Marinko M. Vučinić

IDEOLOZI GRAĐANSKOG RADIKALIZMA

Izborna kampanja uvek je dobra prilika da se obznani pozicioniranje političkih grupacija na našoj, još uvek maglovitoj, političkoj sceni. Sada je pravo vreme da političke stranke našoj javnosti predstave svoje političke programe i viđenje najznačajnijih društvenih pitanja i problema.

Liberalno-demokratska partija je već na početku svoje izborne kampanje jasno odredila političku poziciju. Zato i nije slučajno da je na sajtu ove stranke na uvodnom mestu objavljen programski tekst Sonje Biserko „Konstituisanje alternative u Srbiji“. Tako se ova stranka može razumeti i kao političko krilo Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, a glasilo Helsinška povelja kao list ove političke organizacije. Ova stranka je svoje političko delovanje i ideološke postulate uveliko zasnovala na reciklaži stavova ove nevladine organizacije. Tako se uz nekoliko u javnosti eksponiranih funkcionera Liberalno-demokratske partije Sonja Biserko javlja kao jedan od vodećih i najistaknutijih ideologa stranke, a Čedomir Jovanović u svojim govorima samo epigonski reprodukuje i reciklira već poznate teze o srpskom nacionalizmu kao najvećem i najtvrdokornijem problemu na ovim prostorima.

Ideološke tačke LDP-a i političke koalicije koju ova stranka predvodi sadržane su u nekoliko glavnih tvrdnji Sonje Biserko: da je Srbija nastojala da iskoristi Jugoslaviju za svoj centralistički način uređenja države ili, u slučaju da taj koncept ne bude uspešan, da iz Jugoslavije izađe sa teritorijama koje je smatrala svojim etničkim. Srbija je, u stvari, isključivi i presudni krivac za razaranje Jugoslavije, i to je jedan od glavnih ideoloških aksioma kojim se služe predstavnici tzv. građanske opcije. I ne samo to, već Srbija ni danas ne odustaje od centralističkog koncepta u odnosu na sopstvenu unutrašnju organizaciju. Zato se Srbija, kako to kaže glavni ideolog LDP-a, nalazi na samom početku demokratske transformacije, a sve stranke su populističke, kompromiserske, nacionalističke i retrogradne osim, naravno, Građanskog saveza Srbije, Socijal-demokratske unije, Lige socijaldemokrata Vojvodine i osam otvoreno političkih nevladinih organizacija. To je bila i ostala jedina politička alternativa u dominantnom konceptu rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, rešavanju kosovskog pitanja i otvaranju evropske perspektive u Srbiji.

Inače, u Srbiji je politička kultura i dalje autoritarna i patrijarhalna, bez razvijenog duha tolerancije i individualne građanske odgovornosti. Sonja Biserko, u veoma tolerantnom tonu, karakteriše većinu vodećih stranaka u Srbiji rečima da su bile i ostale nacionalističke, konzervativne, klerikalne i populističke, pa čak i šovinističke. Stranke na našoj političkoj sceni su u ovom viđenju njihovog delovanja izrazito antiliberalne, antievropske, a posebno su na meti napada manjine. Prisutna je i sve veća pojava antisemitizma. Posebnoj kritici izložene su Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije, koje su postale nemoćni prirepci Srpske radikalne stranke u cementiranju centralizma u Srbiji i ukidanju svake posebnosti Vojvodine. Ali, ustavni puč je izazvao reakciju društva, što potvrđuje da u Srbiji postoji alternativa oličena u Liberalno-demokratskoj partiji i Čedomiru Jovanoviću kao jedinom i jedinstvenom zagovorniku stvarne, odlučne i radikalne modernizacije Srbije, koju će ova stranka najzad osloboditi od svih istorijskih magli i nacionalističkih stega.

Biserko se u pomenutom tekstu pita šta je alternativa u Srbiji danas i daje odgovor koji jasno svedoči o tome do koje je mere ona i politička grupacija koju ona ideološki predstavlja odvojena od stvarnog života i realnih političkih procesa demokratizacije u Srbiji. To je svojevrsni ideološki autizam i ideološka isključivost, za koje smo verovali da su nestali sa ideološkim komisijama iz vremena socijalizma. Ali, očigledno je da taj ideološki i sektaški duh i dalje politički deluje.

Za Sonju Biserko na političkoj sceni postoje samo dve opcije: Srpska radikalna stranka i politička grupacija koju artikuliše LDP, GSS, SDU, LSV i osam političkih NVO. Sve ostalo je partijski bašibozuk koji je i dalje zaronjen u retrogradni nacionalizam i populizam. Jedina alternativa je u stvari ovaj krnji DOS, žalosni ostatak ostataka jedne političke koncepcije koja je već deo naše političke istorije. Ipak, jedina stranka kojoj se milosrdno ipak priznaje nekakav uticaj i politički kapacitet je Demokratska stranka, ali je i ona kohabitacijom sa nedostojnim i klerikalnim Vojislavom Koštunicom pretvorena u apatičnu i nacionalizmu i populizmu sklonu partiju spremnu na trule kompromise sa Srpskom radikalnom strankom i Demokratskom strankom Srbije. Jedini pravi radikali u Srbiji su pripadnici građanske političke grupacije jer jedini oni nisu spremni na kompromis i političko dogovaranje.

Biserko žali što svojevremeno, kada je to moglo lako da se izvede, DOS nije pribegao diskreditaciji Srpske radikalne stranke i tako smanjio njen uticaj. A upravo se predstavnici Radikalne stranke u političkoj borbi najčešće i najbrutalnije služe političkom, i ne samo političkom, diskreditacijom svojih protivnika. Diskreditacija političkih protivnika se tako javlja i kao legitimno sredstvo u borbi tzv. građanske Srbije predvođene nediskreditovanom Liberalno-demokratskom partijom kao avangardom modernizacije.

U programskom tekstu Sonje Biserko nije izostalo ni pohvalno slovo posvećeno LDP-u i njenom izuzetno dinamičnom lideru Čedomiru Jovanoviću koji se služi direktnim govorom, odnosno radikalnom istinom i definisanim programom za modernu evropsku Srbiju, u kojoj će se ne samo mlade generacije već i srpski narod kao celina osloboditi od kolektivne odgovornosti za prošlost. Iz ovog stava jasno sledi da se politička i programska koncepcija modernizacije i evropeizacije Srbije može jedino graditi na priznanju kolektivne krivice. To je izraz te radikalne kritike i direktnog govora o kojem tako egzaltirano govori Biserko. Priznanje kolektivne krivice srpskog naroda i iz toga proizašlo suočavanje sa zločinima počinjenim u njegovo ime predstavljaju jednu od osnovnih ideoloških odrednica ove političke grupacije. Govoriti danas o kolektivnoj krivici jednog naroda znači apsolutnu negaciju dostignutog razvoja evropskih i civilizacijskih vrednosti.

U ovom programskom tekstu Biserko se bavi i političkom kombinatorikom u vezi sa narednim izborima. Ona odbacuje bilo kakvu mogućnost koalicije između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije jer bi ona samo produžila agoniju Srbije, negirala nastajanje alternative i dovela konačno do gubitka razlike između proevropskih i konzervativnih političkih snaga. Zato Biserko prorokuje i predviđa da jedino koalicija DS, G 17 plus, eventualno SPO-a i grupacije oko LDP-a može da artikuliše stvarnu i efektivnu političku koaliciju u Srbiji. U toj svespasavajućoj koaliciji, u koju su dobrom voljom građanskih stranaka puštene i ostale prodemokratske stranke, nema nikako mesta za konzervativni i retrogradni DSS jer bi tzv. građanska koalicija bila moralni korektiv u suočavanju sa nedavnom prošlošću. Tako bi građanska koalicija odigrala ulogu zelenih u Nemačkoj.

Mora se reći da ovoj koaliciji ne nedostaje političkih ambicija, a nisu ni gadljivi na najznačajnija mesta u državnom aparatu, što su i dokazali kada je DOS bio na vlasti. Ne zaboravlja se u ovoj svespasavajućoj i radikalno građanskoj alternativi ni podsticaj koji bi mogao doći spolja.

Upravo ova građanska koalicija demonstrira pogubno odsustvo spremnosti na kompromis i saradnju demokratskih snaga. Oni uspostavljaju radikalni princip moralne podobnosti, a političkoj alternativi u njihovom tumačenju pripadaju jedino one stranke koje su spremne da učestvuju u moralnoj katarzi koju će predvoditi predsednik Liberalno-demokratske partije, koji je bez ikakvog zazora izjavio da su mu ruke prljave, ali mu je zato savest čista. To je zaista dirljiv primer moralnog korektiva i politike radikalne modernizacije u kojoj nema mesta za one koji nisu spremni da čuju radikalnu i direktnu istinu o srpskoj kolektivnoj krivici.

Može li se na ovakvim pseudomoralističkim principima stvarati politička alternativa u Srbiji? Tu je upravo na delu duh političkog sektaštva, političke isključivosti i lažnog moralizatorstva, diskreditacije političkih protivnika i zagovaranje kolektivne krivice srpskog naroda kao celine. To su ideološki principi ove samoproglašene modernizatorske političke grupacije koji predstavljaju suštinu isprazne i pseudoradikalne građanske politike koja sebe proglašava za jedino prihvatljivu političku alternativu.

Formiranju ovako koncipirane radikalno modernizatorske ideologije doprineo je i Nenad Prokić nedavnim istupanjem na skupu čija je tema bila „Kuda ide Srbija“. Tom prilikom on je izneo stavove koji predstavljaju suštinsko ideološko i političko opredeljenje LDP-a kao avangardne modernizacijske stranke u zaparloženoj i konzervativnoj Srbiji. Po njegovom mišljenju, Srbija je još uvek društvo u kome je konstantno preovladavalo ratoborno siromaštvo, a redovno je bila u suprotnosti sa svetskim trendovima. Srbi su morali stalno da se bacaju na žrtvenik najgluplje politike, uvek su bili okovani u tu bednu zajedničku sudbinu, a čovek se spasavao jedino lukavstvom i bežanjem kako ne bi postao zatočenik jednog zaostalog društva.

Prokić nema razumevanja za zatucane i anastezirane građane, niti ima nameru da ih amnestira od odgovornosti jer su uporno ostali verni nacionalističkim mitovima i duhovima prošlosti. Zato on ima univerzalno rešenje kako pronaći tu retrogradnu i tribalističku Srbiju. “Mislim da ćemo Srbiju najlakše pronaći tako što ćemo pozvati nekog japanskog umetnika da nam napravi zastavu, grb i himnu i na taj način nas liši nepotrebnih balasta i bede istoricizma.“

U ovim rečima može se naći jedan od suštinskih aksioma ove građanske ideologije sadržan u stavu da je ostvarivanje modernizacije uslovljeno oslobađanjem od suvišne i retrogradne istorije, a to će obaviti niko drugi nego radikalni LDP i njegovi politički saveznici. Jedino tako je moguće anesteziranu i retrogradnu Srbiju privoleti na novi početak. Zato su tu pošteni i izistinski opredeljeni patriotski intelektualci koji pripadaju građanskoj Srbiji, a jedino izistinski patrioti kao što je Nenad Prokić mogu da određuju ko su pravi patriotski opredeljeni intelektualci. Potrebno je samo da se ispune uslovi propisani ideološkom građanskom matricom, u kojoj nema mesta za mitove, istorijsku perspektivu, demokratsku tradiciju i širi politički kontekst. Zato je, kako ističe Prokić, i osnovana LDP kao dobronamerni konzilijum koji propisuje modernu terapiju kao neku vrstu radikalnog građanskog čistilišta koje mora da prođe svako ko želi da uđe u novi i preporođeni svet i doživi novi početak. U tom svetu neće biti istoricizma, suicidnih očeva nacija, baba narikača, guslara, vračeva, već samo pravih građanskih patriota, spremnih da se radikalno obračunaju sa bedom istoricizma i neizlečivim nacionalizmom. Modernizacijska terapija sastoji se u radikalnom čišćenju svega što stoji na putu kopernikanskom obrtu u srpskoj politici. To bi bio, kako navodi Prokić, jedan zdrav, nov i veoma svež start. Bila bi to, u stvari, nova intelektualna revolucija. U simboličnom smislu, Srbiju čeka bitka kod Termopila.

Međutim, Prokić je izostavio da podseti kako su se u istoriji završavale te spasonosne intelektualne revolucije. One su obično pretvarane u borbene i totalitarne ideologije koje su prouzrokovale velike ljudske žrtve i uništavanje osnovnih civilizacijskih i demokratskih vrednosti. Politička isključivost, ideološka ostrašćenost i sektaštvo ostali su i dalje glavno političko sredstvo i određenje ovih radikalnih intelektualnih revolucija.

Nenad Prokić nas sa puno žara poziva da se okrenemo novom početku jer je srpska kolektivna svest puna duhova i retrogradnih mitova. Za promenu kulturnog i civilizacijskog modela potrebno je da se celokupna populacija osvesti, a bez aklamativne podrške denacifikovanog srpskog naroda od promena dominantnog konzervativnog kulturnog obrasca nema ništa. Politički pluralizam nije nam više ni potreban, nađena je prava zamena jer će aklamativno prihvatanje građanskog radikalizma Srbiji doneti novi, radikalni i svež početak. Naravno, jedino konzilijum predvođen Liberalno-demokratskom partijom predstavlja stvarnu političku alternativu i samo od njega zavisi hoće li Srbija konačno izaći iz začaranog kruga nacionalizma, u kome se, po njihovim tvrdnjama, još uvek nalazi. Najzad se na našoj političkoj sceni pojavio politički konzilijum koji je postavio ispravnu dijagnozu: Srbi su neizlečivo zaronjeni u mitove i duhove prošlosti, nespremni da se suoče sa zločinima činjenim u njihovo ime, degenerisanog političkog karaktera, i bilo je neminovno da se pojave zagovornici radikalne građanske i intelektualne revolucije koji su odlučni u nameri da oglase novi početak, a srpsku istoriju i tradiciju eliminišu kao nedolični i retrogradni istoricizam.

Analiza ova dva teksta poslužila je samo da pokaže koje su glavne ideološke odrednice građanske političke grupacije. Ali, u Srbiji i dalje ostaje otvoreno suštinsko pitanje: da li se demokratija može graditi na ideološkoj isključivosti, političkom sektaštvu i negiranju realnih procesa u našem društvenom životu? Predstojeći izbori daće odgovor na ovo izuzetno važno pitanje. Nadam se da će birači podržati one političke snage koje su spremne da u naš politički život unesu duh dogovaranja i istinskog političkog kompromisa. Građanskim radikalima ostaće za utehu da i dalje ponavljaju svoju ideološku mantru o populizmu, nacionalizmu, restauraciji, kolektivnoj krivici srpskog naroda, njegovom iskvarenom političkom karakteru i da priželjkuju novi i svež početak.

29. novembar 2006. godine