Jovo Bakić

DESNI I LEVI POLITIČKI EKSTREMIZAM U SRBIJI

Sve krajnje desničarske stranke u Evropi imaju sličnosti po društvenome profilu pristalica. Istraživanja pokazuju da je tipičan birač koji u Evropi glasa za krajnju desnicu nezaposleni muškarac potprosečnog obrazovanja i prihoda do 25 godina starosti, koji živi u predgrađima velikih gradova ili u manjim varošima i snažno opaža etničku pretnju. U strukturi pristalica Srpske radikalne stranke, takođe, oni sa nezavršenom ili završenom osnovnom školom predstavljali su 1990-ih nešto iznad jedne trećine (35 odsto), a potom su sledili oni koji su završili radničke i srednje škole sa po nešto više od četvrtine (28 procenata) u strukturi stranačkih pristalica. Takođe, najbrojnije kategorije zanimanja među pristalicama srpskih radikala bile su manuelni radnici bez kvalifikacija, službenici i tehničari, kvalifikovani radnici, te nezaposleni. Jedino obeležje po kojem se Srpska radikalna stranka razlikuje od svojih ideoloških sestara u drugim zemljama Evrope jeste dob stranačkih pristalica. Naime, prosečna starost pristalica SRS iznosi 42 godine.

Ove značajke društvenog profila pristalica SRS pre 2000. godine ostale su na snazi i posle 5. oktobra 2000. Istraživanje kojim je rukovodio Srećko Mihailović izvedeno 2005. pokazalo je da se 50 odsto pristalica SRS subjektivno oseća gubitnicima u procesu društvene transformacije u periodu 2000-2005.

Nekvalifikovani i kvalifikovani radnici, nezaposleni i seljaci predstavljaju okosnicu biračkog tela SRS-a i danas. Ono pripada slabije obrazovanom, na manuelni rad oslonjenom i siromašnijem delu srbijanskog društva, nesposobnom da se snađe u društvenim lomovima koje donose preklapajući procesi informatičke revolucije, globalizacije i post-socijalističke društvene transformacije.

Radikalna desnica ne samo u Srbiji već i u celoj Evropi kombinuje socijalnu i nacionalnu demagogiju ubeđujući da ima jednostavna rešenja za složene probleme, te da jedina može pomoći ugroženim društvenim slojevima. Čini se da stav credo quia absurdum est (Verujem, jer je apsurdno!) nije rezervisan samo za religiozno, već i za političko opredeljenje onih koji se nalaze u lošem društvenom položaju. Veruje se basnoslovnim obećanjima najbeskrupuloznijih upravo zato što je primamljivo verovati u nešto lepo, neočekivano i neobično, pa makar bilo sasvim razumu nepojmljivo, neverovatno i apsurdno.

Istraživanja u Zapadnoj Evropi pokazala su da povećanjem broja useljeničkih etničkih grupa u nekom regionu raste broj onih koji u većinskoj naciji glasaju za krajnju desnicu. 

Slična, mada ne i istovetna, pravilnost postoji i u Srbiji. Iako u njoj nema mnogo od Srba etnički različitih useljenika, Kinezi tek odnedavno pristižu, ipak Romi i tradicionalne nacionalne manjine (Albanci, Madžari, Bošnjaci, pa čak i brojno zanemarljivi Hrvati) predstavljaju u posleratnim uslovima s jedne strane, ugroženo stanovništvo, a sa druge, od traumatizovanih pripadnika srpske većine, bez obzira da li se radi o starosedelačkom ili izbegličkom stanovništvu, opaženu pretnju, naročito ako se radi o pograničnim područjima.

Tradicionalno dobri izborni rezultati Srpske radikalne stranke u Vojvodini mogu se barem jednim delom tumačiti upravo težnjama dela madžarske nacionalne manjine predvođene Savezom vojvođanskih Madžara da izvojuju etničku autonomiju, kao i težnjama pripadnika većine drugih nacionalnih manjina (Slovaci, Rumuni, Rusini itd.), od kojih nijedna pojedinačno prema poslednjem popisu iz 2002. ne prelazi tri odsto vojvođanskoga stanovništva, pa shodno tome ne može pretendovati na ostvarenje etničke autonomije, da u savezu sa manjinom vojvođanskih Srba ojačaju autonomiju cele Vojvodine u okviru Srbije. Naime, posle ratnih trauma, napose de facto, ako već ne i de iure gubitka Kosmeta, svaki pomen autonomije nekoga dela teritorije Srbije opaža se kao neposredna pretnja teritorijalnoj celovitosti Srbije.

Krajnja desnica koja deluje u post-socijalističkom društvu neguje u svojoj ideologiji snažniji anti-komunizam no krajnja desnica u Zapadnoj Evropi koja se usredsredila na odbranu Evrope od muslimanskih useljenika i amerikanizacije.  Sem toga, nasleđe dalje, ali i bliže prošlosti vezane za nacionalne netrpeljivosti u Jugoslaviji pospešilo je fašiziranje različitih grupa intelektualaca, pokreta i stranaka.

Treba, međutim, primetiti, da dok jedno krilo srpske krajnje desnice, okupljeno oko organizacije Obraz i sličnih organizacija i intelektualaca, koje gaji sećanje na Dimitrija Ljotića i njegovu fašističku organizaciju Zbor, nije u idejnome pogledu mnogo odmaklo od uzora iz perioda između dva svetska rata i deluje sa svojim korporatističkim i klerikalnim zahtevima u modernim uslovima veoma anahrono, pa je sledstveno u praktičnoj politici neuspešno, dotle je drugo krilo srpskih krajnjih desničara, okupljeno u i oko Srpske radikalne stranke, ostvarilo tokom poslednjih šesnaest godina, a i nastavlja da ostvaruje uspešne izborne rezultate.

U krajnje levičare u Srbiji spadaju oni malobrojni najčešće mladi ljudi, gimnazijalci i studenti, okupljeni u marginalnim socijalističko-komunističkim i anarhističkim udruženjima. Zajedničko im je neprijateljstvo prema kapitalizmu, NATO-u i imperijalizmu, religiji, nacionalizmu, liberalizmu, fašizmu i radikalnoj desnici, svima koji se zalažu za kapitalističke društvene odnose, napose prema »buržoaziji« i privatizaciji, te prema svim postojećim parlamentarnim i vanparlamentarnim strankama.

Ovi »gnevni mladi ljudi« ideološki izjednačavaju i bacaju u koš kao »liberalne« tako raznorodne časopise i emisije kao što su ideološki neodređena, ali jasno proamerička Helsinška povelja i desno-liberalna Nova srpska politička misao, te levo-liberalna emisija Radija B92 Peščanik. Jednostavno rečeno, ekstremističkoj misli nisu svojstvena višeslojna i nijansirana analiziranja društvene stvarnosti, pa stoga nije ni spremna na razlikovanje njima doduše neprijateljskih, ali međusobno veoma različito ideološki usmerenih časopisa i emisija.

S druge strane, ima i produbljenih analiza kada su u pitanju propagatori domaćega neoliberalizma, tj. »perjanice terora slobodnog tržišta«. Tako je izvesni Komesar na internet-forumu Socijali front oštroumno uvideo koja je to ideologija i koji su pojedinci na intelektualno-ideološkoj sceni Srbije najpogodniji za napad sleva, tj. za radikalno levu propagandu:

Pomenute individue (Ivan Janković i Borislav Ristić) zastupaju stavove koji se kreću u rasponu od usvajanja intelektualne antiratne pozicije "Druge Srbije" do glorifikacije Draže Mihailovića, Augusta Pinočea i ratne politike Džordža Buša, od tirada protiv države i birokratije do obožavanja konzervativnih vrednosti nacionalne tradicije i patrijarhalne porodice. Sve je ovo protkano najzagriženijim antikomunizmom i zapenušalim tržišnim fundamentalizmom, izraženim u drečećim parolama i bombastičnim frazama. Kada svoje vizije poželjnog društva izražavaju na ovaj način, oni zapravo prikazuju kapitalizam idealnotipski, u zaoštrenoj formi, u njegovim krajnjim konsekvencama.

Doduše nisu svi članovi foruma Socijalni front, na kojem učestvuju kako anarhisti, tako i marksisti-lenjinisti, jednako sofisticirani, pa se može pročitati i sledeće: “Kada kažemo Fašizam mislimo na ideje koje propagiraju ljudi koji stoje iza internet magazina Katalaksija«. Svakako, ovde se već ne bi moglo govoriti o višeslojnom posmatranju stvari, već čitalac prisustvuje homogenizaciji raznovrsnih neprijatelja.

Inače, osim humanističke usmerenosti, pismenost i teorijska sprema odvaja krajnje levičare od krajnjih desničara. Sa prvima bi se moglo diskutovati čak i na teorijskome nivou, a sa drugima, kojima su boja kože, verska ili nacionalna pripadnost glavni argumenti, bilo kakva rasprava je teško zamisliva.

 Jedan od osnovnih problema krajnjih levičara u ovoj zemlji je taj što oni nemaju organizovanu i jaku političku stranku oko koje bi se okupljali, pa iako ne dele baš sve ili čak većinu njenih stavova. Oni su osuđeni na tavorenje i iscrpljivanje u neretko besplodnim teorijsko-ideološkim raspravama. Razume se, ako povremeno dignu glavu, lako dobiju po njoj od brojnijih i agresivnijih desnih ekstremista, kao što se na primer desilo prilikom podrške koju su dali srbijanskim homoseksualcima 2001. godine.

Istorijski gledano, tek strah od nekog radikalno levog rešenja problema kapitalističkog društva vodi humanizovanju života u kapitalizmu. Zato ne bi bilo loše kada bi levi kraj političkog spektra ojačao (ne preterano, naravno), jer bi time verovatno i krajnji desni pol oslabio, pa bi se uspostavila kakva takva ravnoteža ideološki raznobojnih političkih snaga u Srbiji.

Čini se da je režim Slobodana Miloševića u Srbiji dodatno delegitimisao leve pokrete, ako već ne i leve ideje. Utoliko, izgledi levice u Srbiji su u doglednoj budućnosti, možda, slabiji negoli u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Ona nije zastupljena u političkoj borbi nijednom ozbiljnom političkom organizacijom, izuzev SPS-a koji gubi biračko telo, a materijalno je niko ne pomaže ni u zemlji ni van nje.

Nad tekovinama 5. oktobra se nadvija opasnost desnog radikalizma. Srpska radikalna stranka je upravo ona stranka oko koje se kao oko kakve meteorom pogođene planete koja je izgubila raniju putanju kretanja i sada bezglavo pokušava u nju da se vrati okupljaju različiti dezorijentisani sateliti. Ova stranka je središte okupljanja brojnih nacionalno frustriranih, socijalno ranjivih i lično osujećenih, a politički nažalost neobrazovanih ljudi, koji u društvenom preobražaju Srbije prolaze loše, osećaju se ugroženim i nesigurnim, društveno odbačenim, bez vere u budućnost. Radikale, međutim, prate i ideološki sasvim uobličeni, pa makar i malobrojni desni ekstremisti i neonacisti poput npr. ozloglašenog Nacionalnog stroja i drugih ćelavaca (skinheads).

(tekst je objavljen iz dva dela u rubrici Pogledi u dnevnom listu Politika)