Mladen Đorđević

BLISKI ISTOK – NOVA RUNDA TOTALNOG RATA

Postoji jedna priča koja govori kako je po završetku Drugog svetskog rata, posle ulaska Saveznika, u Berlin sleteo posetilac iz svemira. Gledajući uništene zgrade, leševe koji su trunuli po ulicama i preživele kako mole za komad hleba, upitao je prolaznika: „Ko je ovo učinio?“ Odgovor je bio: „Saveznička avijacija“. Naravno, posetilac nije znao šta se desilo prethodno...
Kada bi se isti posetilac danas ponovo spustio i prošetao razorenim Bejrutom, na ponovljeno pitanje dobio bi odgovor: ‚‚Izraelska avijacija“. Ipak, traženje krivca ili uzročnika eskalacije sukoba na Bliskom istoku za ponovo uništeni Liban i masovno stradanje civila može se pokazati kao uzaludan posao. Duga lista uzajamnih zločina, masakrâ i ratova teško može otkriti začetnika, već pre posvedočiti o tome da rat Arapa i Jevreja negde u prošlosti ima početak. Ali, sudeći po poslednjim događajima, teško da mu se može nazreti kraj.

Ne samo južni Bejrut već gotovo celi Liban izloženi su prethodnih dana radikalnom uništenju zbog ubistva nekolicine i otmice dva izraelska vojnika. U neprestanoj orgiji nasilja na Bliskom istoku, gde su žrtve svakodnevnica, u nekom drugom trenutku i rasporedu snaga neposredan povod najnovije eksplozije možda bi bio tretiran kao ozbiljan incident bez ovako teških posledica po region. Sada, međutim, opasnost po konflikt širokih razmera je sve veća, a između redova može se sagledati da je veliki ulog najnovije partije - novi Bliski istok.


Rat protiv civila

Pripadnici libanskog Hezbolaha upali su 12. jula na teritoriju severnog Izraela, ubili jedanaestoro vojnika i civila i oteli dva izraelska vojnika da bi iznudili razmenu zarobljenih palestinskih zatvorenika. Izraelski premijer Ehud Olmert obećao je ‚‚vrlo brz i bolan odgovor“. I on je zaista usledio, vrlo brz i iznenađujuće žestok. Vojnim brodovima 13. jula blokirane su libanske luke i bombardovan bejrutski međunarodni aerodrom, čime je zemlja izolovana sa mora i iz vazduha. Potom su nastavljena bombardovanja koja su uništila autoput prema Damasku, mostove, energetsku stanicu, TV stanicu, južno predgrađe Libana (uporište Hezbolaha), te kuću Hasana Nasralaha. Izraelsko vođstvo odmah je izložilo razloge: Liban, u čijoj su vladi dva ministra iz redova Hezbolaha, snosi odgovornost za ovaj napad.
Libanski premijer Fuad Sinora demantovao je optužbe i zatražio prekid vatre, ali vođa Hezbolaha Nasrala je upozorio Izrael da je "potcenio Hezbolah" i objavio otvoreni rat ‚‚koji će se preseliti na celi Izrael, do Haife, pa i dalje". Samo u sledećih pet dana njegovi borci izbacili su oko 700 raketa na severni Izrael, nateravši desetine hiljada stanovnika da se sakriju u bunkerima. Rat je zatim nastavljen nesmanjenom žestinom.

U seriji bliskoistočnih ratova ovaj sukob će se sigurno izdvojiti od ostalih po otvorenom kršenju međunarodnog humanitarnog prava 2 . I Izrael i Hezbolah bezobzirno su gađali civilne ciljeve. Kao rezultat dosadašnje izraelske vojne kampanje, u Libanu su razoreni ne samo mostovi, putevi, luke, fabrike, telefonske i televizijske stanice i rezervoari benzina, već nisu pošteđene ni medicinske ustanove. Uništena su bolnička i humanitarna vozila i deset ambulanti koje su jasno bile označene znakom Crvenog krsta. Bombardovano je čak i najveće libansko postrojenje za proizvodnju mleka. U napadima su korišćene i zabranjene kasetne i fosforne bombe.
S druge strane, ni Hezbolah nije birao ciljeve, niti štedeo civile. Bez razlike gađaju se gradovi Haifa, Nazaret, Tiberija, Natanija i brojna sela. Prema izraelskim izvorima, pogođene su dve bolnice, a desetine hiljada Izraelaca interno je raseljeno. Dosadašnji bilans rata doneo je i vojne i civilne žrtve na obe strane, ali bilans smrti i uništenja je, pre svega, porazan po Liban, koji doživljava humanitarnu katastrofu. Prema navodima medija, do sada je poginulo oko 600 civila, ranjeno približno 600, a čak 700 hiljada izbeglo.


Odrešene i skrštene ruke

Ubrzo po započinjanju neprijateljstva, međunarodna zajednica reagovala je osudom nasilja, zahtevima i planovima za prekid vatre. Međutim, razvoj događaja je pokazao da su se sve dosadašnje reakcije praktično svele na zatvaranje očiju i samo dalje diskreditovale politiku međunarodne saradnje prilikom rešavanja konflikata. I ovog puta preovladali su interesi najmoćnijih članica, tako da Samit G8 nije doneo nikakve konkretne mere, dok je Rimski mirovni samit pokazao da je međunarodna zajednica potpuno nemoćna da preduzme bilo kakve konkretne korake. Jalovost i gotovo otvoreno sedenje skrštenih ruku na Rimskom samitu najbolje je prikazao odnos prema otvorenom napadu izraelskog vazduhoplovstva na bazu UN, prilikom kojeg je poginulo četvoro međunarodnih posmatrača. Izraelski premijer Olmert, koji na Samitu nije ni učestvovao, obavio je telefonski razgovor sa generalnim sekretarom UN Kofijem Ananom i izrazio žaljenje.
Šefovi diplomatija SAD, zemalja Bliskog istoka i Evrope složili su se da je potrebno poslati u Liban međunarodne snage koje bi stvorile tampon zonu i obezbeđivale granicu, ali nije odlučeno kako i kada će se ti koraci preduzeti. Uprkos humanitarnoj katastrofi, posle Rima, Liban je ostavljen na milost i nemilost zaraćenim stranama. Iz tog razloga ne iznenađuje ni stav Hezbolaha, čiji je lider izjavio da Hezbolah neće prihvatiti nikakve ponižavajuće uslove za primirje. On je ujedno najavio i otpor eventualnoj kopnenoj invaziji i zapretio pojačanim napadima na izraelsku teritoriju dalje od Haife.


Novi Bliski istok

Ipak, između komentara, izjava i deklaracija jedna rečenica američke izaslanice Kondolize Rajs možda najjasnije otkriva planove i tok budućih procesa. Prilikom posete Libanu Rajsova je, uz konstataciju da je ‚‚moguć i potreban samo održivi mir“, prilično cinično izjavila: ‚‚Ovo su porođajne muke novog Bliskog istoka“.
Novi Bliski istok treba da bude ustrojen prema američkoj viziji koja će omogućiti regionalnu stabilnost i ujedno američke geostrateške interese. Prema navodima magazina ‚‚Tajm“, moglo bi se zaključiti da tzv. novi Bliski istok podrazumeva konstantno prisustvo SAD u regionu, garancije opstanka i bezbednosti Izraela, formiranje palestinske države, stabilizaciju Libana i Iraka i kontrolu Irana.
Ostvarenje prve četiri tačke ovog plana može biti moguće samo potpunim porazom radikalnog islamskog fundamentalizma Hamasa i Hezbolaha, koji se sve više nameće kao veoma ozbiljna pretnja ne samo geostrateškim interesima SAD već i opstanku Izraela. „Jedini način da se reši problem je da se sa njima uhvatimo u koštac, izolujemo ih i postavimo umerene demokratske vlade“, izjavila je Kondoliza Rajs. Preuzmanje vlasti od islamista u nekoj od sadašnjih arapskih saveznica SAD ili stalna destabilizacija, poput one u Libanu, mogu značiti veliki udarac američkoj poziciji u regionu. Stoga, moglo bi se zaključiti da je na Rimskom samitu hladno napravljen izbor između mira i neutralisanja radikalnog fundamentalizma nastavkom ratnih akcija. Izraelu su prećutno ostavljene odrešene ruke, što je rezultiralo najavama daljih akcija i mobilizacijom 30.000 rezervista.


Kontrola Irana

Kontrola Irana je pitanje na koje, za sada, saveznici nemaju jasan odgovor. Iran trenutno raspolaže mogućnošću manevrisanja i u procesu preformulacije Bliskog istoka postaje jedan od faktora sa presudnim uticajem. Dosadašnji napori zapadnih saveznika nisu uspeli da otklone mogućnost Irana da u bliskoj budućnosti dovrši svoj nuklearni program, a Savet bezbednosti još nije doneo čvrstu odluku. Kada govore o Iranu, evropski zvaničnici govore o ‚‚konstruktivnom dijalogu“ koji će moći da uskladi obostrane interese. Ali, ako zapadne sile odluče da preduzmu određene mere, postavlja se pitanje šta se može desiti posle toga. Iran je zemlja bogata naftom, graniči se sa Pakistanom, Avganistanom, Turskom i Irakom. Njegova geostrateška pozicija ne može biti zanemarena. Posebna opasnost krije se u tome što Iran sada ima veliki uticaj na brojne iračke šiite, što može dovesti do nepredvidivih posledica.

U Izraelu misle da je dijalog sa nacijom čiji je predsednik izjavio da Izrael treba izbrisati sa mape i koji aktivno podržava islamski terorizam potpuno gubljenje vremena. Preovlađuje stav da je upravo Iran, zbog sopstvenih interesa, ohrabrio libanske islamiste. ‚‚Teroristi u Libanu i Gazi dobijaju direktnu vojnu i finansijsku pomoć od vlada koje podržavaju terorizam. Taj zli put vodi do Damaska i Teherana. Otmica vojnika nije bila slučajna već je isplanirana u Iranu kako bi se pažnja međunarodne zajednice skrenula sa iranskog nuklernog programa“, izjavio je Olmert. Njegovo mišljenje ne dele samo u Jerusalimu. ‚‚Ne postoji ni tračak sumnje da je Iran u ovo upleten. Koliko može da bude slučajno to što je Hezbolah kidnapovao vojnike istog dana kada su se ministi sreli u Parizu da odluče kakve mere treba preduzeti u vezi sa iranskim nuklearnim pitanjem?“ reči su jednog francuskog diplomate.


Nastavak rata

Ako se novi Bliski istok rađa u nasilju i krvi, teško da će išta biti drugačije. Istorija međusobnih odnosa Arapa i Jevreja u poslednjih sto godina pokazuje samo nasilje i videlo se da je svaki dosadašnji sporazum propao zbog nasilja. Ali, jedno je sigurno: u više od 100 godina međusobnih sukoba i traženja mirnog rešenja, jedina konstanta su međusobna mržnja, teror i okrutni zločini.
Na granici Izraela i Libana još uvek se vode žestoke borbe. Vazdušnom ofanzivom i razaranjem Libana Izraelci nisu ostvarili postavljene ciljeve i da bi imao bilo kakve izglede da ozbiljno oslabi Hezbolah, Izrael bi morao da krene u veliku kopnenu ofanzivu. Veliko je pitanje da li je nadmoć u naoružanju dovoljna da se porazi protivnik kakav je Hezbolah. Izrael je navikao na munjevite ratove protiv država kao što je Sirija, ili na gerilske operacije niskog intenziteta, kao u Gazi. Međutim, borba sa Hezbolahom je nešto između. Pobeda protiv ovakvog neprijatelja zahteva angažovanje mnogo većeg broja vojnika i upuštanje u borbu prsa u prsa, što može dovesti do krvoprolića. Čak ni tada ne postoje garancije da će moć Hezbolaha biti slomljena. Zatim će opet uslediti pregovori, koji će i ovaj rat učiniti besmislenim.