Nikola Malbaški

RADIODIFUZNO «SUMNJIVO LICE»

Sada kada se čini da je završena trka za nacionalne frekvencije, kao i u svakom takmičenju, imamo slavodobitne pobednike i gubitnike koji se ljute. No, nije problem u onima koji su pobedili ili izgubili u ovoj manje više konfuznoj i sumnjivoj trci, već da li smo kao društvo na gubitku ili dobitku. Kada se sve sabere i oduzme, čini se da smo već prošli loše, ali, verovatno, može biti još gore.   

Osim samih rezultata ovog «konkursa», bitno je i to na koji način je do njega uopšte došlo. Glavni akter ove priče je Republička radiodifuzna agencija (RRA), odnosno njen savet, koji bi trebao biti nezavisno i stručno telo koje presuđuje «ni po babu, ni po stričevima» već po objektivno definisanim kriterijumima od opšteg interesa. No, kako je izostala šira debata o medijskoj politici Srbije, javnosti je uglavnom ostalo nepoznato kojim se to kriterijumima rukovodilo ovo telo kada je donosilo odluke. Već su javna tajna priče o zakulisnom lobiranju, u kojem glavnu reč vode stranci i tajkuni, a rezultati «takmičarskog dela programa» kao da daju za pravo ovim otvoreno iznesenim sumnjama. Za Pink, koji ima najveću gledanost, i za B92, koji ima «najjaču zaleđinu», pa i za američki «režimski» Fox, manje-više je jasno da su morali da prođu «cenzus». Ali se mnogi sa pravom pitaju kako to da su iz igre ispali svetski gigant poput RTL-a, ili BKTV, a u «veliku petorku» ušli, na prvi pogled, beznačajni igrači poput Košava-Hepi ili virtuelne TV Avale.

RTL je najpre, hitrom i tada još zajednički koordinisanom akcijom ministarstva kulture i Radiodifuzne agencije, bio eliminisan još u «u kvalifikacijama», navodno zbog «nepodobne» vlasničke strukture. Oni su naravno protestvovali, najavili obaranje konkursa, potegli najrazličitije mehanizme medijskog i političkog pritiska i privremeno uspeli da se vrate u igru. Na kraju se pokazalo da su, ipak, uz BK, ispali najveći gubitnici. Komentari retkih nezainteresovanih posmatrača svode se na konstataciju da je ovo u najmanju ruku čudan ishod, a oni zainteresovaniji su to otvoreno nazvali skandalom. Ministar Kojadinović, koji se u međuvremenu pretvorio u najžešćeg kritičara Saveta i njegovog predsednika Nenada Cekića, direktno je optužio RRA, rekao da je odluka katastrofalna i zatražio da „Skupština Srbije, koja je za to jedina nadležna, poništi odluku o dodeli frekvencija jer je sve ovo što se događalo povodom konkursa, kako se izrazio, «sprdačina». No, bez obzira ko sve i iz kojih motiva (političkih i lobističkih) protestuje protiv ovakvog izbora, mi verujemo da bi zbog interesa javnosti zaista bilo potrebno preispitati odluku RRA i razmisliti o ponovljanju «procesa» na drugačiji i transparentniji način.

Jasno je da se Savet za radiodifuziju nije pokazao dorastao ovom veoma važnom zadatku medijske podele «karata» koja će odlučivati sudbinu elektronskog neba nad Srbijom za duži period. Naime, svima je jasno da postoje lobiranja, pritisci i ucene, ali se ipak mora napraviti balans između njih i onoga što bi trebalo da bude opšti interes. A taj širi opšti interes trebalo je da definišu vlada i skupština, te predoče javnosti u vidu jasnih smernica. Na primer, balans između domaćih i stranih medijskih kuća (a ne samo formalni cenzus od najviše 49% stranog vlasništva), balans između medija koji su skloniji jednoj ili drugoj političkoj opciji, kao i ravnoteža uticaja Anglosaksonaca i Evropljana u domaćem medijskom prostoru. Da se tako razmišljalo onda bi i odluke radiodifuzne agencije bile drugačije i verovatno manje «radiokonfuzne».

Po nama, jedna od negativnih posledica odluka RRA jeste jasna dominacija medijske moći Anglosaksonaca i tajkuna u odnosu na evropske i domaće medijske igrače. Mnogi postavljaju pitanje da li odluka da prođe Mardokov «republikanski» Fox, a ne i evropski RTL, znači da se Srbija orijentiše isključivo prema Anglosaksoncima, a da Evropljanima, pre svega Nemcima, okreće leđa. Za zemlju poput Srbije, igranje na jednu kartu nije preterano pametno, što, između ostalog, pokazuje i iskustvo Đinđićeve vlade koja je slabo stajala u anglosaksonskom delu «međunarodne zajednice» jer je doživljavana kao previše pronemačka i proevropska. Na žalost, ili na sreću, imamo osnova da verujemo da ovakav ishod konkursa nije toliko posledica nekakve promišljene politike i strateške odluke (ma kakva ona bila), koliko delovanja nekih «nevidljivih ruku», ali ne tržišta, već određenih grupa i moćnih pojedinaca. No, takva odluka, čak i ako nije deo smišljene političke strategije, može imati ozbiljne političke posledice na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, i to, nažalost, više negativne nego pozitivne. Naime, Amerikanci i Fox misle da su dobili samo ono što i zaslužuju, dok Evropljani, tačnije Nemci i RTL, iz ovoga izlaze ogorčeni. Posledica je da na jednoj strani ne dobijamo prijatelje, a na drugoj bespotrebno pravimo neprijatelje. Stoga se čini da je najbolje poništiti ovaj konkurs, pa sa drugačijom strategijom (npr. ili «i jedni i drugi», ili, što je manje verovatno, «ni ovi, ni oni») ući u ovaj ozbiljan posao od, očigledno, velikog nacionalnog značaja.  

Druga osnovna mana ovog izbora je uskraćivanje «nacionalne licence» za BKTV. Iako nema sumnje da se u poslednjih godinu-dve dana BK televizija pretvorila u «Bogoljubovu TV Bastilju», za šta su, osim Gazde, odgovorni i novinari i urednici koji je vode, ipak se ne možemo složiti sa načinom eliminacije ove, za srpske prilike, ipak ozbiljne televizije, koja, uostalom, u svojoj istoriji pamti i neke svetlije i časnije trenutke. Najzad, treba priznati da BK, pored svega, ima znatno veću gledanost od B92, a svakako joj ni autoritet nije manji od, recimo, Pinkovog. Teška srca se uključujemo u red branioca BK, među kojima su, mahom, Bogoljubovi dužnici i laureati, ali i oni koji sve ovo koriste kao šansu za svoju ličnu promociju, ili za napad na svoje političke protivnike. Sve u svemu, iako je u poslednje vreme BK prevashodno služila za beskrupulozno propagiranje Bogoljuba Karića i njegovih političkih ambicija, nije normalno da je pretekne neozbiljan «erotsko-dečiji» tandem Košava-Hepi, ili TV Avala koja postoji upravo onoliko koliko i istoimeni toranj. Da je RRA htela da njihova odluka, odnosno eliminacija BK, deluje iole ozbiljno i koliko-toliko prihvatljivo, onda ni ove dve, odnosno tri pomenute «televizije» naprosto nisu smele dobiti frekvencije. Ovako se, protivno opštem interesu i zdravoj pameti,   od BK, a posredno i od Bogoljuba, nepotrebno pravi žrtva i, takoreći, «simbol slobode medija i nezavisnog novinarstva».

Gubitnici, navodno, imaju pravo da se žale na odluku Agencije, ali je njen potpredsednik već izjavio da «neće ulaziti u pojedinačna objašnjenja». Loše, vrlo loše. A sve zajedno, uz Mitrovićevo pravdanje svog nekadašnjeg članstva u JUL-u «mladalačkim nestašlukom», ili   trijumfalističke komplimente američkog ambasadora na račun poštenja i hrabrosti RRA, deluje potpuno nadrealno, apsurdno i nušićevski. Pri svemu tome, niko nije u javnosti ozbiljno procenjivao i ocenjivao kvalitet programa Fox-a, Pinka, B92, a da ne govorimo o Košava-Hepi, ili, još gore, Avali , koja postoji samo u fascikli.

U žaru prepucavanja medijsko-političkih giganata, promakla je i izuzetno važna pokrajinska frekvencija koju je dobila subotička «Super» televizija, koja nema veliko iskustvo i nije najgledanija u Vojvodini, ali iza koje, navodno, stoji prilično moćan alkoholni i politički lobi. Isto tako su skoro nezapaženo prošli pobednici u «radijskoj kategoriji», osim Fokus radija koji je na forumu B92 najoštrije napadnut kao «patriotski» i «radikalski» - što bi, valjda, «svakom normalnom» trebalo da bude dovoljan razlog za zabranu i eliminaciju!? Najzad, u senci svega prethodnog, prošlo je i vrlo značajno formiranje upravnog odbora RTS, čime se ova kuća definitivno preobražava u «javni servis», i na čelu sa nepredvidivim Tijanićem postaje autonoman medijski i politički faktor u Srbiji.     

No, bilo kako bilo, pitanje je šta sad da se radi? Iako mnogi vide da je sve ispalo glupo i farsično, teško se u Srbiji priznaju greške i stvari vraćaju na početak. Ali možda bi to ipak   trebalo pokušati, odnosno, sve kandidate staviti još malo «na probni rad», kako postojeće, tako i - pogotovo - one virtuelne televizije, a ne da im se veruje «na časnu reč». Šira šteta je već učinjena i potrebno ju je na neki način umanjiti. A odgovornost za ovu nesumnjivu brljotinu svakako će ići na račun vlade, pre svega, samog Koštunice, bez obzira koliko je u svemu tome mišljenje vlade bilo zaista presudno, a koliko se radilo o autonomnoj gluposti, bahatosti i marifetluku «samostalnog regulatornog tela».

  U svakom slučaju, osim gubitničkih medija, i sama vlada je postala «kolateralna šteta» u čitavoj ovoj zavrzlami. A kompletnom utisku nušićevskog zamešateljstva doprinosi i to što je BK jedini dobio prava na prenos svetskog prvenstva u fudbalu, pa se sada namerava manipulisati i «gnevom navijača», što, opet, na našim prostorima ne bi bilo prvi put. Iako verovatno nije moguća baš prava «fudbalska revolucija» koju najavljuje i priziva «lenjinistički» raspoloženi Marić, nezadovoljstvo muškog dela populacije se ipak može donekle iskoristiti u političke svrhe. Kariću sve to možda neće previše pomoći da politički vaskrsne, ali će vladi sigurno mnogo odmoći. Kada se uzme u obzir činjenica da bi mnogima, a pre svega onima koji su vezani za RTL i BK, veoma odgovaralo poništenje konkursa, a da ni vladi, koja je u sve ovo ušla «grlom u jagode», verovatno nije sasvim jasno šta dalje i kako da umanji već nastalu štetu, može se pretpostaviti da sve možda još uvek nije završeno. Borba za kontrolu medijskog i ostalog neba nad Srbijom se nastavlja.