Marinko M. Vučinić

ĆORAVA KUTIJA I POLITIČKI PREDUZETNICI

  Dok sam ja predsednik DS-a, neće biti strahovlade. Nema nijednog razloga da bilo ko suspreže sebe u kritici unutar stranke. Izvan - ne može. To nije statutarno i za to slede konsekvence.

        Boris Tadić

U svim analizama i novinskim napisima o protekloj skupštini Demokratske stranke ističe se opšti utisak i preovlađujuća ocena o veoma dobro organizovanom i vođenom lobiranju na unutarstranačkim izborima. Mada niko ne osporava da je lobiranja bilo i na prethodnim skupštinama, ova će biti zapamćena kao primer apsolutne dominacije sistema lobiranja, koji je po svojoj beskrupuloznosti i bezočnosti nepoznat u hronici postojanja Demokratske stranke.

                Ovaj sistem lobiranja samo je izraz preovlađujućeg uticaja onih grupacija u stranci koje smatraju da je ostvarivanje većine jedini cilj koji mora biti realizovan po svaku cenu, bez obzira na to što se na taj način razara i samo demokratsko ustrojstvo stranačke organizacije. Izabrani su stranački funkcioneri koji su očigledno imali iza sebe dobro razrađenu stranačku mašineriju, skoncentrisanu pre svega u opštinskim odborima, i podršku opštinskih funkcionera, koji su svoju ulogu na izbornoj predstavi odigrali veoma skladno i efikasno. Suštinski problem i jeste u tome što su opštinski odbori jedini nadležni da predlažu kandidate za funkcije u Demokratskoj stranci, a ta mogućnost nije data mesnim odborima, resornim odborima, Forumu žena, demokratskoj omladini i ostalim stranačkim organima.

               Na ovoj izbornoj predstavi nije bilo nikakve mogućnosti i prostora za neka veća iznenađenja i nedoumice. Skupština je demonstrirala veliku jednoglasnost i protekla je bez ikakvih ozbiljnih iskakanja i disonantnih tonova. Njen scenario, sastavljen u redovima lobističkih grupa, sproveden je bez ikakvih problema i označio je vrhunac lobističkog umeća i izborne tehnologije. Na skupštini nije, osim u prigodnim govorima, jasno predstavljena programska koncepcija budućeg delovanja stranke. Knjiga “ Srbija na boljem putu“, koja je urađena u okviru resornih odbora i predstavlja veoma značajan doprinos programskom utemeljenju DS-a, nije čak ni pomenuta, a sličnu sudbinu doživela je i Strategija promena koju je predložio Politički savet. Ova činjenica ne treba da nas čudi budući da je glavna namera lobija na skupštini i bila da se sa što ubedljivijom većinom ustoliče novi potpredsednici kao predstavnici stranačke oligarhije, koji mnogo i ne mare za demokratska načela i priče o Demokratskoj stranci i njenom socijaldemokratskom određenju. Njihov glavni politički kredo sadržan je u efikasnosti političkog pragmatizma, bez obzira na to što nema snažnije i preovlađujuće programsko utemeljenje. Zato je tu uvek nadohvat ruke dobro oprobana i funkcionalna tehnologija izbornog lobiranja, spremna da pokrije svu prazninu i ogoljenost otvorene i neprincipijelne borbe za vlast. Važno je samo da se putem efikasno orkestriranog lobiranja postigne željeni cilj sadržan u težnji da se očuva i učvrsti nedodirljivost stranačke nomenklature i da se odbrane interesi oligarhije, kojoj je jedino stalo da se održi „gluvo doba“ u stranci.

             Sama činjenica da je na skupštini govorilo tek nekoliko delegata i članova stranke dovoljno govori u prilog tvrdnji da je imala izrazito manifestacioni karakter i da je njena glavna svrha bila da prikaže neprikosnovenu političku snagu i moć lobi liste i neupitni uticaj tzv. mladih lavova, političkih preduzetnika i lobističkih tehnologa.

                  Veoma je indikativno stanovište predsednika DS-a Borisa Tadića: “I ova skupština   se odigrava u atmosferi lobiranja. Ne stojim ni iza jedne lobi grupe. Želeo sam da ova skupština bude izraz volje članstva i to hoću pred svima vama otvoreno da kažem“. Ali, upravo ova skupština nije bila izraz volje i težnje stranačkog članstva. Postavlja se logično pitanje: da li je predsednik Demokratske stranke, demonstrirajući neku vrstu ekvidistance, pokazao da nije imao dovoljno snage i želje da se suprotstavi snazi i organizovanosti stranačkih lobija ? To je bila prilika i za njega da snažnije i odlučnije otvori prostor za dublju i dalekosežniju demokratizaciju stranke. Da li na ovaj način predsednik DS-a postaje zatočenik stranačke oligarhije, koja njegovo pozivanje na pridržavanje demokratskih načela samo koristi kao demokratsku pseudolegitimaciju za svoje nesmetano delovanje. Najava neposrednih izbora u stranci samo je pokušaj da se ublaži činjenica da je na skupštini pre svega pokazana već viđena i dobro poznata monolitnost i jednoglasnost. Monolitnost je, inače, osnovni ideal i princip svake političke i stranačke oligarhije.

                  Dragoljub Mićunović je u svojoj oceni skupštine izneo stanovište o potrebi postojanja demokratske procedure u izboru stranačkih funkcionera: “U demokratiji svi biraju i mogu biti izabrani. Ljudi su različiti i ukusi su različiti, zato odlučuje većina. Važno je da se poštuju procedure kako se do većine dolazi. Ali, nijedna organizacija ne može da se odrekne izvesnog kadriranja, racionalnog podsticanja najtalentovanijih i najperspektivnijih, ne narušavajući demokratsku proceduru. Naravno da sam protiv lobi lista koje žele da eliminišu konkurente ili ugroze pravo svakog delegata da samostalno i tajno odlučuje kome će dati glas. Mora se raditi na kadrovskoj politici koja mora da bude demokratska i da kroz konkurenciju omogući racionalno biranje“. Međutim, upravo je protekla skupština Demokratske stranke pokazala da njena kadrovska politika nije demokratska i da usvojene statutarne promene strukturalno ne menjaju odnose unutar stranke. To je i dalje organizacija u kojoj je dominantan centralistički princip organizovanja i ustrojstva, koji po svojoj unutrašnjoj logici učvršćuje pretpostavke za stvaranje oligarhijskih grupa koje lobiranje proglašavaju i primenjuju kao osnovni princip postojanja i delovanja. Moraju se radikalnijom demokratizacijom i reformom DS-a stvoriti uslovi za uspostavljanje pre svega demokratskih mehanizama odlučivanja i principa demokratske procedure koji će obezbediti da skupština zaista bude izraz članstva, a ne otužna lobistička parada i predstava na kojoj se otvoreno i javno dele uputstva sa jasnim numeričkim rasporedom za koga delegati moraju da glasaju na stranačkim izborima. To je vrhunac hipokrizije i licemerstva. I o kakvoj se to onda demokratiji i demokratskom odlučivanju može uopšte govoriti kada se striktno kontroliše kako će delegati glasati . Na taj način poništen je i povređen osnovni princip tajnosti izbora, što ozbiljno dovodi u pitanje i sâm legitimitet i demokratsku validnost glasanja na skupštini. To je, u stvari, ponavljanje iskustva sa ćoravom kutijom, čuvenim obrascem strogo kontrolisanih i nedemokratskih izbora posle Drugog svetskog rata. Zato se, sa puno prava i smisla, može postaviti pitanje: kakav stvarni demokratski legitimitet ima rukovodstvo Demokratske stranke izabrano na ovakav nedemokratski način, i to kršenjem osnovnih demokratskih načela o zagarantovanom slobodnom i tajnom izjašnjavanju na izborima ?

              Dragoljub Mićunović je problematizovao i stavove analitičara koji su se bavili tokom i rezultatima skupštine, dovodeći u pitanje njihovu ocenu da je ona imala marketing, ali ne i ideologiju. Po njegovom sudu, glavna poruka skupštine bila je ideološka: “Tri glavne poruke su bile u većini govora i sadržane su u usvojenom dokumentu – Strategiji promena: prvo – socijalna pravda i solidarnost, kao briga o običnom malom čoveku, drugo – najoštrija borba protiv korupcije, i treće – okupljanje svih demokratskih snaga u odbrani demokratskog, evropskog puta Srbije. Ideološki snažno naglašena socijaldemokratska orijentacija i prisustvo visokih predstavnika velikog broja socijaldemokratskih partija i Socijalističke internacionale na čudan način su promakli analitičarima“. Ove poruke, o kojima razložno i sa mnogo uverenja govori Mićunović, nisu promakle samo analitičarima već i samim delegatima i članstvu stranke, jer to i nije bilo u centru pažnje, ni u pripremama za ovu skupštinu, a ni u samom njenom toku. Glavna težnja i namera bila je da se skupština organizuje tako da na njoj bude što manje talasanja i iznenađenja kako bi se glasanje za vodeće pozicije u stranci obavilo po striktno određenim lobističkim uputstvima. Kako je onda moguće da stranački kadrovi iz neposrednog okruženja predsednika Demokratske stranke koji nemaju realno utemeljenje u samoj stranci dobiju najviše glasova ? Da li je to rezultat podrške koju ima predsednik stranke ili rezultat stranačke inercije i težnje stranačke oligarhije da i dalje insistira na poslušnosti i odanosti kao osnovnom kriterijumu za opstanak u posvećenom funkcionerskom krugu?

               U knjizi „Budućnost demokratije“ Ferid Zakarija daje nimalo optimističnu sliku o prirodi i perspektivi partija u savremenom svetu. Mi se, sudeći po tome kako su ustrojene i kako funkcionišu naše stranke, u potpunosti uklapamo u ovu sumornu sliku o kojoj veoma ubedljivo i argumentovano piše Zakarija. “Uzmimo za primer političke partije u kojima su kandidate i platforme birale čvrsto kontrolisane partijske hijerarhije. Partije su, naravno, želele da se svide javnosti, tako da su svoje kandidate i platforme okupile s tim na umu. Ali, sâm izbor kandidata obavljen je interno, pre nego što se obznani za traženje podrške. Upravna tela takođe su funkcionisala na hijerarhijski i zatvoren način. U današnjoj Americi političke partije nemaju stvarni značaj. Partija je, u najbolju ruku, sredstvo za prikupljanje novca za telegeničnog kandidata. Novom partijom dominiraju vašingtonski profesionalci – aktivisti, ideolozi, oni koji prikupljaju novac i istraživači javnog mišljenja. S daljim opadanjem političkih partija, biti bogat ili čuven postaće rutinski put za visoko izborno mesto. Politička partija postaje prazan sud koji čeka da ga ispuni neki popularni lider.“

              Sve ove tendencije i pojave prisutne u stranačkom i političkom životu savremene Amerike možemo prepoznati i utvrditi i u našim političkim prilikama i delovanju naših stranačkih oligarhija. Upravo one razaraju pretpostavke za uspostavljanje, postojanje i funkcionisanje stranaka koje bez jasne programske koncepcije i zastupanja demokratskih načela gube stvarni razlog postojanja. Istovremeno, one se pretvaraju u dobro povezane klijentelističke, političke grupacije koje deluju samo na očuvanju ispražnjene stranačke ljušture u kojoj nema mesta za odbranu i zastupanje principa javnog dobra i interesa. Jedino jasno i dosledno izgrađena demokratska procedura u kreiranju i vođenju ne samo kadrovske politike u DS-u može sprečiti da i ova stranka postane prazan sud u koji će samo agilni politički preduzetnici i lobisti sipati svoje plitke, prizemne i ogoljene marketinške poruke o kreiranju uspešnog političkog brenda. Pritom, velike i značajne demokratske ideje i ideali biće zamenjeni pričom o malim ljudima i socijalnoj pravdi, koja tzv. mladim stranačkim lavovima izgleda kao otrcana bajka iz nekih prohujalih ideoloških vremena.

              Veoma je interesantno i stanovište Zakarije o delovanju lobija: „Kako je američka vlada postajala veća i otvorenija, grupe koje joj podnose peticije – lobisti – postale su industrija s najvećim rastom u Vašingtonu. Kao i sve druge promene u vezi s ovim pitanjem, ekspanzija lobiranja počela je šezdesetih godina prošlog veka i traje do danas. Sredinom 1950. u Vašingtonu je bilo 5.000 registovanih lobista. Taj broj se do 1970. udvostručio, da bi se do 1990. ponovo udvostručio. Poput neke beskrajne spirale, svaki novi predlog zakona rađa nove lobije skrojene da pribave ili zaštite neko parče federalnog budžeta. U svojoj važnoj knjizi ‘ Demoskleroza' Rauh primenjuje i šira zapažanja ekonomiste Mankera Olsona kao dokaz da je uspon interesnih grupa američku vladu učinio potpuno disfunkcionalnom“.

             Ova ocena lobija je od suštinskog značaja za ocenu o delovanju stranaka u demokratskom sistemu. Reč je o tome da je disfunkcionalnost stranaka više nego očigledna zato što su postale izraz delovanja uskih oligarhijskih interesnih grupa i dobro organizovanih lobija uvek spremnih da se fingiranjem tzv. demokratskih procedura izbore isključivo za svoje uske političke i ekonomske interese. Kao što lobiranje, u svom konačnom izrazu, dovodi do disfunkcionalnosti države i slabljenja demokratskih potencijala jednog društva, tako i stranačko lobiranje temeljno i nepovratno razara demokratska načela na kojima bi trebalo da počiva stranka koja sebe označava kao demokratsku. Tako prirodnim tokom dolazimo do toga da demokratija bude ispražnjena od demokratskih principa, procedura i pravila i postaje samo izraz političkog pragmatizma i preduzetništva u kome nema mesta za ostvarivanje i afirmisanje ideala slobode i demokratije. Političko preduzetništvo nije izraz slobodnog političkog tržišta i slobodne utakmice različitih programskih orijentacija i koncepcija, već ono traje jedino na uspostavljenom političkom monopolu, u čijem održavanju i funkcionisanju presudnu ulogu igraju stranački lobisti i stranačka oligarhija.

                 Iz svega rečenog, jasno je da je ova skupština DS-a protekla u izrazitoj dominaciji upravo političkih pragmatista i preduzetnika, i to je već opšte mesto. Ali, ono što je posebno zabrinjavajuće je naša otupelost i nemoćno mirenje sa činjenicom da je glasanje na skupštini bilo u očitoj suprotnosti sa elementarnim demokratskim principima na koje se neprestano pozivaju upravo ti politički preduzetnici i funkcioneri. Ta otupelost i mirenje neminovno dovode do gubljenje vere u postojanost i funkcionalnost demokratije, što je pogubno za naš ukupni politički život. Na skupštini je često pominjana potreba da se sa mnogo više energije i strasti ulazi u političko delovanje. Međutim, to neće biti moguće ostvariti ako Demokratska stranka ne stvori demokratske mehanizme i principe koji će omogućiti buđenje demokratske energije, koja postoji ne samo u DS-u već i u našem društvu.

  1. mart 2006. godine