS i Parlament BiH u RS. Ali, ipak će, do završetka brojanja glasova, biti neizvesno hoće li se SNSD zaista približiti „koti“ od 50 odsto ili će se podrška toj partiji zaustaviti na nekih deset procenata niže. U dosadašnjim istraživanjima SDS-u su samo retki davali više od 15 odsto podrške izašlih birača, mada ne bi trebalo da predstavlja nikakvo iznenađenje ako SDS dobije 5 do 7 procenata više. Prema istim izvorima, podrška PDP-u kreće se između 5 i 7 odsto, a samo u najsmelijim prognozama može dostići 10 odsto. Ostali deo poslaničkog „kolača“ u NS RS podelile bi dve radikalne stranke (Srpska radikalna stranka RS i Srpska radikalna stranka „dr Vojislav Šešelj“), te Demokratski pokret Srpske (DEPOS), Demokratski narodni savez (DNS), Socijalistička partija (SP) i još možda poneka srpska partija, dok već godinama 10 do 15 poslaničkih mandata u NS RS redovno osvajaju partije sa centralama u Federaciji BiH. Ovi poslednji oslanjaju se na glasove bošnjačkih i malobrojnih hrvatskih povratnika u RS, te na glasove onih Bošnjaka i Hrvata koji su samo fiktivno povratnici, ali glasaju u RS (izborni zakon im i dalje omogućava da biraju da li će glasati u predratnim mestima življenja u RS ili u mestima u FBiH gde sada ubedljivo najveći broj „povratnika“ živi i radi). Glasove ovih birača do sada su osvajali isključivo Stranka demokratske akcije (SDA), Socijaldemokratska partija BiH (SDP BiH) i Stranka za BiH (SBiH), a ne više od dva mesta u ovoj „kvoti“ pripadne nekoj od hrvatskih partija.

U trci za poslanike u Parlamentu BiH u RS pre četiri godine mandate su osvojile samo SNSD, SDS i PDP, uz jednog srpskog radikala, dok su dva mandata pripala SDA. Zbog veličine tri izborne jedinice, odnosno zbog potrebnog mnogo većeg broja glasača za prelazak cenzusa nego za entitetski parlament, teško je očekivati da će sada još neka partija iz RS uspeti da se „ugura“ u Predstavnički dom Parlamentarne skupštine BiH.

Metež na desnom polu

Veća „gužva“, dakle, vlada na ulaznim vratima Parlamenta RS, s tim da je najveća gužva među takmacima na desnom polu srpske političke scene. Na glasove PDP-a (koji se deklariše kao narodnjačka partija), te na glasove SDS-a (koji se predstavlja kao umerena nacionalna stranka) jurišaju i DEPOS i DNS i obe radikalne stranke. DEPOS posebno prednjači u kritici PDP-a, a posebno SDS-a, jer dve od četiri ključne osobe ove koalicije bivših SDS-ovaca, socijalista i demokrata, dobro su se opekle od „podrške“ SDS-a i PDP-a: bivši predsednik manjinske SDS-ovske vlade Pero Bukejlović i njegova ministarka finansija i bivši Čavićev savetnik Svetlana Cenić ispali su kolateralna šteta uspostavljanju čvrstih odnosa Čavića i Dodika, nakon što je PDP krajem prošle godine naglo uskratio podršku Bukejlovićevoj vladi. Cenićeva i Bukejlović, prosto, nisu dobili podršku Čavića i većeg dela SDS-a u svojim uveravanjima da će izdejstvovati što bolju poziciju RS u procesu „reforme“ policijskih snaga u BiH. To je bio početak formiranja DEPOS-a.

Neizvesno je, međutim, hoće li oni sada, godinu dana kasnije, uspeti da osvoje bar nekoliko poslaničkih mandata u NS RS. DNS, oštro podeljen na dva krila – jedno koje je ušlo u koaliciju sa SNSD-om i drugo koje oštro kritikuje i Dodika i SDS i PDP – moći će da računa na ponekog poslanika u onim mestima u kojima ih zastupaju najprepoznatljiviji političari: vođa partije i gradonačelnik Prijedora Marko Pavić i drugi čovek DNS-a Hadži Jovan Mitrović u Zvorniku.

Naposletku, podeljeni radikali najverovatnije će podeliti glasove tako što će SRS RS uzeti radikalske glasove u zapadnom delu RS, a Šešeljevi radikali na istoku RS, pošto ih je na zapadu napustio generalni sekretar Ognjen Tadić i prešao u SDS. Da se više slušao glas Tomislava Nikolića a manje Šešelja, možda bi se za ove izbore dve radikalske partije ujedinile i tako svrstale među četiri putnika s najvećim prtljagom u NS RS. Ovako će se i jedni i drugi pomučiti: SRS RS će i dalje trpeti kritike Aleksandra Vučića i ostalih srbijanskih radikala, dok podrška koja stiže iz Zemuna “šešeljevcima“ na istoku RS neće doneti više od dva – tri mandata.

Dodikov predizborni učinak

Sve u svemu, iz ovog meteža na desnom polu srpske političke scene najveću korist izvući će Dodikov SNSD. Za proteklih pet godina provedenih u opoziciji Dodik je već uspeo da u svojoj partiji objedini sve što je bilo i mislilo da pripada levom polu srpske političke scene, s izuzetkom socijalista, ali je samo pitanje vremena kada će se i SP utopiti u SNSD. Dalje, preuzimanje Vlade RS u martu ove godine, samo nekoliko meseci pred izbore, Dodik je iskoristio da se što bolje predstavi građanima RS kao „jedina prava alternativa“ koaliciji SDS – PDP koja je vladala Republikom Srpskom gotovo pet godina. Potencirajući velike i male afere ove koalicije, a izbegavajući da pomene sopstvene greške koje je činio u vreme svoje prve vlade (1998 – 2000. godine), što i nije teško jer ga niko na to i ne podseća, uz stidljivo isticanje kako je sada „postao zreliji, realan političar“, Dodik je proteklih šest meseci iskoristio da se predstavi kao „spasilac posrnule privrede“ i “beskompromisni borac protiv kriminala“. Pritom, on u svojoj vladi ne preza ni od savezništva sa do tada „najljućim“ protivnicima iz PDP-a. Napokon, Dodik je puno poradio i na svom nacionalnom imidžu, postajući prepoznatljiv po zalaganju za referendum za otcepljenje RS, kao odbrani od sarajevskih nasrtaja na autonomiju RS. Nekritički doživljaj „Dodika nacionaliste“ gotovo da je potisnuo u drugi plan „Dodika reformistu“, što možda i ne treba da čudi previše. Elem, Dodik se u svojoj reformskoj brzini na početku nove vladavine još brže spotakao žureći da formira Specijalno tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala, zaobilazeći Visoki sudski i tužilački savet, pa cela njegova zamisao još tapka u mestu, iako je moglo da bude kako je i obećao: da za tri meseca formira svoje „specijalce“ da je samo poštovao predviđenu proceduru.

Pokazalo se, takođe, da burno najavljivana revizija privatizacije, tog „kriminalnog procesa“ kako je voleo da istakne, manje – više tapka u mestu: istrage u ovom kriminalno – političkom klupku mnogo se teže odvijaju nego što je Dodik brže – bolje obećavao. I na kraju, privatizacija strateških preduzeća ide uz mnogo veće teškoće nego što je najavljivao: prilikom raspisivanja tendera za privatizaciju „Telekoma Srpske“ izgubilo se nešto vremena zbog pogađanja sa političkim partnerima iz FBiH, SDA i Strankom za BiH. No, taj proces je nekako i krenuo, za razliku od prodaje giganta Rafinerije nafte u Brodu, uglavljene u dugove veće od 150 miliona evra: najavljivana prodaja Rafinerije iz nedelje u nedelju otegla se mesecima, a da se još tačno i ne zna ko će kupiti ovu propalu firmu. O ostalim posrnulim „gigantima“ da i ne govorimo!

Dodik je obećao da će kad osvoji „punu vlast“, sve to ipak privatizovati, a cilj mu je da dođe do fonda od pola milijarde evra, koji bi trebalo da predstavlja nešto poput Nacionalnog investicionog plana u Srbiji, ali bez konkretnih naznaka gde će sve te silne pare otići. Iznoseći velika i mala obećanja, on se najčešće služi opštim mestima, poput „otvaranja novih radnih mesta“, što je, izgleda, velikom broju tranzicijskih gubitnika u RS dovoljno za pružanje poverenja SNSD-u.

Nije, međutim, čudno što Dodiku ovde iz SDS-a i PDP-a niko i ne pokušava da parira. Primera radi, posrtanje Rafinerije počelo je baš za vreme njegove prve vlade, da bi Rafinerija bila načisto ruinirana u periodu vlasti PDP-a i SDS-a. Uostalom, upravo su u toku istrage protiv nekih od najviših funkcionera PDP-a, a zbog njihove navodno savetničke uloge u nekim od najsumnjivijih poslova u „aranžmanima“ Rafinerije od optužbi u medijima nije pošteđen i predsednik RS i SDS-a Dragan Čavić.

Ali, Čavić i Dodik se i dalje dobro slažu, s izuzetkom nedavnog ispada kada je Čavić „istisnut“ iz plana prijema fudbalera „Crvene zvezde“ u Banjaluci, čije je gostovanje, sve sa premijerom Srbije Vojislavom Koštunicom, doživljeno u RS mnogo snažnije od pukog fudbalskog meča „Zvezde“ i banjalučkog „Borca“. Na kraju, dogodilo se ono što je do juče bilo nezamislivo: Koštunica se u „trećem poluvremenu“ susreo i sa Dodikom i njegovim kandidatima za predsednika RS i srpskog člana Predsedništva BiH, a Čavića nigde nije bilo. Prosečnom srpskom biraču izgledalo je da Koštunica, sa svojim ministrom Velimirom Ilićem, više mari za Dodika nego za Čavića. I to nije utisak koji se sreće među biračima i simpatizerima SDS-a od pomenute utakmice već i odranije: otkako su učestali susreti Dodika sa Koštunicom i Ilićem, pa i sa Borisom Tadićem, pa opet sa Koštunicom i Ilićem... Ne pomažu tu previše ni objašnjenja da je reč prvenstveno o susretima zvaničnika RS i Srbije koji uveravaju da samo hoće da poprave zapuštene srpsko – srpske veze.

Izbori za predsednika RS i Predsedništvo BiH: SNSD vs. SDS

Cela stvar za SDS, a posebno za Čavića, posebno je ispala ozbiljna u onoj „fudbalskoj“ priči ako imamo u vidu da je upravo predsednik Fudbalskog saveza BiH Milan Jelić, inače aktuelni Dodikov ministar za privredu, najozbiljniji protivkandidat Čaviću na izborima za predsednika RS. Iako je Jelićevo političko iskustvo daleko ispod Čavićevog, pored činjenice da je Jelić pre četiri godine već izgubio iste te izbore sa oko 70.000 glasova razlike, on sada iza sebe ima visok rejting SNSD-a i pojavljuje se u svakom selu tik uz Dodika. S druge strane, Čavić sada ima nemali broj političkih protivnika i u samom SDS-u, što bi ovu trku moglo da učini neizvesnom do samog kraja. Čini se, ipak, da je Čavić još uvek u malo boljem položaju od Jelića, ali to nije dovoljno da bi se unapred proglasio za pobednika ovog „meča“. Izvesno je samo da ostali akteri u ovoj trci nemaju mnogo izgleda da se približe bilo Čaviću, bilo Jeliću, tim pre što i PDP ima svog kandidata, a SRS RS i neke manje partije koje nemaju svoje kandidate još uvek nisu odlučile hoće li pozvati svoje članstvo i simpatizere da podrže Čavića, odnosno Jelića.

Možda će još veća neizvesnost vladati na izborima za člana Predsedništva BiH iz RS ili za srpskog člana Predsedništva BiH. Favoriti opet dolaze iz SNSD-a i SDS-a. SNSD nudi Dodikovog aktuelnog ministra za lokalnu samoupravu Nebojšu Radmanovića, koji je poznatiji kao dugogodišnji socijalista koji je prvi, još pre šest – sedam godina, uzdrmao SP otcepljujući se i praveći svoju Demokratsku socijalističku partiju, da bi je ubrzo potom utopio u Dodikov SNSD. Radmanović je danas jedan od prvih pet ljudi u SNSD-u, ali i prvi Dodikov suparnik unutar partije: ako se može na neki način porediti, on je ono što je Čeda Jovanović bio u DS-u, s bitnom razlikom da Radmanoviću zrele godine i dugogodišnje političko iskustvo ne dozvoljavaju da ulazi u eventualni „klinč“ s Dodikom pre negoli bude siguran da ga može i pobediti, ili barem otcepiti dobar deo članstva. Da je SNSD u krizi a ne u usponu, taj meč bismo verovatno već gledali. Ovako, svi su svesni toga da i najbezazlenije isticanje razlika između Dodika i Radmanovića može samo štetiti pobedničkom zanosu u toj partiji, pa su zaključili da im je svima najkorisnije da „raščišćavanje“ u partiji ostave za neka druga vremena.

Radmanović za konkurenta ima Čavićevog partijskog zamenika Mladena Bosića. Mlađeg, ali ništa manje iskusnog političara od Radmanovića. Za razliku od Čavića, Bosić se nije trudio da sebe promoviše u partijskog lidera, za šta i nije imao mnogo vremena i prostora. Sebi je predodredio ulogu da miri Čavićeve simpatizere i protivnike u stranci ne bi li sačuvao stranku od cepanja, što je, u jednom periodu, ozbiljno pretilo SDS-u. Zarad te uloge, Bosić se svojevremeno odrekao i diplomatske karijere, napuštajući mesto ambasadora BiH u Sloveniji, gde je dospeo s funkcije zamenika ministra spoljnih poslova BiH. Bosić je u ovom trenutku jedina dostojna zamena Čaviću u SDS-u, ali možda i jedini koji je, posle Čavića i njegovog prethodnika Dragan Kalinića, sposoban da u ovoj partiji vrati duh odlučivanja u partijskim forumima širim od kruga koji čine predsednik stranke i nekoliko njegovih savetnika. Pored toga, za razliku od Čavića koji najradije potencira svoju, za mnoge u SDS-u često i nejasnu „reformatorsku“ ulogu, Bosić se predstavlja kao moderan konzervativac, tvrđi, ali ne i radikalniji u ispoljavanju nacionalnih interesa od Čavića. Bosićeva nevolja je što nije, poput Čavića i Dodika, sklon nacionalnom populizmu i što konstruktivno kritikuje stavove i Čavića i Dodika: njemu, kao ni mnogima, nije jasno, recimo, kako je moguće otvoreno se zalagati za „nedozvoljeni“ referendum o otcepljenju RS iz BiH a da se javno i ne pomene mogućnost „dozvoljenog“ referenduma o opstanku policije RS u tekućem procesu „reforme“ policijskih snaga u BiH. Zato je upravo Bosić lansirao tu ideju, odbacujući mogućnost da Parlament RS bude taj koji će jedini odlučiti da li treba ili ne treba prihvatiti ukidanje MUP-a RS. No, takav Bosić još nije dobio podršku partija sa desnog pola srpske političke scene koje nemaju svoje kandidate za člana Predsedništva BiH iz RS. Pritom, i ne nastupa često u kampanji pored Čavića, za razliku od Radmanovića koji se retko gde pojavljuje bez Dodika, iako nimalo nije sklon nacionalnoj retorici kojom obiluje Dodikov politički rečnik u poslednje vreme. Radmanović nema mnogo šta da ponudi nacionalno orijentisanim biračima, ali i Bosić će do pred sâm dan izbora morati veliki broj svojih potencijalnih birača da upozna sa sopstvenim političkim stavovima i da ih, uz to, još i uveri da te stavove neće menjati ni pod kakvim međunarodnim pritiscima. A imao je priliku da vidi kakvi se sve pritisci primenjuju tokom pregovora o ustavnim promenama, pošto je u prvoj, bezazlenijoj fazi tih pregovora bio SDS-ov pregovarač.

No, kako Bosićevog suparnika Radmanovića prosto nosi talas Dodikove popularnosti, ishod ove trke takođe je teško prognozirati.

Drugi deo teksta