Slobodan Durmanović

Srpski minimalisti na avanturističkom putovanju u nepoznato

Slučajno ili ne, baš onog dana kada je u Požarevcu sahranjivan poslednji preživeli potpisnik Dejtonskog sporazuma, u Sarajevu je potpisan politički sporazum o promenama dejtonskog ustava BiH. U ovom podudaranju sahrane Slobodana Miloševića i „sahrane“ jednog dela dejtonskog ustava BiH ima, ipak, nešto više od simbolike datuma. Baš kao što je Milošević, po potpisivanju Dejtonskog sporazuma, uveravao Srbe u BiH da su „verifikovali“ postojanje Republike Srpske, tako su sada srpske vođe u RS ubeđivale svoje sunarodnike da je u ustavnim promenama RS (ponovo!?) „verifikovala“ svoje postojanje. Milošević je, kao što znamo, smatrao da će sa njegovom „verifikacijom“ biti daleko lakše očuvati RS, ali ni sâm nije bitno pomagao u njenom očuvanju.

        I sadašnje srpske vođe slično postupaju: uveravaju da je sada opstanak RS „garantovan“, ali vuku poteze koji u doglednoj budućnosti Republici Srpskoj garantuju jedino status najveće opštine na Balkanu. Vlastoljubivi, gotovo ubeđeni u svoju „misiju“, Dragan Čavić, Milorad Dodik i Mladen Ivanić već su, svak na svoj način, počeli sopstvene kampanje za izbore u oktobru...

Avantura sa Ustavom BiH

          Biće to kampanja “ da se naježiš“ ako je suditi po jednom TV duelu Čavića i Ivanića od pre nekoliko dana. Bilo je to pravo otimanje za zasluge u prenosu nadležnosti RS na nivo BiH proteklih godina. “Ja sam, Dragane, najzaslužniji što je napravljena Uprava za indirektno oporezivanje i objedinjena carinska služba BiH“, pohvalio se Ivanić. Čavić ga je, međutim, istog časa podsetio na to da to nije moglo bez njega: „Mladene, zaboravljaš da sam te ja podržao. Ja sam tad bio predsednik RS, sećaš li se?“ Onda se Čavić pohvalio svojim zaslugama za objedinjavanje entitetskih vojski itd...

        Zaslužni prvoborci u prenosu nadležnosti RS – Čavić, Dodik i Ivanić – nisu se mnogo manje samohvalisali ni kada su prihvatili sadašnje promene Ustava BiH, tvrdeći da RS time ama baš ništa nije izgubila. Tako su prvoborci sebe predstavili kao pobednike maltene, kao što je pokojnik s početka ove priče za života imao običaj da čini: kad nešto izgubiš, ti proglasi pobedu jer si mogao i više da izgubiš.

          Istina, ovu „pobedničku“ logiku iz prvih dana, valjda zbog kritika koje su potom usledile, Čavić, Dodik i Ivanić sada nazivaju „dobrim kompromisom“. Sopstveni politički „uspeh“ objašnjavaju time što su vođa SDA Sulejman Tihić i vođa SDP BiH Zlatko Lagumdžija tražili da „srpska trojka“ u pregovorima o ustavnim promenama načisto odustane od pominjanja RS u Ustavu BiH. Onda su, kako ispada, Čavić, Dodik i Ivanić shvatili kao ustupak to što Tihić i Lagumdžija pristaju da se o prenosu novih nadležnosti, pa i o teritorijalnoj organizaciji BiH razgovara za godinu dana, a zauzvrat su pristali da ukinu nekoliko entitetskih „barijera“ u institucijama BiH.

         Tako je Predsedništvo BiH, sa predsedavajućim kao prvim među jednakim članovima tog tela koji odlučuju o svemu isključivo konsenzusom, transformisano u instituciju sa predsednikom BiH, koji ima 12 samostalnih nadležnosti (predstavlja državu, potpisuje i proglašava zakone...), te dvojicom njegovih potpredsednika koji imaju pravo veta samo prilikom donošenja odluka iz oblasti odbrane, imenovanja u Ustavni sud BiH i Centralnu banku BiH. Da li će ostati i princip rotacije predsednika i potpredsednika na svakih 16 meseci, videćemo kada na red dođu izmene Izbornog zakona BiH, koje su diktirane ustavnim promenama. Ranija izričita odredba da se jedan član Predsedništva bira u RS na neposrednim izborima, a dvojica na isti način u Federaciji BiH, zamenjena je odredbama koje kažu da se sva trojica biraju u Predstavničkom domu i Domu naroda Parlamenta.

          Entitetski princip izbora donekle je zadržan jer lista od tri predložena kandidata mora sadržati najmanje jednog člana Predsedništva iz svakog entiteta i najviše po jednog iz svakog naroda. Ali, u procesu kandidovanja entitetski princip zamenjuje se etničkim jer klubovi Srba, Bošnjaka i Hrvata u Domu naroda većinom glasova unutar svakog kluba biraju po jednog kandidata. I prilikom formiranja nacionalnih klubova entitetski princip zamenjuje se etničkim. Do sada su delegati birani direktno u entitetskim parlamentima, a sada se taj izbor obavlja u Predstavničkom domu, i to na sledeći način: “radi izbora i formiranja Doma naroda u Predstavničkom domu, ad hoc se formiraju klubovi konstitutivnih naroda; svaki klub bira celu delegaciju svog konstitutivnog naroda (ukupno 7 poslanika umesto dosadašnjih 5) na predlog političkih stranaka, srazmerno izbornom rezultatu stranaka u klubu“ (član IV, tačka 2. f. Sporazuma o ustavnim promenama). Praktično, u „ad hoc“ klub srpskog naroda ulaze, pored delegata partija sa centralom u Banjaluci, i srpski delegati koji budu izabrani na listi partija sa centralom u Sarajevu. Drugim rečima, u Klub srpskih delegata sada mogu ući ne samo Srbi izabrani na listi SDS, SNSD i PDP, već i Srbi izabrani na listi SDP BiH, SDA i Stranke za BiH. Ove partije iz Federacije BiH su i do sada imale srpskih poslanika u entitetskim parlamentima, ali nikada u Domu naroda Parlamenta BiH. U tom domu se jedino odlučuje o tome da li je narušen vitalni nacionalni interes, a Srbi iz RS i malobrojni Srbi u tzv. probosanskim partijama, bez obzira na to da li su birani u RS ili u FBiH, nikada nisu imali istovetan pogled na taj interes.

        Koliko će biti kojih Srba, Bošnjaka i Hrvata u Predstavničkom domu Parlamenta zavisiće, naravno, od partija koje ih budu kandidovale. Izvesno je da će ih biti više jer se i broj poslanika u ovom domu povećava sa 42 na 84 (trećina iz RS, dve trećine iz FBiH, prema Izbornom zakonu), plus još tri mesta za pripadnike nacionalnih manjina. Oni će usvajati zakone na isti način kao i do sada: većina poslanika u Predstavničkom domu mora obavezno sadržavati najmanje jednu trećinu poslanika iz svakog entiteta.

       Onome kome se do sada učinilo da RS i nije izgubila bog zna šta, optimizam bi mogao naglo da splasne pošto pročita novu odredbu koja glasi: „Zakonodavna vlast za BiH poverava se Parlamentarnoj skupštini BiH“ (Amandman II, tačka 1). Čavić, Dodik i Ivanić prihvatili su ovu formulaciju nakon što su odbacili prethodnu, koja je glasila malo drugačije („Parlamentarna skupština BiH je nosilac zakonodavne vlasti u BiH“), pošto su se našli na udaru kritike da se tom odredbom, praktično, RS svodi na lokalnu samoupravu. To je pre nekoliko dana priznao i Mladen Ivanić, kad su se lideri potpisnici sporazuma našli da provere da li amandmani odstupaju od teksta potpisanog dokumenta. “Promenili smo neke amandmane koji su mogli sugerisati da je, recimo, Skupština BiH nadležna za sve zakone, a samim tim entiteti ne postoje“, objasnio je Ivanić. Promena koju pominje Ivanić direktno se, međutim, odnosi na pomenutu promenu formulacije, a teško je primetiti da ona drastično menja i suštinu odredbe.  

      Na putu obesmišljavanja entiteta u obliku u kojem sada postoji, Ivanić, Čavić i Dodik povukli su još neke kompromitujuće poteze. U amandmane je uvedena (I, tačka 6. b.) takođe nova odredba da „se nadležnosti koje su prenesene na državu mogu vratiti entitetima samo uz jednoglasan pristanak države i oba entiteta“! A u Amandmanu I, tačka 1 (isključive nadležnosti institucija BiH) stoji da su srpski pregovarači, pored „odbrane“, u isključivu nadležnost sada preneli i „bezbednost“. Dok je u oblasti odbrane samo potvrđeno faktičko stanje (ukidanje entitetskih vojski i osnivanje Oružanih snaga BiH pre tri meseca), nadležnosti u oblasti bezbednosti još uvek su de fakto podeljene.

Policijska avantura

       Ovakvom ustavnom avanturom tri srpska pregovarača praktično su uklonila ustavni razlog za opstanak policije RS u okviru tekućih pregovora o restrukturisanju policijskih snaga u BiH. Elem, prema političkom Sporazumu o restrukturisanju policijskih snaga u BiH iz prošle godine, reorganizacija tih snaga trebalo bi da se odvija u skladu sa ustavima BiH i RS. To je tada značilo da opstanak policije RS, pa čak i MUP-a RS ne bi trebalo da dođe u pitanje. Istina, sa smanjenim nadležnostima pošto je deo policijskih nadležnosti još ranije prenet na Agenciju za istrage i zaštitu BiH (SIPA), neku vrstu „savezne policije“ koja ima pravo da se nesmetano kreće po celoj teritoriji BiH i obavlja istražne radnje za Sud i Tužilaštvo BiH.

        Sada je, međutim, neizvesno čak i to da li će RS imati makar svoju uniformisanu policiju (pozornike i saobraćajce) “kao podsistem u sistemu jedinstvenih policijskih snaga“. Pregovori o budućem modelu policijske organizacije u BiH u Upravnom odboru Direkcije za restrukturisanje policijskih snaga u BiH, koja je zadužena da do kraja septembra ove godine sačini konačan predlog i ponudi ga entitetskim parlamentima, početkom aprila zapali su u ćorsokak. Malobrojni predstavnici RS ne odustaju od entitetske organizacije policije, a predstavnici Federacije BiH zastupaju mišljenje da bi trebalo stvarati drugačiju, regionalnu organizaciju.

       Očito je ovaj problem prevazišao nadležnosti policijskih eksperata i preselio se u sferu političkih pregovora. Srpski političari opet uveravaju da će „istrajati na odbrani interesa RS“, iako su i sami taj interes narušili prihvatajući amandmane koji se direktno tiču ove oblasti. Šta više, već sada su vidljive i pukotine u njihovoj strategiji: Dodik preti „prekidom pregovora o Sporazumu o stabilizaciji sa EU ako se ne uvaži interes RS za opstankom policije“. Čavić „očekuje razumevanje Evropske komisije jer se ukidanje policije nigde ne spominje eksplicitno kao uslov za zaključenje Sporazuma“, dok Ivanić izlazi sa sopstvenim predlogom „jačanja SIPA a da zauzvrat ostane uniformisana policija RS“. U Sarajevu, naravno, neće ni da čuju za opstanak bilo čega što će se zvati policija RS, tako da ukoliko narednih meseci ponovo ne bude političkog dogovora predstavnika RS i Federacije BiH, na jesen će u RS stići predlog Direkcije u kojoj su eksperti iz RS ubedljivo nadglasani.

          A tada na scenu stupaju srpski umetnici „političkog kompromisa“...

Avantura sa Ustavnim sudom BiH

         U međuvremenu, naši junaci moraće da rešavaju problem koji ih je „iznenadio“ pošto je Ustavni sud BiH proglasio neustavnim grb i himnu RS, te naložio Narodnoj skupštini RS da u narednih šest meseci uskladi ove simbole sa Ustavom BiH i RS. Prosto rečeno, sadašnji grb Nemanjića i sadašnja himna „Bože pravde“ više neće biti simboli RS. U najboljem slučaju, možda će biti delovi nekih novih simbola. Istina, ista je situacija i sa simbolima u Federaciji BiH, ali inicijativa za preispitivanje ustavnosti ovih simbola odatle je i potekla, tačnije od Sulejmana Tihića, uz podršku svih koji nešto znače u političkom životu Bošnjaka. Za svoju odluku Ustavni sud BiH našao je „zgodno“ obrazloženje u činjenici da nakon prihvatanja promena entitetskih ustava pre četiri godine, RS formalno–pravno više nije samo srpski entitet, a ni Federacija BiH više nije samo bošnjačko–hrvatska, a sadašnja znamenja su, je li, ostala „ekskluzivno nacionalna“.

        Milorad Dodik je opet bio najglasniji nazivajući ovu odluku političkom, zaboravljajući pritom da je ona direktno proistekla iz odluke Ustavnog suda BiH od pre četiri godine o konstitutivnosti svih naroda na celoj teritoriji BiH. Odluke koja nije bila legitimna, ali su je politički Srbi prihvatili uz simboličan otpor. Podsećanja radi, tada su dvojica sudija Bošnjaka zajedno sa trojicom stranih sudija preglasali četvoricu sudija Srba i Hrvata. Od tada naovamo u RS nije bilo dovoljno ni političke volje ni jedinstva da se snažno zahteva da strane sudije budu zamenjene domaćim, te da se pri Ustavnom sudu konstituiše veće za zaštitu nacionalnog interesa, kako je to već učinjeno u entitetima. Pedi Ešdaun je latentno opstruisao takvu inicijativu stvaranjem neke radne grupe za izradu Nacrta zakona o Ustavnom sudu BiH, zbog čega su Srbi u Parlamentu BiH čak povukli svoj već pripremljeni nacrt. Ešdaunova „radna grupa“ je pre godinu i po dana završila posao bez ikakvog nacrta, a do danas je ostalo prosto neobjašnjivo zašto se proteklih meseci pitanje dosadašnje „funkcionalnosti“ Ustavnog suda BiH nije našlo u pregovorima o ustavnim promenama. Šta više, poslanik SDS-a Momčilo Novaković je tek pre neki dan izvukao iz ladice svoj nacrt, priznajući i sâm da će morati da ga doradi jer nije sasvim u skladu sa aktuelnim promenama!?

       Koliko srpski političari neozbiljno shvataju dosadašnje delovanje Ustavnog suda BiH – koje je RS svelo na meru na kojoj se danas nalazi, daleko više i od Pedija Ešdauna – upečatljivo govori i to što se sa podnošenjem inicijative za ocenu ustavnosti tužbe BiH protiv SCG čekalo do decembra meseca prošle godine. Srpski političari sada opravdano negoduju što Ustavni sud odugovlači da donese svoju odluku o tužbi kojoj se RS oduvek protivila, ali bez ikakvog opravdanja odbijaju da daju razumno objašnjenje šta su činili sve do decembra. Jedino ponuđeno objašnjenje tiče se navodnih pokušaja da sa naslednicima Alije Izetbegovića „naprave nagodbu“, ali verovati da RS sa Sulejmanom Tihićem može u ovoj stvari napraviti nagodbu jednostavno se graniči sa ludošću. A, podsećanja radi, pred istim sudom na ocenu ustavnosti čeka još i ona Tihićeva inicijativa za ocenu ustavnosti naziva Republika Srpska.

        No, srpski političari u RS „spremni“ su i za nepovoljan ishod u ovom slučaju. Ta „spremnost“ sada se manifestuje na manje–više poznate načine, od „neverice u preispitivanje imena RS zapisanog u Ustavu BiH“ do „pozivanja na građansku neposlušnost“. Ali, ko će se u tom ili u nekom drugom slučaju odazvati na građansku neposlušnost na koju pozivaju vlastoljubivi, materijalno dobro zbrinuti i od predstavnika međunarodne zajednice ucenjeni na ovaj ili onaj način srpski političari? Armija osiromašenog srpskog stanovništva koja sve manje ima poverenja u takav srpski politički soj? Ili, tanak srednji sloj stanovništva koji se podsmeva srpskim političarima kada govore o svom političkom „junačenju“ u odbrani interesa RS? Hoće li građansku pobunu možda finansirati nekolicina bogatih a da zauzvrat ne traže nove privilegije?

      Ne. Prosto, ništa se neće dogoditi.    

Put u nepoznato

          Srpski minimalizam sada je potpuno ogoljen u svom besmislu: srpski političari potajno se nadaju da ustavni amandmani neće proći u Parlamentarnoj skupštini BiH. To će se i dogoditi jedino ako većina doskorašnjih poslanika HDZ BiH ostane verna stavu Biskupske konferencije BiH da su „ustavne promene štetne za Hrvate“. Samo su dva srpska poslanika (jedan Šešeljev radikal i nezavisni poslanik dr Petar Kunić) protiv dogovorenih amandmana, a najveći otpor dolazi od tzv. probosanskih stranaka. Reaktivirani Haris Silajdžić okupio je oko svog imena i dela grupu od sedam poslanika pod nazivom „Bosanski patriotski blok“, tvrdeći da se ustavnim promenama „utire put prisajedinjenju RS Srbiji jer entiteti nisu sasvim demontirani“, te prozivajući SDA i SDP BiH za „izdaju BiH“. A prozvani ne kriju da i oni imaju želju da načisto „demontiraju entitete“, ali da to sad nije realno, pa podsećaju da će se o tome pričati posle izbora na jesen.  

           Drugim rečima, bošnjačka politička elita ne odustaje od maksimalističkih ciljeva. Hrvatski političari gaje velike nade u jesenje   pregovore o „srednjoj razini vlasti u BiH“, dok su srpski minimalisti uvereni u to da će ponovo postići „dobar kompromis“. Donekle je iskren jedino Mladen Ivanić. “U narednom periodu sledi centralizovanje države, ali takve države ne može biti bez decentralizovanih delova“, doslovce je pre neki dan rekao za bečki „Kurir“.

       Srpski političari u RS su, zapravo, svoje političke poteze poprilično uskladili sa ambicijama predstavnika američke administracije da što pre završe svoje poslove na Balkanu: što brže i u što većoj meri „integrisati“ RS u BiH kako RS ne bi bila strateška „smetnja“ kada se bude odlučivalo o   statusu Kosova. Srpski minimalisti su uvereni u to da im „američke garancije“ za opstanak RS znače više od postojanja RS kao najveće opštine na Balkanu.

           Ceo proces se vodi u ime „evroatlantskih integracija“, mada ustavne promene nisu nikakav uslov, ni javni ni tajni, za zaključenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Naime, za zaključenje ovog sporazuma, pa čak i za prve pregovore koji potom slede, BiH su bile potrebni manji zahvati na Ustavu BiH od ovih koji su sada učinjeni. Sada imamo potvrdu da je, zapravo, sintagma „stvaranje funkcionalnih institucija“ i dalje samo eufemizam za centralizaciju BiH.

         Srpski minimalisti, međutim, i dalje pokazuju tendenciju da se služe poluistinama. Oni ubeđuju da nije narušen entitetski poredak u BiH, ali izbegavaju da priznaju da je on sada ozbiljno načet. Dalje, srpski minimalisti vešto manipulišu svojim sunarodnicima i zamenjuju teze: iako sami jačaju institucije BiH iz godine u godinu, oni sada, ničim izazvani, kažu da bi „slabljenje institucija BiH dovelo na dnevni red pitanje, posebno u međunarodnim krugovima, da li je ustavni poredak BiH smetnja regionalnoj stabilnosti“ (Dragan Čavić)!?

         Ali, kako je „slabljenje“ puka fantazija, koju više ne propagiraju čak ni Šešeljevi radikali, ostaje da zaključimo da je za srpske minimaliste jedini put – put neprestanog jačanja institucija BiH nauštrb entitetskih nadležnosti. Šta više, srpski minimalisti predstavljaju se kao spasioci. Bez njih bi, je li, stranci rasturili postojeći ustavni poredak da „ne smeta regionalnoj stabilnosti“!

        Ima li, nakon svega, neke alternative ovim „spasiocima“? Na političkoj sceni ona se jedva nazire, a i to što se nazire, nesigurno je i ne zna šta bi trebalo najpre da učini. Da li da najpre saopšti narodu gorku istinu do detalja, pa da, ne samo na rečima, pokuša da se sa mnogo više političke energije i moralnog autoriteta bori za teritorijalno–političku autonomiju ? Ili, da, pak, i sama manipuliše narodom, sa nevelikom nadom da će na taj način uspeti da se izbori da RS opstane kao nešto više od jedinice lokalne samouprave.

         No, kad god je neko do sada pokušavao da ozbiljne nacionalne ciljeve, kakav je autonomija RS, ostvari raznoraznim političkim manipulacijama, bivao bi sve dalje od tih ciljeva. Ni sada nije bitno drugačije.