Toni Džad

Korisni idioti

Zašto su se američki liberali pomirili sa katastrofalnom spoljnom politikom predsednika Buša? Zbog čega je sistematski napad Bušove administracije na građanske slobode i međunarodno pravo naišao na tako malo otpora ili besa onih koji su nekada ponajviše brinuli upravo za te stvari? Ukratko rečeno, zašto liberalna inteligencija Sjedinjenih Američkih Država poslednjih godina drži glavu iza bezbednog zaklona?

Nije uvek bilo tako. Njujork tajms je 26. oktobra 1988. godine objavio na celoj strani oglas u prilog liberalizmu. Pod naslovom “Reafirmacija načela” tekst je otvoreno kritikovao Ronalda Regana zbog toga što je pojam liberalizma izvrgao ruglu i što je “liberale” i “liberalizam” tretirao s nipodaštavanjem. Liberalna načela su “bezvremena”, navedeno je u tom tekstu. “Ekstremisti zdesna i sleva odavno napadaju liberalizam kao svog najvećeg neprijatelja. U naše vreme takvi ekstremisti ruše liberalne demokratije. Osećamo da smo dužni da dignemo glas protiv svakog ohrabrivanja ove tendencije u našoj vlastitoj zemlji, svejedno da li je to ohrabrivanje namerno ili ne.” Oglas su potpisala 63 istaknuta intelektualca.

Međutim, u današnjoj Americi liberalizam je politika koja se ne usuđuje ni sopstveno ime da izgovori. Ovaj krah samouverenosti liberalizma u SAD može se objasniti na nekoliko različitih načina. Reč je o naplati računa za izgubljene iluzije generacije iz 60-ih godina, o povlačenju iz carstva mladosti u kome se verovalo u čudotvorne lekove i ulasku u sveprožimajuću kulturu materijalne akumulacije i lične sigurnosti. Sama činjenica da je iz američke politike nestao njen nekadašnji liberalni centar istovremeno je i neposredna posledica rastakanja Demokratske stranke. A kritička inteligencija koja je svojevremeno zauzimala tako istaknuto mesto u američkom kulturnom životu sada je zaćutala, baš kao što su to učinili i njeni politički parnjaci.

Ovaj proces je bio uveliko u toku i pre 11. septembra 2001. godine tako da Bil Klinton i njegova sračunata politika “triangulacije” mora snositi bar deo odgovornosti za to što je liberalna politika lišena svakog sadržaja. Od tada su, međutim, moralne i intelektualne arterije američkog političkog organizma još više kalcifikovane. Listovi i časopisi koji su pripadali tradicionalnom liberalnom centru – Njujorker, Nju ripablik, Vašington post pa čak i sam Njujork tajms – svi su pohrlili da stavove izražene u svojim uvodnicima prilagode stavovima jednog republikanskog predsednika koji je krenuo u “egzemplarni rat”.

Ono po čemu se razlikuju vizija sveta Bušovih liberalnih pristalica i vizije sveta njegovih neokonzervativnih saveznika jeste to što oni prvi na “rat protiv terora” ne gledaju samo kao na jednu u nizu vežbi čiji je konačni cilj uspostavljanje američke ratničke dominacije. Izgleda da oni u tim okršajima uočavaju jedan novi globalni sukob: dobru tuču, koja uliva sigurnost već i samom činjenicom da se može porediti sa ratom njihovih dedova protiv fašizma i hladnoratovskim čvrstim stavom njihovih liberalnih roditelja protiv međunarodnog komunizma. Stvari su još jednom potpuno jasne, tvrde oni. Svet je ideološki raspolućen; zato – kao i ranije – moramo zauzeti stav prema pitanju svih pitanja našeg doba. Odavno obuzeti nostalgijom za ugodnim raznovrsnostima nekih jednostavnijih vremena, današnji liberalni intelektualci konačno su uspeli da pronađu skoro iščileli osećaj vlastite svrhovitosti: u ratu sa “islamofašizmom”.

Mnogi nekadašnji kolumnisti iz redova levih liberala danas su postali eksperti za “islamofašizam”, udobno se udenuvši u binarnu podelu sveta duž ideoloških tranšeja. Kako bi današnja “borba” (obratite pažnju na reciklirani lenjinovski jezik) imala nekog političkog smisla, i ona mora imati jedinstvenog univerzalnog neprijatelja čije ideje možemo analizirati, o kojima možemo teoretisati i protiv kojih se možemo boriti; ta nova konfrontacija mora biti takva da se, baš kao i njen preteča iz 20. veka, može svesti na svima nama blisko protivstavljanje koje eliminiše egzotičnu složenost i pometnju: demokratija protiv totalitarizma, sloboda protiv fašizma, oni protiv nas.

Istine radi, mora se reći da su Bušove liberalne pristalice bile razočarane njegovim naporima. Sve novine koje sam ovih dana prelistao imaju uvodnike u kojima se kritikuje Bušova politika. Međutim, i ovde hladni rat nudi analogiju koja je pravo otkrovenje. Baš kao nekadašnji zapadni obožavaoci Staljina koji su, u jeku Hruščovljevih razotkrivanja, postali razočarani sovjetskim diktatorom ne toliko zbog njegovih zločina koliko zbog toga što je diskreditovao njihov marksizam, tako su se intelektualne pristalice iračkog rata – među njima Majkl Ignjatijev i drugi istaknuti akteri severnoameričkog liberalnog establišmenta – u svome žaljenju usredsredili ne na samu katastrofalnu invaziju (koju su, uostalom, svi podržali), već na njenu nestručnu realizaciju. Buš ih nervira zato što je “preventivni rat” izneo na loš glas.

Na sličan način su i oni centristički glasovi u predvečerje iračkog rata gotovo insistirali na prolivanju krvi – tako je kolumnista Njujork tajmsa Tomas Fridman tražio da se Francuska “izbaci sa Menhetna” (to jest, da se izbaci iz Saveta bezbednosti) zato što se usudila da se suprotstavi američkoj težnji ka ratu, a danas najsamouvereniji kada se pozivaju na svoj monopol na uvid u svetska zbivanja. Isti taj Fridman sada se obrušava na “antiratne aktiviste koji ni ne pomišljaju na znatno širu borbu u čijem smo mi središtu”.

Tako ispada da su jedini ljudi koji su kvalifikovani da govore o ovom pitanju zapravo oni koji su od samog početka imali pogrešnu procenu. Ovako nehajan stav uprkos sopstvenim ranijim pogrešnim procenama – pa čak, kako stoje stvari, i zbog tih procena – podseća na jednu opasku koju je nekadašnji francuski staljinista Pjer Kurtad svojevremeno izgovorio Edgaru Morenu, komunističkom disidentu koga su događaji pregazili. “Vi i ljudi vašeg soja niste imali pravo da budete u pravu; mi smo imali pravo da ne budemo u pravu.”

Posebno je ironično da se “Klintonova generacija” američkih liberalnih intelektualaca naročito diči svojom “čvrstinom”, svojim uspehom u odbacivanju iluzije i mitova stare levice, jer su isti ti “tvrdi” novi liberali reprodukovali neke od najgorih odlika upravo te stare levice. Za njih je karakteristična potpuno istovetna kombinacija dogmatske vere i kulturnog provincijalizma, da i ne pominjemo onaj nagizdani entuzijazam za nasilne političke preobražaje preko tuđih leđa, toliko karakterističan za njihove preteče, saputnike hladnoratovske ideološke podele. Upotrebna vrednost koju takvi ljudi imaju za ambiciozne, radikalne režime odavno je ispričana priča. Zaista, Lenjin je prvi uočio intelektualne saputnike ove vrste prvo nadenuvši im ime koje ih i danas ponajbolje opisuje. Današnji američki liberalni ratnici iz fotelje nisu ništa drugo do “korisni idioti” u ratu protiv terora.

Istine radi, moramo reći da ratoborni američki intelektualci nisu usamljeni. U Evropi je tako Adam Mihnjik, heroj poljskog intelektualnog otpora komunizmu, postao otvoreni obožavalac neprijatno islamofobične Orijane Falači; Vaclav Havel se uključio u rad vašingtonskog Komiteta za neposrednu opasnost (reč je o recikliranoj organizaciji iz vremena hladnog rata koja je tada bila posvećena iskorenjivanju komunista, a sada se zaklinje na borbu protiv “opasnosti koju predstavljaju globalni radikalni islamistički pokret i fašistički teroristički pokret”), Andre Gliksman u Parizu šalje ostrašćene eseje Figarou zapenušeno se okomljujući na “univerzalni džihad”, iransku “žudnju za vlašću” i radikalnu islamsku strategiju “zelenog potčinjavanja”. Sva trojica su oduševljeno podržala invaziju na Irak.

U evropskom slučaju ova tendencija je zlosrećni nusproizvod intelektualne revolucije iz 80-ih godina posebno na nekadašnjem komunističkom istoku gde su “ljudska prava” zamenila konvencionalne političke lojalnosti kao osnovu za kolektivnu akciju. Ostvarenja postignuta pomoću tog preobražaja retorike opozicione politike jesu bila značajna. Značajna je, međutim, i cena koja je za njih plaćena. Opredeljenost za apstraktni univerzalizam “prava” – i beskompromisni etički stavovi protiv zloćudnih režima – mogu isuviše lako stvoriti naviku da se svaki politički izbor svede na binarni izbor, pri tom još izražen u moralnoj ravni. U tom svetlu Bušov rat protiv terora, zla i islamofašizma deluje zavodljivo, čak sasvim blisko i poznato: stranci skloni samozavaravanju spremno brkaju kratkovidu rigidnost američkog predsednika sa sopstvenim moralnim dogmatizmom.

Međutim, u samoj Americi, američki liberalni intelektualci sve brže postaju uslužna klasa; njihova mišljenja su determinisana njihovim savezništvima i kalibrirana tačno onako kako je potrebno da se opravda neki politički cilj. Samo po sebi to teško da predstavlja novinu: svi znamo za intelektualce koji govore isključivo u ime svoje zemlje i koji formiraju svoje mišljenje prema onome za šta veruju da je u interesu neke njihove naklonosti, porekla ili urođene sklonosti. Samo, liberalni intelektualci u prošlosti isticali su se upravo svojom težnjom ka univerzalnosti; ne nestvarnim ili neiskrenim negiranjem uskih interesa, već stvarnim naporom da se taj uski interes prevaziđe.

U današnjoj Americi neokonzervativci stvaraju surovu i sirovu politiku kojoj liberali pružaju etički smokvin list. Nema među njima nikakve druge, suštinske razlike. Jedan od posebno mučnih načina na koji su se liberalni intelektualci odrekli svoje lične i etičke odgovornosti za akcije koje danas podržavaju može se videti u činjenici da o Bliskom istoku uopšte ne razmišljaju nezavisno.

Spremnost toliko velikog broja američkih kolumnista, komentatora i esejista da glatko prihvate Bušovu doktrinu preventivnog rata, da se uzdrže od kritike nesrazmerne upotrebe vazdušne sile protiv civilnih meta i u Iraku i u Libanu, da ćute pred oduševljenjem Kondolize Rajs krvavim “porođajnim mukama novog Bliskog istoka” – sve to ima znatno više smisla kada se setimo da oni pružaju podršku Izraelu, zemlji čija celokupna nacionalna strategija već 50 godina počiva na preventivnim ratovima, nesrazmernoj odmazdi i naporima da se preinači mapa celog Bliskog istoka.

Krajnje je, međutim, čudna ideja da se jedna supersila ponaša na sličan način: da na terorističke pretnje ili gerilske upade odgovara tako što će drugu zemlju sravniti sa zemljom, samo kako bi očuvala svoju sposobnost odvraćanja. Jedno je kada SAD bezuslovno podržavaju svekoliko ponašanje Izraela. Međutim, sasvim je drugo i potpuno je bizarno kada SAD u celini imitiraju Izrael, kada preuzimaju autodestruktivni, nestrpljivi odgovor te malene zemlje na svako neprijateljstvo ili svaki otpor i kada to na kraju postane lajtmotiv američke spoljne politike.

Istorijski gledano, liberali nisu imali razumevanja za “ratove po izboru” kada su ti ratovi vođeni ili kada ih je njihova vlada predlagala. U idejnom svetu jednog liberala (i ne samo liberala) rat je uvek poslednje pribežište, nikako prvi izbor. Međutim, Sjedinjene Američke Države sada vode spoljnu politiku u izraelskom stilu a američki liberalni intelektualci pretežno podržavaju tu politiku.

Zapanjujuća su protivrečja u koja nas sve ovo može odvesti. Tako, na primer, postoji drastični nesklad između Bušove proklamovane želje da donese demokratiju muslimanskom svetu i njegovog odbijanja da interveniše u situacijama kada je američki saveznik, Izrael, prvo sistematski ignorisao, a onda i potpuno podrio jedine funkcionišuće primere krhke demokratije u celom muslimanskom svetu. Taj izraženi nesklad i loša namera i hipokrizija koja se u tome može naslutiti postali su opšte mesto, na trajnu sramotu Amerike. Ali, vodeći američki liberalni intelektualci i dalje ćute.

Ta slepa tačka zamagljuje i preti da zagadi svaku tradicionalnu brigu i strahovanje liberala. Kako se drugačije može objasniti onaj uvijeni sofizam kojim Leon Vizeltje u časopisu Nju ripablik brani ubistvo arapske dece u Kani (“Ovo nije vreme milosrđa”)? Međutim, ta slepa tačka nije samo etička, već je i politička: ako američki liberali “nisu shvatili” zbog čega će njegov rat u Iraku imati za predvidljivu posledicu podsticanje terorizma, da će biti od koristi iranskim ajatolasima i da će se Irak njime pretvoriti u Liban, onda zaista ne treba da očekujemo od njih da shvate da brutalna prekomerna reakcija Izraela nosi u sebi opasnost da se Liban pretvori u Irak (kao što ne možemo očekivati ni da za to mare).

Hitrina sa kojom su mnogi među najistaknutijim američkim liberalima sami sebe cenzurisali u ime rata protiv terora, entuzijazam sa kojim su izmišljali ideološko i moralno pokriće za taj rat i ratne zločine i spremno nudili to pokriće svojim političkim neprijateljima – sve to je veoma loš znak. Liberalni intelektualci su se ranije isticali upravo po svojim naporima da misle za sebe, a ne da promišljaju u službi drugih. Intelektualci ne treba filistarski da teoretišu o beskonačnom ratu, još manje treba da ga ubeđeno promovišu i da nalaze opravdanje za njega. Oni treba da budu angažovani u remećenju mira – pre svega, onog sopstvenog.

  Antrfile

Zoran Ćirjaković

Toni Džad, Britanac koji predaje istoriju na Njujorškom univerzitetu, godinama je miljenik američkih liberala koji veruju da su posle 11. septembra mnogi stari gurui i intelektualni glasnogovornici izdali slavnu ideju. Reč liberalizam ima različita značenja u SAD i delovima Evrope. Liberale o kojima piše Džad bi ovde mogli nazvati umerenom, građanskom levicom. Liberalizam koji Džad brani – i nad čijom propašću zavodljivo lamentira u tekstu koji prenosimo iz septembarskog broja uglednog London Review of Books – nema veze sa onim koji se pominje u imenu jedne ekstremističke, navodno građanske partije u Srbiji.

Simptomi današnjeg američkog moralnog debakla na Bliskom istoku i prateće kapitulacije zapadne liberalne elite, nekada slavljene kao “savesti čovečanstva”, pojavili su se još u vreme NATO bombardovanja. Ovi “ratnici iz fotelje” su tada – više zahvaljujući brutalnosti i besmislenosti Miloševićeve politike, nego taktici NATO-a i uverljivoj pobedi – sa lakoćom obezbedili “etički smokvin list” koji pominje britanski istoričar.

Sve sramotnijem Bušovom “ratu za primer” o kome piše Džad prethodio je Klintonov kosovski rat za primer. U predvečerje bombardovanja Srbije na Zapadu je uspostavljeno retko jedinstvo među liberalnim, obično antiratno opredeljenim intelektualcima. Svi “korisni idioti” koje pominje Džad – od Vaclava Havela, Adama Mihnjika i Tomasa Fridmana – prve znake sada već sasvim transparentnog idiotizma pokazali su 1999. godine kada je zapadna “preventivna” intervencija “u ime prava” stvorila današnje, skoro sasvim etnički čisto Kosovo.

NIN 2908 od 21 9 2006