NIkola Malbaški

Građanin VS. pseudodržava

Da stvaranje dvojnog identiteta (koji se često završava i pseudodržavnošću) pored zakulisnih radnji na političko-obaveštajnom polju svoju prvu javnu manifestaciju po pravilu ima na simbličkoj ravni, putem stvaranja novih, izmišljenih zastava i grbova, imali smo u zadnjih nekoliko decenija prilike mnogo puta da se uverimo, sa nasvežijim primerima u našem najbližem okruženju.

U postreferendumskim danima u Srbiji, u medijima je poluzapaženo prošla vest da je skupština AP Vojvodine skinula sa dnevnog reda svog zasedanja predlog o promeni pokrajinskog statuta u smislu usklađivanja ovog akta sa ranijom skupštinskom odlukom o zastavi i grbu kao „ obeležjima Vojvodine“. U obrazloženju Tamaša Korheca, potpredsednika Izvršnog veća, koje je kao prvobitni predlagač samo povuklo ovu tačku sa dnevnog reda pokrajinske skupštine, navodi se da je takva odluka doneta kako bi se izbegle negativne reakcije u Srbiji nakon referenduma u Crnoj Gori, kao i sve asocijacije koje bi unošenje ovakvih izmena u statut moglo da uzrokuje u periodu pojačanih osećanja. Drugim rečima, pošto su zaključili da bi insistiranje da se u statut uvrste ove sporne odredbe sada bile kontraproduktivne, te da bi im nedostajala potrebna skupštinska većina za njihovo usvajanje, kao i da bi ovakve odluke izazvale snažnu negativnu reakciju javnog mnenja, „izumitelji vojvođanskih simbola“ su se taktički povukli da sačekaju da se osećanja smire, a njihovi naumi na mala vrata i neopaženo potom prođu.

Glavni oponent izmenama statuta, poslanička grupa DSS-a, smatra da će, pošto je cela priča uzrokovana nekolicinom sudskih postupaka te pored političke ima i svoju veoma izraženu pravnu dimenziju, Ustavni sud u međuvremenu proglasiti sporne pokrajinske odluke neustavnim i time zabraniti upotrebu tkz. „zastave i i grba Vojvodine“. Naime, Ustavni sud je u postupku koji se pred njim vodi, dao rok Skupštini Vojvodine da do 29. maja tekuće godine uskladi odluke o zastavi i grbu sa Ustavom Srbije, a koji je nedavno istekao.

Pojedinac kao borac za pravnu državu

Tako je započela nova epizoda ove pravne odiseje čiji počeci datiraju nekoliko godina unazad, kada je građanin Vladimir Kerleta, diplomirani pravnik iz Zrenjanina, tada zaposlen kao službenik u srednjoškolskom ženskom internantu i član lokalnog DSS-a, samoinicijativno iskoristio svoje ustavno pravo da kao građanin podnese zahtev za ocenu ustavnosti Odluke o upotrebi istorijskih znamenja AP Vojvodine od 27.06. 2002. godine (objavljene u Sl. Listu AP Vojvodine ? d 8. 07. 2002. god. , br . 10, pod brojem 195., str . 123)., i Odluke o zastavi AP Vojvodine od 27.02. 2004. godine (objavljene u Sl. listu AP Vojvodine 02.03 . 2004. god. , br. 2, pod brojem 23., str . 17 ). Ovo su samo neke od dvadesetak inicijativa za ocenu ustavnosti kojima je građanin Kerleta, što predstavlja na ovim prostorima pravi kuriorzitet, „zasuo“ Ustavni sud povodom protivustavnih i protivzakonitih odluka pokrajinskih vlasti.

Umesto nadležnih državnih organa koji su, što iz inercije, što iz političkih razloga, propustili da rade svoj posao (u prvom redu, ovo se odnosi na javno tužilaštvo), Vladimir Kerleta je u tradiciji angloameričkih pravnika – boraca za zakonitost i javne slobode, poput oceva osnivača Džefersona ili Kvinsi Adamsa, „na svoju ruku“ a pravnički stručno i argumentovano, pokrenuo niz postupaka pred Ustavnim sudom Srbije od kojih su, pored gore navedenih, najznačajniji oni koji se vode za ocenu ustavnosti pokrajinskog školskog kalendara (kojim su pokrajinske vlasti izvršile diskriminisanje većinskog stanovništva nametnuvši svim školarcima obavezno slavljenje manjinskih (18% populacije u celoj pokrajini) rimokatoličkih praznika), odluke o osnivanju Vojvođanske akademije nauka, odluke o identifikacionoj legitimaciji (kojom se krši zakon u službenoj upotrebi pisma). Neke od ovih postupaka, poput ocene odluke o latiničnim natpisima na tablama organa zrenjaninske opštine koje su bile suprotne zakonu, Kerleta je već dobio. U slučaju da nadležni sudski organi budu postupali strogo prema pozitivnom pravu, Kerletine uspešne inicijative ući će u anale srpske pravne istorije kao slučajevi u kojima je jedan građanin na polju prava potukao pseudodržavne namere autonomističkih krugova i odbranio pravnu državu naočigled drugih paralisanih državnih organa.

Pravnih dilema nema

Građanin Kerleta je od Ustavnog suda tražio da se izjasni da li AP Vojvodina ima ustavno pravo na grb i himnu koje je usvojila svojom odlukom i koje koristi uveliko u javnoj upotebi, kako u pokrajinskim tako i u pojedinim organima lokalne samouprave. Ustavni sud je isprva našao da je u oba slučaja zahtev za ocenu ustavnosti osnovan, ali je potom zastao sa postupkom tako što je u decembru prošle godine naložio skupštini AP Vojvodine da svoje sporne odluke usaglasi sa ustavom i zakonima, pod pretnjom da će, ukoliko ovi to ne učine u datom roku, nastaviti započeti postupak i doneti odluku u skladu sa pozitivnim pravom.

Ovde, takođe, treba istaći nekoliko stvari. Zakon koji reguliše postupak pred Ustavnim sudom ne predviđa pripremne radnje, već samo upuštanje u raspravu u okviru postojeće inicijative, a koja se završava presudom kojom se ona ili odbija ili usvaja, pa se potom nalaže otklanjanje neustavnosti i nezakonitosti onom subjektu koji je tako naznačen u presudi. Nasuprot tome, da li zbog oportunizma dela članova Ustavnog suda imenovanih za vreme „Sablje“ ili nečeg drugog, izmišljen je vremenski rok koji je dat vojvođanskoj skupštini koja je u više navrata već pokušavala da izmeni statut i tako pokrije svoje sporne odluke koje nemaju pravni osnov ni i ovom najvišem pravom aktu pokrajine, a pogotovo ne u višim od nje, kao što su zakoni i ustav. Kako i pored datog roka „na osnovu slobodnog sudijskog uverenja“ pokrajinski organi nisu učinili ništa, Ustavni sud bi trebao odmah i bez odlaganja da postupi po zakonu i odluči o predmetu spora. Pošto se u samom sporu samo uzgred radi o nestatutarnosti odluka pokrajinskih vlasti, a pre svega o nezakonitosti i neustavnosti, čak i da su naložene izmene Statuta AP Vojvodine bile učinjene u od suda datom roku, to ništa ne bi menjalo na stvari, odnosno na neustavnosti i nezakonitosti osporenih akata, već bi to, naprotiv, i sam Statut AP Vojodine učinilo protivustavnim, pa bi se onda mogla povesti i nova inicijativa protiv statuta AP Vojvodine zbog njegovih spornih odredbi.

Pravo je, da podstetimo, u ovim slučajevima neumoljivo jasno. Ustav i važeći zakoni predviđaju samo državne simbole kao što su grb, zastava i himna. Takođe, u službenim prostorijama pokrajine mogu se isticati samo državni simboli predviđeni zakonom. Propisivanjem grba Vojvodine imenovanim kao „istorijsko znamenje“ (a što je samo eufemizam da se zaobiđe ustavni propis, da bi ga u potonjem delu sporne odluke i nazivala pravim imenom tj. grbom), a potom i zastave, vojvodanska skupština je njegovo isticanje proglasila obaveznim, iako ni jednim postojećim pravnim aktom nije nadležna da se bavi ovom problematikom. Jedina zakonita ovlašćenja Vojvodine na ovom području su ona iz člana 55. Omnibus zakona kojim je predviđeno da pokrajina bliže uređuje sadržinu i izgled pečata pokrajinskih organa i daje saglasnost na pečate nekih pravnih lica, ali i ove poslove pokrajina obavlja kao poverene, a ne izvorno njene, i to ne slučajno. Zakonodavac je doneo upravo ovakav propis jer bi u suprotnom i ovo bilo protivzakonito i neustavno, a kamoli to da pokrajina sama donosi simbole koji su u isključivoj nadležnosti republike.

Periferno je pitanje to što su i grb i zastava pseudoistorijski falsifikati, nastali u stranačkoj kuhinji Čankove LSV, tj. što nemaju nikakvo ozbiljno utemeljenje u istoriji političkih znamenja Vojvodine. Ustav Srbije ne predviđa znamenja za pokrajine, nego čak u delu koji propisuje postupak za promenu sosptvenih državnih simbola (u čl. 5) zahteva kvalifikovanu većinu i referendum, na isti način kao i za promenu ustava (čl. 133). Pokrajinska skupština je, dakle, osim što nije bila nadležna da to uradi, svoj novokomponovani grb-znamenje usvojila prostom skupštinskom većinom, dakle suprotno ustavnim propisima o postupku za izmenu ove vrste simbola.

Apologeti autonomaškog protivpravnog voluntarizma pak, pokušavaju da odbrane svoje politički motivisane stavove praveći bizarne analogije između privatnog i javnog prava, braneći se tvrdnjama da je „dopušteno sve što nije zakonom zabranjeno“. Ovo, doduše, navodi republički ustav (čl.3) kao jedno od načela, ali se to odnosi na slobodu pojedinca a ne državnih organa. Čak se ni u slučaju slobode pojedinca ovo načelo ne može bukvalno i usko jezički tumačiti, iz prostog razloga što eksplicitne, usko definisane zabrane postoje samo u materiji prekršajnog i krivičnog prava. U svim ostalim sferama, a naročito u upravnoj, nalazimo samo na posredne zabrane koje proizlaze iz toga da se pojedine oblasti života pravno uređuju u celosti, iz čega sledi da je ono preko toga iscrpljeno i nedopustivo. Da je državni organ slobodan da čini sve što mu zakon izričito ne zabranjuje, onda bi načelnici okruga mogli da se bave demografskom politikom ili sudskim arbitražama, zavodi za statistiku carinskim taksama i javnim radovima, a pojedine opštine ili pak skupština Vojvodine bi, da se našalimo, mogle da donesu odluku koja dozvoljava sklapanje brakova između ljudi i životinja, jer ovu oblast zakon nigde niti predviđa niti zabranjuje.

U javnom pravu ne može biti mesta za analogije sa privatnopravnim slobodama, a to što ustav neke elemente autonomije ne reguliše, ne može da znači da su oni stoga dopušteni, pogotovo ako se radi o važnoj materiji kao što su zastava i grb koji predstavljaju osnovne simbole državnosti. Izgovor autonomaških političara da svaki fudbalski klub ima svoj grb, pa ga analogno tome može imati i pokrajina, predstavlja jeftinu protivpravnu demagogiju. Fudbalski klub nije ustavna kategorija, a pokrajina Vojvodina to jeste jer je određuje republički ustav, pa ako je pripadnicima vojvođanskih autonomaša zaista stalo do donošenja novog grba i zastave, mogu i da ga menjaju - ali u F. K. Vojvodini, a ne i u AP Vojvodini. Međutim, oni bi se tamo suočili sa gnevom fudbalskih navijača, dok su ovde, bar za vreme DOS-a (kada su ove sporne odluke donete) naišli na prećutno odobravanje, a posle na tolerisanje. Sve ovo govori o ukupno jadnom stanju u kome se nalazi naša država, da ne kažemo pravna država jer ona epitet „pravna“ tek mora da zasluži.

Pored same inauguracije ovakvih pseudodržavnih simbola, istovremeno propisivanje odluke o obaveznosti primene „vojvođanskog grba“ u organima lokalne samouprave, što je suprotno zakonu, i na diplomama o školovanju izdatih na teritoriji Vovodine, kao i o isticanju „vojvođanske zastave“, stvara se opasnost za građane koji, poštujući ustav i zakone, mogu da budu materijalno progonjeni od autonomaških vlasti koji su propisali novčane kazne za nepoštovanje njihovih „propisa“ o „zastavi“ i „grbu“. Ovim je ne samo još jednom prekršen zakon, jer prema čl. 5 st. Zakona o prekršajima „prekršaji mogu da se propišu zakonom, uredbom i odlukom skupštine opštine, skupštine grada Beograda i skupštine grada.“ – dok se ne predviđa mogućnost da se prekršaji utvrđuju pokrajinskim odlukama. Ali, izgleda da ni ovde, kao ni u mnogo čemu drugome, zakoni ne obavezuju pokrajinske vlasti da se uzdrže od ogoljenog voluntarizma.

Sve navedene okolnosti i njene pravne posledice govore da je pokrajinska vlast odgovorna za pseudopravni galimatijas koji, čak i na privatnom planu, može da porodi mnoge opasnosti i komplikacije. Npr. za Republiku Srbiju se javlja opasnost da, nakon njenog ulaska u Savet Evrope, bude izložena predstavkama svojih građana koji su, budući da su poštovali zakon i istovremeno kršili njemu suprotnu pokrajinsku odluku i stoga novčano bili sankcionisani, u mogućnosti da se obrate Evropskom Sudu za naknadu štete koju su im učinili pojedni državni organi, a to pokrajinski svakako jesu. Tako bi novčanu štetu građanima po evropskoj presudi plaćala, ni kriva ni dužna, republika Srbija, a pokrajinska vlast bi, mada predstavlja generator rasipanja novca poreskih obveznika, ostajala nekažnjena.

Zato je primer građanina Kerlete, koji je presavio tabak i upustio se u utuživanje nelegalnih pokrajinskih odluka pred Ustavnim sudom, obećavajući. Kao nesvakidašnji slučaj inicijative pojedinca da se zaštiti ustavnost i pravni poredak od protivustavnih i protivzakonitih odluka državnih organa, ovaj primer pokazuje prvi znak porasta toliko potrebne pravne svesti i oslobađanje od straha građanina - pojedinca da oponira samovolji unutar državno-pravnog sistema. U vreme kada sudovi grcaju u korupciji i oportunom oklevanju da postupe po zakonu, kada parlament postaje mesto stalnih ucena malih koalicionih partnera i kada pojedine stranke zbog sebičnih interesa ruše konsenzus oko usvajanja novog ustava, ovakvi lični primeri borbe za pravnu državu još su vredniji. Jer, i sam novi ustav, kada bude donet, neće puno vredeti bez svesti i lične zainteresovanosti građana da ga u potpunosti poštuju, brane i čuvaju. Upravo taj duh je, za razliku od ispraznih ideoloških fraza (samo)nabeđenih reformista neoliberalnog tipa, upravo ono što nam je zaista neophodno da suštinski i stvarno kročimo u Evropsku Uniju, i to – slobodni, odvažni i autentični.