Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

BiH - deset godina posle Dejtona

   

 

Slobodan Durmanović

BiH posle izbora: homogenizacija - federalizacija - kosovizacija

Opšti izbori 2006. godine u BiH završeni su manje-više onako kako se i predviđalo. Savez nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) Milorada Dodika odneo je u RS ubedljivu pobedu na svim nivoima, dok će u FBiH vodeću   ulogu imati Stranka demokratske akcije (SDA) i Stranka za BiH (SBiH) Harisa Silajdžića, s međusobnom razlikom na parlamentarnim izborima od svega dva-tri procenata u korist SDA. “Sreću“ SDA kvari, međutim, ubedljiva pobeda Harisa Silajdžića nad Sulejmanom Tihićem. Uprkos relativno slabom parlamentarnom rezultatu Socijaldemokratske partije BiH (SDP BiH), koji se meri zaostajanjem od skoro deset procenata iza SDA, socijaldemokrate Zlatka Lagumdžije dobile su svog, hrvatskog člana Predsedništva BiH: SDP-ov Hrvat Željko Komšić glatko je potukao svoje protivkandidate iz oba HDZ-a zahvaljujući, pre svega, glasovima Bošnjaka koji tradicionalno glasaju za SDP. Tome je, naravno, doprinela duboka podeljenost između partija bosanskih Hrvata, ubedljivo najmalobrojnijeg naroda u BiH. Toliko je   hrvatskih birača izašlo na ove izbore da prosta računica pokazuje da bi pobeda Komšića bila onemogućena samo da su HDZ BiH i njihovi dojučerašnji drugovi okupljeni u „novom“ HDZ 1990. imali zajedničkog kandidata, i to uz neizostavnu podršku ostalih hrvatskih kandidata. Ovako, HDZ BiH će se zadovoljiti što je osvojio relativnu većinu, a njihovi suparnici sa trećinom glasova manje, uprkos snažnoj podršci zvaničnog Zagreba i katoličkog klera u   BiH.

Republika Srpska: unutrašnji političko-ekonomski izazovi  

       Nakon ovog kratkog rezimea izbornih rezultata nameće se osnovno pitanje: kako će BiH funkcionisati sa novim-starim pobednicima? Najjednostavniji odgovor glasi: isto onako kao što je funkcionisala i do sada. A to znači da će svako uređivati svoje dvorište (entitet, kanton) kako misli da je najbolje, dok će se za potrebe funkcionisanja vlasti na nivou BiH formirati koalicija partija koje potpuno različito vide budućnost zemlje.

       Republiku Srpsku čekaju, izgleda, mnogo značajnije promene nego Federaciju BiH. Iako poslanički mandati još nisu podeljeni, izvesno je da će Dodikov SNSD moći sam da formira izvršnu vlast, što od Dejtona naovamo nijedna partija u RS nije bila u mogućnosti. Istina, Dodiku će za apsolutnu vlast biti potrebno da pronađe i pet sebi lojalnih Bošnjaka koji će učestvovati u Vladi RS. Sa lojalnim Hrvatima ne bi trebalo da ima problema, jer ih već sada ima u svojoj partiji za tri ministarska mesta predviđena za Hrvate.

       Milorad Dodik imaće znatno ozbiljnijih izazova od formiranja vlade kojom će predsedavati on ili neko drugi. Apsolutna pobeda nameće Dodiku apsolutnu odgovornost za celokupnu „krvnu sliku“ RS. Dodik neće morati da sklapa trule kompromise kakvi su se obično sklapali kad god se do sada formirala nova vlada u RS; uostalom, Dodik je već bio sudionik jednog takvog kompromisa u koaliciji „Sloga“ (1998-2000) koja je neslavno završila. S druge strane, sigurno je da u naredne četiri godine Dodik neće moći, objektivno, da ispuni sva ona silna obećanja o boljoj ekonomsko-socijalnoj slici RS, ali i ozbiljan pomak u tome mogao bi Dodiku da garantuje dugogodišnji ostanak u vlasti u RS, pod uslovom da mu mangupi u sopstvenim redovima ne dođu glave korupcijskim „hobijima“ i kriminalnim aferama. Elem, pola milijarde evra koliko Dodik planira da sakupi privatizacijom strateških preduzeća za svoju verziju „nacionalnog investicionog plana“ brzo će se potrošiti, prosto zbog toga što je pomenuti iznos mali spram potreba u RS. Ukoliko pozitivne efekte Dodikovih namera na svojoj koži ne oseti veći deo stanovnika među povelikim brojem tranzicijskih gubitnika, Dodikova ubedljiva izborna pobeda lako će se istopiti u masi socijalnog nezadovoljstva. Bolje rečeno, ako dobar deo te polovine milijade evra ne bude potrošen u razvojne programe od kojih će biti i posla za armiju nezaposlenih i nešto profita za stimulisane preduzetnike, apsolutna pobeda pretvaraće se polako, ali sigurno u apsolutno razočarenje građana. Ukoliko u potezima vlasti bude još i naznaka korupcije, a osnova za to bi moglo da bude ako mali broj ljudi bude upravljao fondom od pola milijarde evra bez preciznog parlamentarnog uvida u to što rade, utoliko će se brže osipati građansko poverenje u novu vlast. Neće tu mnogo pomoći ni ozbiljan pomak u raščišćavanju kriminalnih afera koje su iza sebe ostavili Dodikovi prethodnici. Ako još Dodikova apsolutna vlast   pokaže i karakteristike apsolutističke vladavine u domenu slobode medija i izgradnje pravne države, onda takvoj vlasti neće biti teško nazreti kraj.  

     Od te pojave Dodika neće moći spasiti ni snažna nacionalna retorika kojom se obilato služi(o) poslednjih meseci, baš kao što ni „nacionalno buđenje“ doskorašnjih vlastodržaca iz osovine SDS-PDP iz petogodišnjeg vođenja „racionalne“ nacionalne politike nije moglo sakriti njihov skroman učinak u privatizaciji, smanjenju nezaposlenosti, učešće u aferama itd. Najupečatljiviji primeri velikog razočarenja birača u SDS na ovim izborima potiču sa istoka RS. U tom delu RS gde su birači najtvrđe nacionalno orijentisani, gde su građani najsiromašniji i gde je SDS deset godina nadomoćno dobijao izbore, Dodikov SNSD odneo je uverljivu pobedu na ovim izborima u gotovo svim opštinama. Sunovrat SDS-a zaustavio se na oko 20 odsto podrške birača, a PDP je pao na oko 6 odsto. U Narodnu skupštinu RS ući će još samo DNS i Srpska radikalna stranka RS, dok će radikalska filijala iz Beograda biti presrećna ako do prebrojavanja poslednjih glasova uspe da pređe cenzus. Dodikovu opoziciju činiće, dakle, svi oni koji su se pozicionirali na desnom polu srpske političke scene i oni koji misle da treba da budu malo tu, malo u centru, poput PDP-a. Ukoliko, međutim, novopečena opozicija ne bude bila sposobna da ozbiljno i argumentovano parira Dodiku, ostaće samo puki saučesnik u Dodikovom dugogodišnjem ostanku u vlasti RS. Sa dosadašnjim „istaknutim“ kadrovima, sviklim na dugogodišnje učešće u vlasti, SDS neće moći ni da bude više od pukog saučesnika: ili će u toj partiji biti značajnog kadrovskog provetravanja ili im ni četvorogodišnji boravak u opoziciji neće pomoći da odskoče malo dalje od 20 odsto podrške. Politički kurs SDS-a posebno bi trebalo da preispitaju vođa te partije Dragan Čavić i njegov zamenik Mladen Bosić, nakon što su doživeli katastrofalan poraz od SNSD-ovih kandidata, bez obzira što su Milan Jelić i Nebojša Radmanović postali novi predsednik RS i srpski član Predsedništva BiH ponajviše zahvaljujući harizmi Milorada Dodika. Kada je reč o PDP-u, pre nego što se u toj partiji samoprovetre, veći broj visokih funkcionera PDP-a već će biti dobro provetren u pravosudnim i tužilačkim institucijama zbog nekoliko ozbiljnih kriminalnih afera iz vremena koalicije SDS-PDP. Za sve ostale partije, koje se izbornom cenzusu nisu ni primakle, najkorisnije bi bilo da narednih godina gledaju gde bi bilo korisno da se udome, ako imamo u vidu da je s ovim izborima tek počelo toliko potrebno ukrpunjavanje i ,nadajmo se, jasno profilisanje na srpskoj političkoj sceni u RS. To su najjasnije ovoga puta mogli da uvide politički predstavnici Bošnjaka i Hrvata u RS, koji će po prvi put od Dejtona naovamo imati samo po četiri poslanika u Parlamentu RS, i to zahvaljujući isključivo ustavnim odredbama o pozitivnoj diskriminaciji prema kojima im je toliko mesta u parlamentu zagarantovano. Interesantno je da će tek nešto oko polovine te kvote popuniti predstavnici SDA, Stranke za BiH ili SDP BiH, jer će najviše pet mandata osvojiti na izborima, što je, ogroman pad u odnosu na dosadašnjih 13 hrvatskih i bošnjačkih poslanika. Ovoga puta će, dakle, ostatak ove kvote po prvi put popuniti srpske partije „svojim“ Bošnjacima i Hrvatima. Tako će Parlament RS biti nacionalno homogeniji više nego ikad u ovih deset godina, i to ne zahvaljujući Srbima, već političkim predstavnicima druga dva naroda...

Federalizacija i(li) kosovizacija BiH

        Ma kako Milorad Dodik bude apsolutno vladao Republikom Srpskom, u Sarajevu ga i dalje čekaju isti oni političari koji su i do sada čekali srpske političke predstavnike, s bitnom razlikom da prvi među Bošnjacima više nisu Sulejman Tihić i Zlatko Lagumdžija, već Haris Silajdžić. Silajdžić jedini među njima nije podržavao ustavne promene koje za cilj nisu imale ozbiljniju demontažu entitetskog uređenja u BiH. On ni sada ne pokazuje znake odustajanja od svog koncepta državnog, bosanskog nacionalizma uvijenog u oblandu „građanske države sa pet regija“. Naprotiv. Na krilima ubedljive pobede nad Tihićem, kao novi vođa bosanskih muslimana Silajdžić je poručio da će pregovarati o ustavnim promenama, ali je podvukao da neće žuriti u dogovor koji nije po njegovoj meri. Uostalom, on je i ranije govorio da o promenama dejtonskog Ustava BiH ne treba razgovarati sve dok ne bude poznat ishod tužbe BiH protiv Srbije za genocid u Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Drugim rečima, Silajdžić u dogovor o ustavnim promenama sasvim sigurno neće ozbiljno ući pre ishoda te tužbe, a sve do tada Silajdžić će na sve načine razvlačiti pregovore o ustavu. Iako će u Parlamentu BiH, po svemu sudeći, postojati dvotrećinska poslanička većina (SNSD, SDS, PDP, SDA, SDP BiH, HDZ BiH) za usvajanje ustavnih amandmana koji su propali u aprilu ove godine, Silajdžić će, kao član Predsedništva BiH koje predlaže parlamentu amandmane, imati mogućnost da stavi veto na predloge amandmana tako da oni nikada ne stignu u parlament. A u slučaju da u Hagu bude donesena presuda u korist BiH, može se očekivati oštra ofanziva Silajdžića i njegovih istomišljenika, prvo prema

diplomatskim predstavnicima EU i SAD, a zatim i prema srpskoj političkoj eliti. Vredi napomenuti da je Silajdžić bošnjački političar sa najboljim vezama u islamskom svetu, a ima i solidan broj lobista u krugovima bivše američke administracije, još iz vremena kada je ostao zapamćen kao beskompromisni šef diplomatije i predsednik ratne vlade Alije Izetbegovića. Cilj Silajdžićeve ofanzive biće, naravno, ukidanje RS kao, je li, “genocidne tvorevine“. Silajdžić o drugom rešenju neće hteti, prosto, ni da razgovara, sem ukoliko mu stranci ne daju do znanja da je put kojim ide nemoguć, ba- rem u narednih desetak godina. No, nije tu problem Silajdžić sam po sebi, već prosta činjenica što ovaj političar iza sebe ima gotovo plebiscitarnu podršku bošnjačkih i bosanskih nacionalista, pa čak i većeg broja bosanskih islamista. Za sve njih Silajdžić danas predstavlja jedinog dostojnog naslednika Alije Izetbegovića, najistrajnijeg na „Alijinom putu učvršćivanja BiH kao snažne i jedinstvene države“. U to je, valjda da ne bude zabune, lo- kalne muslimane nedavno „uputio“ otvoreno i sam starešina Islamske zajednice u BiH reis Mustafa ef. Cerić.

      Ukoliko na proleće presuda u Hagu ne bude po meri i želji Harisa Silajdžića i njegovih istomišljenika, njihov put ka ostvarenju proklamovanog cilja biće trnovit. Ali, oni od tog cilja neće odustati, sem ukoliko, nekim čudom, iz Brisela i Vašingtona ne ubede Silajdžića da i sam uvidi da je federalizacija BiH jedino moguće rešenje za opstanak te države. Politički Srbi, vodio ih Milorad Dodik ili neko drugi, neće ni hteti ni smeti da idu ispod tog cilja pri čemu podrazumevaju RS kao celovitu federalnu jedinicu, a Hrvatima su jedna ili dve manje sopstvene federalne jedinice sve poželjniji cilj, nakon što su se konačno uverili da im Bošnjaci mogu izabrati člana Predsedništva kad god to požele.

       Dakle, izvesno je da smo nakon ovih izbora sve bliži kraju dejtonske Bosne, samo je pitanje kakav će biti ishod. Izgleda iluzorno da će međunarodni centri hteti kroz četiri godine da daju zeleno svetlo za „plišani razvod“ Srba, Hrvata i Bošnjaka, ali je sigurno da će ti isti centri insistirati da predstavnici tri nacionalne elite postignu neku vrstu konačne nagodbe o budućem uređenju BiH pre nego što se OHR transformiše u EUSR, što je planirano za polovinu 2007.godine. Kako, dakle, imamo dve strane (Srbe i Hrvate) koje su ozbiljno zainteresovane za uređenje BiH kao federalne države, manje-više labave prema briselskim potrebama, nije nemoguće da se pod pritiskom iz Brisela i Vašingtona najpre uspostavi neobičan „konsenzus“ 2:1, pri čemu će, je li, politički Bošnjaci ostati u „jednini“. S obzirom da politički Srbi za sada ne pokazuju znake odustajanja od stava da RS u sadašnjim granicama bude jedna federalna jedinica, najpre bi moglo da usledi „sužavanje“ deset kantona u Federaciji BiH na manji broj federalnih jedinica. Upravo proteklih dana hrvatska štampa u Mostaru ozbiljno spekuliše da bi moglo da dođe do „ukrupnjavanja“ kantona sa većinskim hrvatskim stanovništvom u jednu federalnu jedinicu sa većinskim hrvatskim stanovništvom i dve bošnjačke federalne jedinice, dok bi Sarajevo bilo uređeno kao distrikt po uzoru na Brčko. Ove federalne jedinice, kao i dve preostale bošnjačke, bile bi teritorijalno organizovane tako da u svakoj bude najmanje po 30 odsto tzv. manjinskog stanovništva. Izgleda, zapravo, da se sve hrvatske partije polako kreću ka ujedinjavanju u nameri da dobiju jednu ili dve svoje federalne jedinice, ali ceo ovaj plan neobično podseća na plan o regionalizaciji cele BiH.

       Drugim rečima, pritisak na Bošnjake, a prvenstveno na Silajdžića, u pravcu pribavljanja njihovog pristanka na reorganizaciju Federacije BiH mogao bi, s druge strane, da za posledicu ima naknadni pritisak prema RS da se i sama potom reorganizuje na dve federalne jedinice (istočnu i zapadnu, na primer). U obe te jedinice bi, je li, Srbi bili većina, ali se time u potpunosti razbija dejtonska struktura po „principu“ po kojem se ne dopušta asimetrična federacija: ako se prvo reorganizuje FBiH, onda će potom morati i RS. Nije ključ ovih „dugoročnih rešenja“ samo u teritorijalnoj organizaciji, već i u granici do koje će se ići u centralizaciju, odnosno u decentralizaciju vlasti u BiH. Tako bi se drugi „princip“ ove prekompozicije prikazao kao „dobra ponuda“: kad se izvrši teritorijalna reorganizacija države, svaka federalna jedinica imaće visok stepen automonije, ali bez prava na samoopredeljenje. Ključ cele ove „logike“ trebalo bi da bude u činjenici da bi za blizu 40 odsto bošnjačkog stanovništva koji su homogenizovani na svega dvadesetak odsto teritorije, trebalo obezbediti barem približno 40 odsto teritorije . Srbi bi, po istom ključu, bili pritisnuti da se odreknu prava na deo teritorije na području Istočnog Sarajeva zarad uspostavljanja distrikta u glavnom gradu BiH, u kojem bi, de facto, bila priznata dominacija Bošnjaka. „Ustupak“ koji se nudi zauzvrat predstavljalo bi „dopuštenje“ Srbima i Hrvatima da između sebe trguju prema ranijoj nezvaničnoj ponudi Banjaluci koja je potekla iz HDZ-a BiH. Prema ovoj tajnoj ponudi, Hrvati traže da se sadašnja Posavska (hrvatska) županija malo proširi i produži na deo Posavine koji se sada nalazi u RS, a da zauzvrat Srbima budu ustupljene federalne opštine Drvar, Glamoč i Grahovo u kojima sada Srbi, praktično, čine većinsko stanovništvo.

       Cela ova trgovina zamišljena u pojedinim uticajnim diplomatskim krugovima mogla bi se ozbiljno zakomplikovati zbog generalnog protivljenja Srba nametanju rešenja za budući status Kosmeta, pa će utoliko teže i biti ostvariva u BiH. Otklizavanje Kosmeta ka nezavisnosti u naredne četiri godine najverovatnije će pokazati kako kosovizacija počinje ozbiljno da zahvata i Bosnu. Tačnije, (bez)uslovna nezavisnost Kosmeta uticaće i na Srbe i na Hrvate da traže što širu autonomiju u BiH, a kako protivljenje tome bude raslo u Sarajevu tako će „virus“ kosovizacije sve više zahvatati BiH. Drugim rečima, u BiH je moguće da dođe do - ispočetka laganog - „prepi- sivanja“ kosovskog scenarija iz Srbije s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka: što u Sarajevu budu više želeli što snažnije centralizovanu državu, to će Srbi u RS i Hrvati u Mostaru što dalje „bežati“ od Sarajeva. Budu li se u Sarajevu, u krajnjoj liniji, pojavili nekakvi „bošnjački Šešelji i(li) Miloševići“, potpomognuti iz Brisela i(li) Vašingto- na, neće biti neobično ni ako se među Srbima i Hrvatima pojave lokalne varijante Ibrahima Rugove, a zatim i nekakve „oslobodilačke vojske“. Možda sve izgleda suviše naivno, ali ko bi se osmelio da garantuje da scenario sličan „kosovskom scenariju“ nije moguć u BiH?! Ako ne u naredne četiri godine, onda u malo dužem periodu.

       Zapravo, pobeda Harisa Silajdžića otvoriće mnoga pitanja u BiH onom dinamikom   koju prvenstveno Silajdžić bude diktirao, a na međunarodnoj zajednici ostaje da prepozna razvoj događaja. Ni Milorad Dodik, ni ostali novi srpski političari ne bi trebalo da se zanose prednošću što, za razliku od Silajdžića, na sebi ne nose breme neslavne ratne prošlosti, niti da čekaju da ih Silajdžić pretekne svojom diplomatskom ofanzivom. Prosto, u Briselu i Vašingtonu   još uvek ne daju prednost Miloradu Dodiku, samo na osnovu njegovog dugogodišnjeg ratnog i poratnog oponiranja Radovanu Karadžiću, - nad Harisom Silajdžićem, iako je ovaj ne samo bio desna ruka Alije Izetbegovića, već je često zastupao i tvrđe stavove od samog Izetbegovića. Šta više, nakon ovih izbora Dodik i njegovi politički istomišljenici često se, ne samo u Sarajevu nego i na zapadu, po ustaljenom stereotipu začetom devedesetih godina prošlog veka, olako karakterišu kao srpski nacionalisti u ravni sa Silajdžićevim bosanskim/bošnjačkim nacionalistima. Iako se današ- nji Dodikovi nacionalno-politički ciljevi u BiH, istini za volju, suštinski ne mogu nazvati drugačije nego autonomaškim. Baš zato bi svako stavljanje u isti koš Dodika i Silajdžića   trebalo da bude zvono na uzbunu i samom Dodiku i ostalim političkim Srbima. Pominjati samo referendum u RS, kao odgovor na sarajevske težnje za centralizacijom i unifikacijom BiH, prosto nije dovoljno i, samo po sebi, nije ozbiljno. Nije dovoljno ni sedeti i iščekivati da u Briselu i u Vašingtoni sami zapaze Silajdžićevo „novo odelo“. Politički Srbi će morati da upru sve svoje snage da pokažu da je upravo novi bošnjački car go, a ne oni. A za to je potrebno preuzeti snažnu političku inicijativu. Prvi ispit sledi u tekućem procesu resktrukturisanja policijskih snaga u BiH.   

    

 

 

 
 
Copyright by NSPM