Marinko M. Vučinić

STRANKE SU KRIVE

U nekoliko tekstova koji su posvećeni analizi uzroka sve veće pasivizacije i apstinencije naših građana u političkom životu i na izborima Desimir Tošić uporno nastoji da označi upravo beslovesne i neodgovorne građane kao glavne uzročnike širenja ove razorne apstinencije. Sigurno je da demokratsko društvo ne može biti stabilno i funkcionalno ako su građani u toliko visokom procentu van matice političkog delovanja i života.

Tošić je u tekstu „Krive su i stranke i birači“ izneo mišljenje da su naši politički analitičari, koji su skoro u većini populisti, želeći da se dodvore biračima svu krivicu za drastičan rast apstinencije svalili na stranke. Ovaj autor, međutim, smatra da fokus pažnje i analize treba usmeriti ne na stranke već na birače, koji infantilno podržavaju mišljenje da se nije pojavio 6. oktobar i čak su iskazali veliko razočaranje u politiku novih postoktobarskih vlasti. Pritom, skloni su i da neosnovano tvrde da pojedinac ne poseduje uverenje da njegov glas zaista može nešto da promeni. Tošić smatra da građani i birači nisu u pravu od početka do kraja.

U čemu se, po mišljenju ovog autora, ogleda politička infantilnost i nedoraslost naših birača i građana? Odgovor leži u stavu da pojedinac, mimo političkog udruživanja, ne može ništa da učini u demokratskom društvu i da naši birači, bez obzira na to što upućuju otmen poziv strankama da oblikuju politiku zemlje, nisu u stanju da slede utvrđenu stranačku politiku. Naprotiv, oni se usuđuju da na lokalnim izborima glasaju za male stranke koje skoro ništa ne vrede u političkom životu. A tek kakav je politički prestup ako građani glasaju za predstavnike grupe građana! To je onda zaista neoprostiva i neodgovorna politička egzibicija!

Građani nisu dovoljno disciplinovani i odgovorni jer ne slede bez ostatka politiku velikih parlamentarnih stranaka, a birači razbijaju teško uspostavljeno političko jedinstvo tako što su do sada osnovali preko 300 političkih stranaka. I te stranke, kako navodi Tošić, nisu došle s neba. One su deo građanstva i društva u celini, u kojem u prošlosti nema stranačkog političkog života, takoreći šest decenija od diktature kralja Aleksandra 1929. do višestranačkog pokušaja iz 1990. godine. Našim „biračima se čini da mnogo znaju o demokratskim sistemima i metodama, a svoje znanje dobijaju iz žute i crne štampe“, a i teško se odvikavaju od nasleđa jednopartijskog režima.

Ovako izgleda svojevrsno političko ruženje naših građanski maloletnih birača i to je način rasuđivanja o našem savremenom političkom životu i tradiciji, kojem je inače sklon Tošić. On nije usamljen u takvom načinu gledanja na naš politički život, a to potcenjivanje demokratskog kapaciteta i tradicije dolazi upravo iz redova političkih predstavnika koji se samoproklamuju kao zagovornici izvorne liberalno-demokratske ideologije.

U osnovi pozicije Desimira Tošića je rezolutna tvrdnja da mi i nemamo validnu demokratsku tradiciju vrednu spomena i da je naš građanin nesposoban za ozbiljno i promišljeno političko rasuđivanje, te je zato lako dostupan i prijemčiv plen političkih populista i nacionalista. Ne može se politička istorija našeg naroda svoditi na prekid stranačkog života od šest decenija, već se razmatranje suštine i značaja naše političke i stranačke tradicije mora obaviti sa mnogo više ozbiljnosti i volje kako bi se sagledala sva kompleksnost istorijskih i društvenih okolnosti određene političke epohe. Svaka simplifikacija može biti efektna i dopadljiva, ali nam ne može dati pravu sliku o stvarnim dometima i sadržajima naše političke tradicije.

Stranke su u Srbiji osnivane u vreme kada se i u evropskom političkom životu oblikovao i razvijao klasičan stranački pluralizam. Iz tog razloga može se sa puno izvesnosti reći da Srbija u svojoj političkoj tradiciji ima politički pluralizam oslonjen i razvijan, uz velike teškoće i protivrečnosti, na liberalnim i demokratskim idejama koje su dolazile iz okrilja evropskog političkog života i iskustva. Birači u Srbiji ne mogu se izlečiti od jednopartijskog sindroma ako im se stalno servira da neumitno pripadaju političkoj tradiciji autoritarizma, jednoumlja i netolerancije.

Naša politička istorija i pluralistička tradicija je mnogo složenija i slojevitija od pukog i proizvoljnog svođenja na šezdesetogodišnji prekid stranačko-političkog života. Međutim, i taj period nije bio prazna, politička crna rupa, već je i u njemu trajala teška i stalna borba za uspostavljanje demokratije.

Birači su od uvođenja političkog pluralizma u Srbiji, nakon pada Berlinskog zida i rušenja socijalističkog poretka, počeli da se odvikavaju od jednopartijskog načina vladavine. Ali bez obzira na to što Tošić, u suštini, amnestira naše političke stranke od odgovornosti za bujanje sve rasprostranjenije apstinencije u našem postoktobarskom demokratskom društvu, upravo su velike političke stranke najmanje odmakle u distanciranju od jednopartijskog shvatanja i vršenja vlasti. Pritom, njihov način funkcionisanja i unutrašnja struktura daleko su od demokratskog ustrojstva.

Naše velike parlamentarne stranke danas su organizacije zatvorene u uske krugove, pretvorene u klasične interesne lobije. U njima se, pre svega, ceni i podstiče podaništvo i odanost stranačkoj oligarhiji i sviti. Zato su upravo tako nedemokratski i hijerarhijski struktuirane stranke glavni krivac i uzročnik za sve veće širenje apstinencije na izborima i u celokupnom društvu. Šta je, inače, prvenstveni politički zadatak stranaka ako nije u tome da razvijaju i podstiču aktivno učešće svojih članova, ali i građana, a samim tim i birača, da što aktivnije participiraju u političkom životu jedne zajednice?

Apstinencija je najrečitija kritika upućena prvenstveno našim zatvorenim, korumpiranim i sebi dovoljnim strankama. One nisu sposobne i spremne da pokrenu ni svoje članstvo, koje im sada služi samo kao prigodna kulisa na stranačkim skupštinama i manifestacijama. Članstvo je sada na marginama uticaja i odlučivanja, a presudnu i odlučujuću reč imaju i vode dobro uigrani pripadnici stranačke oligarhije.

Desimir Tošić bi mogao da nam u jednom od svojih mnogobrojnih tekstova pruži i analizu sprovođenja odluke o neposrednim izborima u Demokratskoj stranci. Posebno bi bilo zanimljivo videti koliki je procenat članova ove stranke izašao na neposredne unutarstranačke izbore i koliko je opštinskih odbora sprovelo ovu statutarnu mogućnost.

U pokušaju da potkrepi svoju staru tezu o nepostojanju našeg aktivnog građanina, Tošić je izneo stav da se “ne sme zaboraviti da pobeda DOS-a nije bila izraz jednog uobličenog izgrađenog pokreta nego navala jedne lavine nezadovoljnika iz više razloga i sa više stana“. U ovako iznetom stavu može se videti sva površnost i promašenost teze o nepostojanju građanina u našem neposrednom političkom iskustvu.

Upravo je oblikovanje spontanog i u velikoj meri samorodnog i samosvojnog građanskog pokreta iz 1996. godine, kada je vođena velika i uporna borba za priznanje izborne pobede na lokalnim izborima, bila ona prekretnica u razvoju i stasavanju opozicionog delovanja u Srbiji. Od tada je konačno građanski pokret postao glavna i presudna okosnica i inspiracija promena u Srbiji. On je bio ona prelomna i odlučujuća snaga koja je podeljene i zakrvljene stranke okupila oko radikalnih zahteva za definitivno i beskompromisno rušenje starog autoritarnog režima.

To je bila formula Demokratske opozicije Srbije, čija je suštinska snaga proisticala iz najšireg građanskog i društvenog pokreta koji je bio vođen odlučnošću građana ove zemlje da se obave radikalne promene. Stranke su bile na tragu ovog pokreta i imale su dovoljno političke hrabrosti i umešnosti da mu daju jasan akcioni zamajac i profil. Nije to bila lavina nezadovoljnika. Bilo je to izražavanje nezadovoljstva uobličenog u jedinstveni demokratski i građanski pokret, u čijoj je osnovi bio zahtev za temeljnom promenom kulturnog i političkog obrasca i načina vođenja i shvatanja vlasti.

Kako kasnije nije došlo do ovako shvaćenih i traženih radikalnih promena u društvu, usledio je sasvim logičan odgovor građana. Povukli su se u apstinenciju, a politički prostor opet su zauzeli stranački aminaši, pretvarajući politiku u bezočnu trgovinu poslaničkim mandatima, potkradanje parlamentarnog budžeta, odbranu vlasti po svaku cenu, političke obračune, potiranje elementarne ljudske i socijalne solidarnosti, razaranje sistema vrednosti i, konačno, nesposobnost da se rešavaju najvažnija društvena i ekonomska pitanja - nezaposlenost i sve veće siromaštvo.

I sada se još taj infantilni i razmaženi birač - koga, kako to kaže Tošić, suviše optimistički nazivamo građanin - usuđuje da postavi pitanje: zašto se nije dogodio 6. oktobar ? Apstinencija birača je stoga najbolji i najrečitiji odgovor na ovo pitanje, jer građani znaju da nije ostvaren radikalan raskid sa prethodnim režimom i da su iznad svega izneverena izborna obećanja da će u novom demokratskom društvu biti sprovedena, pre svega, elementarna pravda i da će se u politiku vratiti već zaboravljena načela morala, pravdoljubivosti i čestitosti.

Za Desimira Tošića apstinencija je bolest koju treba lečiti. Međutim, lekovi koje on propisuje samo će je još više produbiti.

30. maj 2006. godine