Zoran Grbić

Naše reči protiv nas

Stoji negde u Bibliji, 'u početku beše Reč'. Od reči je sve nastalo. I danas sve nastaje prvo od reči, a onda se one sprovode u delo i postaju stvarnost. Siguran sam da bi i lingvisti imali štošta da kažu na ovu temu, verovatno bi i psiholozi (štovaoci Junga) pričali o ulasku reči u 'kolektivno nesvesno' čime onda postaju deo opšteg 'znanja', znam da bi i ezoteričari imali šta o tome da pričaju, ali mislim da nas ovde treba da zanima jedino konkretno značenje reči.

To je znao i čuveni Katon Stariji, koji je svaki svoj govor u Rimskom senatu, o čemu god da je govorio, završavao sa 'ceterum censeo, Carthaginem esse delendam' – 'uostalom, mislim da Kartaginu treba razoriti'. Svi znamo šta se kasnije desilo sa Kartaginom.

Muslimani su dobro znali svu važnost reči, pa su svoj sportski centar nazvali Zetra (Zelena Transverzala). Meni i dan danas nije jasna količina inertnosti i imbecilnosti tadašnjeg partijskog rukovodstva koje je dozvolilo to, ali priča o tome nije za ovu temu. I Slovenci i Hrvati su to znali pa su, na primer, JNA (zvaničnu vojsku SFRJ, onu istu koja ih je oslobodila i poklonila im status pobednika u dva rata) nazivali 'agresorskom vojskom' iako je to tad bio apsolutni apsurd. Nazivati agresorom onu vojsku u čijoj su komandnoj strukturi i oni sami učestvovali je i više nego apsurd. Ali, apsurd ponovljen dovoljan broj puta (pitajte Gebelsa) pre ili kasnije postaje prihvaćena istina. Danas je u svetskoj diplomatiji apsurd tvrditi da Hrvatska i Slovenija nisu bile napadnute i to valjda niko više ne dovodi u pitanje.

Mi ne samo što nismo znali takve stvari, ne samo što to nismo umeli da primenimo, nego smo činili potpuno suprotnu stvar, radili smo u korist sopstvene štete. Najstrašnije je što to još uvek činimo, još uvek koristimo terminologiju protiv nas samih. Krajnje je vreme da tu nešto promenimo.

Pre svega, najuočljivije je brutalno preimenovanje Raške u tzv. 'Sandžak'. Pretpostavljam da većina ljudi dobro zna da je sandžak stara turska reč kojom su oni obeležavali oblasti pod svojom upravom. Nešto kao današnje pokrajine ili možda okruzi. Pa su tako u Otomanskom carstvu verovatno postojale na desetine sandžaka pod upravom velikog Sultana. Prema tome, postavlja se pitanje u čemu je smislenost nazivanja jedne oblasti grupnom imenicom koja se u tudjem jeziku koristila umesto reči 'pokrajina'. Ne postoji smisao, apsurdno je.

Takvo preimenovanje je još lošije i više zlonamerno ukoliko se zna da Raška oblast otprilike pokriva teritoriju prve Srpske države, Raške. Korišćenje zbirne imenice 'sandžak' za ovu oblast negira dokaz o vekovnom postojanju Srba na toj teritoriji. Sedište tadašnje Srpske države bilo je u Rasu, gradu koji se danas zbog nečega zove Novi Pazar. Bilo bi zanimljivo saznati koji je 'genije' zaslužan za to uvodjenje tog novog imena.

Dalje, Kosovo i Metohija. Svi se kunemo u to da su Kosovo i Metohija deo Srbije i da tako treba i da ostane. Ali istovremeno u razgovorima koristimo samo prvu imenicu, Kosovo. Dok je to razumljivo i donekle opravdano za privatne razgovore (kraće je), ne postoji nikakvo opravdanje i zaslužuje svaku osudu ukoliko se koristi u zvaničnom govoru političara, komentatora, bilo kojih javnih radnika, novinara na televiziji i onih koji svoje vesti pišu u novinama. Izostavljanje imenice 'Metohija' ide samo na ruku šiptarskim teroristima. Reč 'Metohija' je vizantijska reč i ona, potpuno eksplicitno i bez tračka nedoumice, označava 'zemlju u vlasništvu pravoslavne crkve'. Šiptari vrlo dobro znaju za ovo i zbog toga imaju svoje ime za tu teritoriju, čime pokušavaju da potisnu činjenicu da ona ne pripada, niti može pripadati njima. Kako bi i mogli objasniti da se neka teritorija pod njihovom upravom zove 'Zemlja pravoslavne crkve'? Nemoguće je, potpuni je nonsens. Zbog toga bismo morali da iskoristimo tu činjenicu i da tu reč ne izostavljamo. Za one koji iz bilo kojeg razloga smatraju da je to dugačka imenica, izmišljeno je ime 'Kosmet', pa predlažem da se u takvim slučajevima koristi ta reč.

Devedesetih je odredjena grupa ljudi prihvatila od spolja nametnutu nesretnu formulaciju 'Velika Srbija', koju je onda koristila da označi svoje političke i patriotske aspiracije. Ali kad se kaže 'velika', to u ušima stranaca (pa i nekih domaćih) u oblasti u kojoj se koristila zvuči kao odstupanje od normalnog, odstupanje od nečeg što jeste, kao kad neko želi da prigrabi veliki deo kolača.

Zar nije bilo jednostavnije i prikladnije za objašnjavanje svojih političkih stavova koristiti frazu 'Jedinstvena Srbija'? Dok 'velika' podrazumeva proširenje na račun drugih, 'jedinstvena' označava nešto što nije celovito, a trebalo bi da bude. Nešto što je malo, krnje, razdvojeno i što bi trebalo 'ujediniti'. Zašto smo u sopstvenom rečniku pristali da sami sebe označimo kao agresore?

Kada se govori o Kosovu i Metohiji, postoji još puno grešaka koje pravimo. Pre svega, odvajanje reči 'Srbija' i 'Kosovo' nije prikladno, ni prihvatljivo. Reći da se 'u Srbiji desilo to i to, a na Kosmetu to i to' podrazumeva prihvatanje razdvojenosti teritorije. Na primer, moglo bi da se govori o 'užoj Srbiji' (kao osamdesetih godina) i o 'srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija' ili 'delu srpske teritorije Kosovo i Metohija'. Neprekidno ponavljanje takve terminologije (koja je uostalom i istinita) pokazuje našu odlučnost u ukazivanju na činjenicu da ta teritorija mora da ostane deo Srbije.

Takodje, Srbi na Kosmetu nisu 'nacionalna manjina', jer to podrazumeva da Kosovari imaju status nacije, nego mogu samo da budu predstavnici većinskog naroda koji su na jednom delu teritorije matične države ugroženi od strane manjine te iste države. Šiptari su nacionalna manjina u Srbiji, to je činjenica koje se treba držati.

Slična greška u terminologiji kao sa Kosmetom pravi se i sa Vojvodinom. Reč 'Srbija' i reč 'Vojvodina' ne mogu i ne smeju da stoje zajedno u istoj rečenici. U slučajevima kad je tako, to podrazumeva postojanje dva entiteta ili želju da bude tako. A nije tako, Srbija je i dalje jedinstvena država, skupština Vojvodine nema pravo na donošenje svojih zakona, pa prema tome ne postoji ni razlog da se te dve imenice nadju u istoj rečenici, jer bi to podrazumevalo da postoji neka velika razlika izmedju stavova. Ukoliko se već pravi neka uporedna analiza, te reči bi trebalo razdvojiti u dve rečenice, ili čak dva pasusa, što i jeste logičnije.

Isto tako, termin 'vojvodjanin' je u nekom ozbiljnom tekstu smešan i logički neupotrebljiv. Jedina smislenost koja bi mogla da postoji nalazi se u zlonamernom ponavljanju te imenice. Koristiti reč 'vojvodjanin' u nekom političkom tekstu, komentaru ili novinskoj vesti je isto kao kad bismo u sličnim situacijima koristili reči 'Šumadinac' i 'Era'. Potpuno besmisleno, ne znači ništa. Osim što, naravno, može da govori o zloj nameri onoga ko je izgovara ili piše. Prema tome, reč 'vojvodjanin' bi zajedno sa sličnim rečima, trebalo da ostane tamo gde joj je mesto, u profanim razgovorima i vicevima.

Dalje, ne postoji 'predsednik pokrajinske vlade', kao što ne postoji nešto što se zove 'pokrajinska vlada'. U jedinstvenoj državi postoji jedna vlada, jedina koja ima ustavna ovlaštenja da sprovodi zakone koje je donela skupština. U pokrajini postoji Izvršno veće a na njenom čelu nalazi se predsednik Izvršnog veća. Svaka druga terminologija je zlonamerna i zaista ne vidim razlog zbog kojeg bi je koristio iko ko nije takav.

U poslednje vreme, iz jednog političkog centra izašla je fraza koja se srećom nije 'primila' u govoru. Izraz 'dve Srbije' koji je pokušan da se proturi i nametne podrazumevao bi podelu na 'dobre' i 'loše' i to na isti onaj način na koji je njihov nekadašnji najveći neprijatelj Srbiju delio na 'patriote' i 'dosmanlije'. 'Samo Sloga Srbiju Spašava', to je terminologija koje bi trebalo da se držimo.

Pretpostavljam da postoji još loših fraza koje ponavljamo ne razmišljajući o njima i nadam se da će nam onaj ko ih primeti, svima nama skrenuti pažnju na njih.