Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

BiH - deste godina posle Dejtona

   

 

Slobodan Durmanović

POLITIČKE (NE)PRILIKE U RS: POLITIČKA KLACKALICA NA LEĐIMA NARODA

 

Tek što su se glavni politički akteri u Republici Srpskoj zahuktali u uveravanju široke javnosti kako su se složili oko minimuma nacionalnih interesa ispod koga neće ići u tekućim pregovorima o “reformi Ustava BiH”, iz vladajućih partija SDS-a i PDP-a obznanili su da je među njima došlo do krupnih nesporazuma. Elem, koji dan pred sâm kraj 2005. godine Partija demokratskog progresa objavila je da više nema nameru da podrži bilo šta što Vlada RS predloži Narodnoj skupštini RS, pa ni republički budžet za 2006. godinu. To je značilo da je manjinska vlada, koju vodi SDS-ov čovek Pero Bukejlović, izgubila podršku većine od ukupno 83 poslanika u Parlamentu Srpske, pa je Bukejlović, nakon dva dana rasprave o predlogu budžeta, zaključio kako je za vladu bolje da povu č e svoj predlog budžeta. Tako je RS ušla u novu godinu i bez budžeta i bez ozbiljnih naznaka ko će činiti novu skupštinsku većinu…

Budžet, političari i/ili politikanti

     Ovo je prvi put u poslednjih deset godina da RS ulazi u novu godinu bez usvojenog budžeta, a za utehu onima koji se tome ne mogu načuditi služi jedino činjenica da su u novu godinu bez novog budžeta ušle i vlasti u Federaciji BiH i vlasti koje vode zajedničke institucije BiH. Tako da ni u Federaciji BiH, a ni u Parlamentu BiH nije jasno kako će do kraja ove godine izgledati (do)sadašnje koalicije. Stvari će, naravno, biti mnogo jasnije pošto u septembru ove godine budu održani redovni izbori za entitetske i zajedničke institucije na kojima ćemo, najverovatnije, dobiti nešto drugačiji raspored političkih snaga u RS i BiH.  

          U ovom trenutku se može ozbiljno sumnjati da je približavanje izbora ključni razlog rezolutnog odlaska PDP-a u “opoziciju” u RS, pošto u poslednjim relevantnim istraživanjima javnog mnjenja proteklih meseci PDP beleži osetan pad podrške među biračima. U PDP-u su, naravno, svoj potez obrazložili malo drugačije: puko im je film, rekli su, jer je SDS-ova vlada Pere Bukejlovića “usporila evroatlantske procese u RS” koje je PDP sa svoje dve prethodne vlade vodio, sve uz podršku SDS-a. Šta to konkretno znači, niko iz PDP-a, međutim, nije ni pokušao ozbiljno da razjasni. Ozbiljne razloge iz PDP-a nisu navodili ni kada su odbijali da podrže vladin predlog budžeta za 2006. godinu, čak i kada su sindikati tražili od poslanika da usvoje taj predlog budžeta, prosto zato što je predlogom predviđeno malo ali za budžetske korisnike dragoceno povećanje plata. Usvojite budžet pa onda rušite vladu, ili izaberite odmah novu vladu i usvojite novi budzet - poručivali su i najveći kritičari vlade Pere Bukejlovića među predstavnicima sindikata i penzionera. Njihovi argumenti nisu previše doticali ni poslanike SNSD-a, koji su ionako čekali prvu priliku da obore Bukejlovićevu vladu. No, nisu je srušili odmah, valjda zato što odmah nisu ni imali “magičnih” 42 poslanika, pa su taj posao ostavili da dovrše do kraja januara.

SDS i   PDP: brak iz računa, račun bez krčmara

     U tom poslu SNSD će imati pomoć novopečenih “opozicionara” iz PDP-a, kojima se, s jedne strane, toliko smučila vlast u RS da uopšte nemaju nameru da formiraju novu vladu ni sa SNSD-om ni sa bilo kim drugim, ali, s druge strane, nemaju nameru ni da povlače svoje kadrove iz upravnih odbora javnih preduzeća koja su pod kontrolom sadašnje Vlade RS niti svoje ljude sa mesta pomoćnika ministara u toj istoj vladi. Biće da je to logična posledica okoštalosti PDP-a u vlasti, u kojoj se ta partija nalazi od samog osnivanja: na prvim izborima, nakon osnivanja 2000. godine, PDP je ušao u parlament, a zatim odmah i u vlast i u Banjaluci i u Sarajevu.

      U Sarajevu su se novopečeni “opozicionari” iz   PDP-a ustoličili evo već šestu godinu i tamo nikako ne nameravaju da budu opozicionari. Što bi, uostalom, to činili kada sa samo jednim poslanikom u Parlamentarnoj skupštini BiH PDP-ovci zauzimaju dve ministarske funkcije, od ukupno devet u Savetu ministara BiH: vođa PDP-a Mladen Ivanić već četvrtu godinu je i ministar inostranih poslova BiH, a njegovog kolegu Branka Dokića ni nedavno izrečena pravosnažna presuda nije prekinula u obavljanju skoro pa četvorogodišnjeg mandata na funkciji ministra za transport i komunikacije BiH. Dokić je, istina, osuđen “samo” na novčanu kaznu zbog neregularnosti u Ministarstvu saobraćaja i veza RS, na čijem je čelu bio do pre neku godinu. Pa, kad je kaznu platio, on je komotno nastavio da ministruje na nivou BiH, što se do sada pod uvek “budnim okom” Pedija Ešdauna nije događalo ni sudskim optuženicima među političarima, a kamoli osuđenicima. Da je vlast-slast i za ljute eksperte, kako se najčešće predstavljaju u PDP-u, pokazuje i to što pored Ivanića i Dokića u Savetu ministara BiH ima još kadrova te partije, što na funkcijama zamenika ministara, što raznih savetnika i ko zna gde još u “saveznoj” administraciji.

Očito je, dakle, da Ivaniću i društvu ministara, zamenika i savetnika ni na kraj pameti nije da iz tako lagodne pozicije odu načisto u opoziciju, pa su “u pomoć” pozvali SDS da ih u Sarajevu smeni zajedno sa zajedničkim partnerima iz SDA i ostalima koji još uvek čine poslaničku većinu u Parlamentu BiH - HDZ-om i Strankom za BiH. Rezon Ivanića i društva više je nego jasan: mi dobrovoljno nećemo iz vlasti sa vama, već vi nas izbacite ako hoćete!?

     SDS-u to, naravno, ne pada na pamet jer su svesni da ih PDP tim potezom gura u otvoreno savezništvo sa SDA zarad golog opstanka na vlasti, tim pre što u SDS-u ne vole da pominju da su u skupštinskoj većini sa SDA, a još manje vole da pričaju da i SDS ima svoje ljude u Savetu ministara BiH. Tako nekako je vođa SDS-a Dragan Čavić odgovarao na pozive vođe PDP-a Mladena Ivanića pre godinu dana da PDP i SDS zajedno povuku svoje kadrove iz Saveta ministara BiH i tako uskrate dalju podršku Savetu, nakon što su vlasti RS, maltene, bile ucenjene da prihvate model “reforme policije”, koji je kreirao predsedavajući Savet ministara Adnan Terzić uz asistenciju Pedija Ešdauna. Kada je, dakle, Čavić elegantno odbacio Ivanićevu ponudu, ni Ivanić nije (p)ostao principijelan: povukao je ostavku i ostao u vlasti u Sarajevu u zamenu za podršku SDS-ovoj vladi u Banjaluci, a i SDS je ostao u vlasti u Sarajevu, održavajući svoju vladu u Banjaluci, uz pomoć aparata PDP-a.

       Prisustvo nekoliko SDS-ovih ljudi na funkcijama zamenika ministara i savetnika u ministarstvima na nivou BiH, kao i dosadašnja podr š ka poslanika SDS-a ključnim odlukama Saveta ministara BiH, ne mogu SDS ni pod kakvim uslovima svrstati u opozicione partije na nivou BiH, ma koliko se vođa SDS-a Dragan Čavić i tada i kasnije trudio da poteze SDS-a u Sarajevu javnosti prikaže kao rad samostalne manufakturne radionice, koja razmenjuje svoje rukotvorine sa SDA i HDZ-om samo kad im se poklope interesi. Naravno, interesi tri “najnacionalnije” partije među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima redovno se razilaze po pitanju načina na koji treba da funkcionišu zajedničke institucije BiH, ali mnogo manje suštinskih razlika po istom pitanju nema ni među svim ostalim partijama, čije su centrale u Sarajevu, odnosno u Banjaluci ili u Mostaru. Iz te perspektive, podršku i učešće SDS-a u izvršnoj vlasti u Sarajevu i u Banjaluci u proteklih pet godina ne bi trebalo posmatrati kao politiku lošu samu po sebi. Međutim, SDS-ov pristanak na varijantu igre koju kreiraju međunarodni predstavnici u Sarajevu tako da igračima gotovo i ne ostavljaju prostora za kritiku kreatora, donosio je najviše popularnosti vođi SDS-a Draganu Čaviću u međunarodnim krugovima, ali je SDS-u lagano padao rejting u RS. Dok su se, naime, Čavić i ostale vođe bavili “reformisanjem SDS-a”, po strogom diktatu međunarodnih faktora u BiH, SDS je četvorogodišnjom nekritičkom podrškom “politici tranzicije” u RS, koju je vodio PDP od 2000. do kraja 2004. godine, gubio malo po malo podršku među sve većim brojem gubitnika tranzicije. Doživljavajući pred strancima preobražaj od “ultranacionalističke” u “umerenu nacionalnu” partiju, SDS je olako previđao posledice svoje prećutne podrške privatizaciji, koja je za sobom ostavljala najčešće (polu)mrtva preduzeća i sve veći broj radnika na ulici, a ni sumnje u kriminalne radnje u privatizaciji nisu manjkale. Kada je PDP-ova vlada, koju je vodio Dragan Mikerević, podnela ostavku, u SDS-u su sami rešili da pokušaju da počiste nered zaostao iza “politike tranzicije”, što je, u najmanju ruku, bilo previše ambiciozno.

      Za proteklih godinu dana SDS-ove vlade koju je vodio Pero Bukejlović nije bilo značajnijeg pomaka u pokušajima ekonomskog oporavka u RS, a još manje pomaka bilo je u rasvetljavanju privatizacijskih afera iz vremena Ivanićeve i Mikerevićeve vlade. Šta više, kad je “pukla tikva” između SDS-a i PDP-a, sâm premijer Bukejlović indirektno je ukazao na to da je SDS prećutno tolerisao neregularnosti u privatizaciji koja se odvijala pod patronatom PDP-ovih “eksperata”. ”Imam dokaze kako je i šta rađeno u vladi u kojoj sam bio ministar”, rekao je doslovce Bukejlović, aludirajući na period 2000-2002. godine kada je bio ministar energetike u Vladi RS, koju je vodio Mladen Ivanić. Iako Bukejlović još nije izneo nikakve dokaze, a niko ga ni iz tužilaštava do sada nije pitao kakvim dokazima raspolaže, njegova “opaska” upućuje na sumnju da je SDS prećutno pristajao na štošta što su smišljali PDP-ovi “eksperti”, samo još ne znamo kolika je bila cena dosadašnjeg ćutanja u SDS-u.

       S druge strane, na izazove prenosa nadležnosti RS na nivo BiH, Bukejlović i njegovi ministri pokušavali su da odgovaraju i kritički i konstruktivno, za razliku od prethodnih PDP-ovih vlada iz kojih se pune četiri godine gotovo ni reč javne kritike prema kreacijama iz kabineta Pedija Ešdauna nije mogla čuti. Ali, snažna podrška SDS-a u kakvim-takvim konstruktivnim i kritičkim stavovima Bukejlovića i njegovih pojedinih ministara izostajala je i/ili kasnila. No, ni sâm Bukejlović neće ostati upamćen kao premijer koji izgara za stavove koje brani. Može biti da su Bukejlović i njegovi ministri trošili puno energije na pomirenje “konceptualnih razlika” sa predsednikom RS i SDS-a Draganom Čavićem i onima koji smatraju da upravo Čavić najbolje zna kud treba da ide SDS i RS. Ali, previše energije u SDS-u gubilo se u unutarstranačkim trvenjima i samo je raskid koalicije sa PDP-om amortizovao lične sujete i unutarstranačke “konceptualne razlike” u SDS-u. A te razlike su ponekad bile tako velike da su svi mogli jasno videti da je vođa SDS-a po nekim stavovima bio mnogo bliži vođi opozicije Miloradu Dodiku nego svojoj vladi, kao što je bio slučaj u “reformi policije”, a donekle i u “reformi odbrane”.  

Političari i birači

           Sve ovo vreme stavovi vođa SDS-a, PDP-a i SNSD-a nisu se međusobno bitno razlikovali kada je reč o viđenju opstanka ustavnopravnog statusa RS u okviru BiH: koliko god sada zajedno brane poslednje elemente suštinske autonomije RS, toliko su proteklih godina manje-više podjednako doprineli osipanju nadležnosti entiteta čiji su autentični predstavnici.  

           Poslednjih godina, zapravo, politička borba među najsnažnijim partijama u RS svela se na partijsku borbu za raspodelu moći na političkoj sceni, odnosno na bitku za što širu podršku birača među građanima RS i ono malo srpskih povratnika u Federaciju BiH. Ali, moć partijskih službenika rasla je srazmerno rastu siromaštva građana. Ozbiljne procene govore da četvrtina stanovništva i u RS i u Federaciji BiH živi ispod granice siromaštva, a da još najmanje toliko ljudi živi na samoj granici siromaštva. Zbog toga ne čudi podatak da bi skoro polovina Srba, baš kao i Bošnjaka i Hrvata, najradije otišla u beli svet “trbuhom za kruhom”, govore nedavno sprovedena istraživanja javnog mnjenja u BiH.

         U takvom ambijentu petogodišnji boravak SNSD-a u opoziciji izoštrio je sluh u toj partiji za životne probleme stanovništva, pa SNSD u javnosti najčešće pledira na “sređivanje” takve socijalno-ekonomske situacije, daleko više i češće nego SDS, sem ako se izuzme način na koji je to činila vlada Pere Bukejlovića. U takvoj situaciji SDS i PDP postigli su autogolove prihvatanjem nerazumnog zahteva stranaca u BiH da se uvede porez na dodatu vrednost sa jedinstvenom stopom od 17 odsto. Opozicija i ekonomisti tražili su uvođenje i druge, ni že stope za osnovne životne namirnice, ali stranci su ostali neumoljivi, a vlasti, među kojima SDS i PDP, slepo su ih sledile u „objašnjenju“ da je sa jedinstvenom stopom lakše obračunavati PDV!? Tako je BiH od 1. januara ove godine postala jedina zemlja u Evropi sa jedinstvenom stopom PDV-a, u kojoj je, praktično, luksuzna roba za imućne građane pojeftinila, a osnovne životne namirnice postale još skuplje za ionako osiromašeno stanovništvo.

       O PDP-ovim projekcijama “ekonomskog oporavka” najupečatljivije govori statistički podatak, do kojeg, kako pomenuta istraživanja javnog mnjenja govore, birači u RS ponajviše drže: kada je PDP 2000. godine zaposeo vlast u RS, “prognozirao” je da će sa njihovim “ekonomskim reformama” biti otvoreno novih 40.000 radnih mesta, ali je četiri, odnosno pet godina kasnije u RS bilo čak 50.000 više nezaposlenih. SNSD je, dakle, u percepciji stanovništva u prednosti nad SDS-om i PDP-om usled petogodišnje udaljenosti od svih ključnih poluga vlasti u RS, pa se ne može ni smatrati odgovornim za lošu socio-ekonomsku situaciju u RS. Takođe, sudski epilog u kojem je oborena optužnica protiv Milorada Dodika, podignuta zbog malverzacija iz perioda kada je bio premijer RS, dodatno je ojačao Dodika i njegovu partiju i podigao im rejting u RS.

Svi u opoziciji !?

             Na talasu opšte popularnosti Dodik je rešio da obori Bukejlovićevu vladu, i to verovatno neće biti suviše teško učiniti. Međutim, daleko je neizvesnije hoće li Dodik imati podršku da napravi vladu po svom ukusu od istog onog broja poslanika koliko ima za rušenje Bukejlovićeve vlade. Elem, za obaranje ove vlade među srpskim partijama prijavili su se PDP, dva poslanika Socijalističke partije (SP), tri poslanika Demokratskog narodnog saveza (DNS) i jedan poslanik Srpske radikalne stranke “Vojislav Šešelj”, a podršku tom poslu najavile su “probosanske” partije - SDA, Stranka za BiH, Socijaldemokratska partija BiH i Nova hrvatska inicijativa, koje sve zajedno imaju dvanaest poslanika. Uz SDS-ovu vladu ostali su samo tri poslanika Srpske radikalne stranke RS, šest poslanika parlamentarne grupacije pod nazivom “Klub Centra” koja okuplja male partije sa po jednim poslanikom, kao što su Penzionerska stranka, Demokratska stranka, Demokratsko-patriotska stranka itd.

           Kao i mnogo puta pre, ko će pretegnuti na političkoj klackalici opet   zavisi od najmanjih partija čiji je opstanak u parlamentu nakon narednih izbora krajnje neizvestan. Među partije za koje se može sa velikom sigurnošću tvrditi da će imati nešto duži rok opstanka u parlamentu mogu se ubrojati samo SP, DNS i dve radikalne stranke; socijalisti su sada pozicionirani na levom centru, a DNS i radikalne frakcije pozicionirale su se na desnom centru gde formalno dominira SDS. PDP se predstavlja kao “partija demokratskog centra” i jedina je iz RS primljena u članstvo Evropske narodne partije. Najtešnje veze PDP ostvaruje sa britanskim konzervativcima, dok SDS uglavnom komunicira sa švedskom “Modera- tom”. Između dve frakcije SRS-a gotovo da i nema razlike u tvrdoj nacionalnoj retorici kojom se služe, ali razlike ima na delu. Frakcija koja nosi ime Vojislava Šešelja do sada nikada nije podržala nijedan zakon u Parlamentu Srpske kojim su prenošene nadležnosti RS na nivo BiH, a ima podršku centrale u Beogradu, dok je SRS bez Šešeljevog imena ostala da važi uglavnom kao satelit SDS-a i bez podrške beogradskih radikala. DNS je verovatno jedina frakcija koja ima snažniju perspektivu od partije od koje se svojevremeno otcepila; od “matičnog” SNS-a, koji je svojevremeno osnovala Biljana Plavšić, danas je ostalo svega nekoliko opštinskih odbora i jedan poslanik u Parlamentu Srpske, dok se većina članstva utopila u Dodikov SNSD. Kao i Šešeljevi radikali, ni DNS nikada nije podržao prenos entitetskih nadležnosti na nivo BiH, ali je, za razliku od svojih radikalskih kolega, uvek bio prihvatljiviji sagovornik međunarodnim predstavnicima. No, stranci u BiH odnedavno više ne pitaju male partije za mišljenje jer su “mali” skloniji zatezanju više od “velikih”, prosto zato što nemaju mnogo šta da izgube, za razliku od “velikih”. Tako, uprkos kako-tako iskazanoj političkoj principijelnosti, ”mali” ostaju tu gde jesu, na sreću “velikih”. Od   malih “srpskih partija” na levici su pored SNSD-a, koji je primljen u Socijalističku internacionalu, ostali jedino socijalisti, specifični otkako ih je pre desetak godina osnovao Slobodan Milošević. Od “patriotske alternative” Karadžićevom SDS-u socijalisti su danas postali partija koja je prva iz svog imena uklonila naziv RS (više nisu SP RS, već samo SP), a tek u poslednjih godinu-dve dana preferiraju izrazito socijalne teme, ali ne tako ubedljivo kao što to čini njihov prvi levičarski kolega Dodik. Deo socijalista već je pre nekoliko godina prišao Dodiku, dok se preostali i dalje dele na one koji su bliže SNSD-u i one koji se drže na distanci od socijaldemokrata.

       E, sad, ko će u vlast, a ko u opoziciju među pobrojanim malim i velikim partijama - neće se znati možda ni do jeseni ove godine. Dodik je krenuo u ru š enje vlade tek da dokaže da vlada nema skupštinsku većinu, a vladu će formirati samo ako bude prihvaćen njegov koncept. U konceptu se kao jedna od ključnih tačaka pominje revizija privatizacije oko 60 firmi iz vremena vlasti PDP-a, o čemu PDP treba, kako kažu, da razmisli. Tu reviziju bi vrlo rado podržao SDS, ali samo iz opozicije. SDS je čak najavio da će i u Parlamentu BiH načisto otići u opoziciju, a da li će to ići po PDP-ovom receptu kao u RS, ili će samo poslanici u opoziciju a zamenici ministara i savetnici ostati i dalje u vlasti - ostaje da vidimo. Ako ne dobije podršku za svoj koncept, koji će izložiti tek kad obori vladu (!?), i Dodik će ostati u opoziciji, tako da RS ima dobre izglede da ostane jedino mesto na kugli zemaljskoj gde su svi u opoziciji jedni drugima. To je, je li, najisplativije u izbornoj godini, a dotle može da vlada i vlada Pere Bukejlovića - u tehničkom mandatu.  

        Suštinski, neće se mnogo šta promeniti jer su sudbinske odluke za RS i do sada donosila uglavnom samo tri čoveka - Dragan Čavić, Milorad Dodik i Mladen Ivanić, a njihovi poslanici su te odluke kasnije samo verifikovali. Sada se menja samo to što će sva trojica da donose ključne odluke iz “opozicije”, što je za njih više nego dobra pozicija. Elem, ako im neko kaže da su odgovorni za kreiranje nacionalno-ekonomske politike RS, svako među njima na svoj način može bez veće griže savesti da kaže: pa što mi, mi smo u opoziciji?!

      Možda bi, kao u onom crtaću, sve bilo drugačije da je Pero (Bukejlović, op.a.) na vreme otišao u policiju - da se na početku svog mandata, a ne sada na kraju, bavio izradom zakona o utvrđivanju porekla imovine, pa do sada u kasicu za socijalne potrebe stanovništva RS ubacio malo parica iz džepova (po)ratnih ekstraprofitera. Tad bi i narodu malo laknulo. Ovako, većina stanovništva ostaće “zabavljena” pukim preživljavanjem, čime je ostavljen bezgranični prostor za politikantsku polemiku između “opozicionara” i opozicionara.

                

 
     
     
 
Copyright by NSPM