Marinko M. Vučinić

MLADI LAVOVI I USPON BEZNAČAJNOSTI

Govoreći nedavno o tome u čemu vidi mogući izlaz iz teške političke i ekonomske krize u kojoj se Srbija danas nalazi, naš poznati književnik Laslo Vegel izneo je uverenje da je jedina nada sadržana u pojavi nove generacije političara na našoj političkoj sceni. “S druge strane, ja mislim da je postojeća elita istrošena, izdržala je teška vremena, ona je već umorna, izgubila se, nema više istrajnosti. I ako je u Srbiji moguće nešto, onda će to izvesti oni koji sada imaju 15 i 20 godina. To će biti za 10 ili 15 godina, kada će jedna nova generacijska svest sazreti, ako bude ikada, ali ja mislim da je moguća, samo na osnovu neke generacijske smene, da se na javnoj sceni pojavi jedna druga generacija koja nije dužnik prošlosti. Znate, svi smo mi bili saučesnici, na ovaj ili onaj način, i sada treba jedna nova generacija koja sigurno, objektivno i subjektivno, nije bila saučesnik prošlosti i ona će, ako bude imala snage, izvući ovu zemlju iz ove krize“.

       Metafora o spasonosnoj i isceljujućoj pojavi nove političke generacije izraz je Vegelovog uverenja da će njena glavna snaga biti u tome što neće biti opterećena starim i razornim ideološkim i političkim sukobima i preganjanjima. Ovaj stav može se tumačiti i kao izraz očajničke težnje da se konačno u našoj politici vratimo ozbiljnim raspravama o temama koje nas neće neprestano vraćati u začarani krug prošlosti i beskonačnih ideoloških i istorijskih sporova. Ovo plemenito ubeđenje uglednog književnika može se tumačiti i kao izraz vere u neistrošenost novih generacija. Ali, svaka literarna metafora ima i svoju prozaičniju stranu. Jer, te nove generacije stasavaju u našem postojećem političkom okruženju i neće nastati kao nekakav politički demijurg mimo naše političke prakse i svakodnevnice. Koliko je ta vera zaista utemeljena i koliko ima stvarnog uporišta u našoj političkoj realnosti?

        Svedoci smo toga da su u našoj aktuelnoj političkoj areni već uveliko na delu predstavnici mlađe generacije političara, tzv. mladi lavovi srpske politike. Da li njihova pojava uliva nadu da će se radikalnije menjati politička kultura, a time i naš politički život? Šta njih karakteriše? Sve su to pitanja koja se postavljaju kada nastojimo da razmotrimo njihovu pojavu.

       Prva paradoksalnost koja ih prati je u tome da oni ne nose u sebi, osim veoma retkih i sporadičnih izuzetaka, radikalniji otklon prema utvrđenoj stranačkoj politici, već predstavljaju poslušničku udarnu pesnicu stranačkih oligarhija koja ih koristi u stranačkim previranjima kao efikasno oružje za lobiranje. Unutar naših stranaka na ceni su samo oni koji su spremni da ne postavljaju suvišna pitanja i da bez rezervi slede stranačko vođstvo. Ovo, očigledno, nisu mladi ljudi koji nose prometejski duh i strast za pobunom, već su to dobro uklopljeni stranački činovnici.

        Ovi podmladci ne donose ništa inovativno u naš zaparloženi stranački i politički život, već su samo groteskni klonovi i replikati svojih stranačkih vođa na koje se trude da što više liče. Odano slede stranačku politiku ne unoseći u nju nove ideje ili političku dinamiku, već se ponašaju kao poslušni i bledunjavi pripravnici za popunjavanje redova stranačke oligarhije. Gotovo se nikada nije desilo da su predstavnici stranačkih podmladaka, iz kojih se sada regrutuju poslušni i odani vojnici partije, inicirali neku ozbiljniju ideju o promeni autoritarnog ustrojstva naših političkih stranaka. Naprotiv, oni se samo dobro uklapaju u već uspostavljene hijerarhijske i oligarhijske odnose prateći preovlađujući stranački oportunizam i pragmatizam.

         Mladi lavovi su, međutim, samo izraz vladajućeg duha u našim strankama, duha oportunizma, podaništva, poslušništva, sledbeništva i ogoljenog pragmatizma. Oni, u stvari, predstavljaju mlađe i bolje marketinški i medijski upakovano izdanje svojih oveštalih stranačkih uzora. Tako se i biraju - da budu što bezličniji i verniji izraz postojeće stranačke politike. Pritom, pretežno objavljuju izvršne stranačke i savetničke dužnosti ili se kale kao stranački portparoli. To je i glavna preporuka za ulazak u svet velike politike kao što verniji i neupitniji izraz stranke iz koje dolazi, i to bez ikakvog odstupanja i svojstvenosti. Često se dešava da u stranački vrh dolaze po ubrzanom postupku, bez prethodnog uporišta u stranci i bez respektabilnog političkog iskustva. Ali, zato prilježno ispunjavaju uslove stranačke oligarhije da što vernije tumače politiku stranke, kojoj donedavno nisu ni pripadali. Najbolji primer ovakve prakse je nedavno postavljanje novog portparola Demokratske stranke Jelene Marković. Ona će postati član Demokratske stranke onda kada postane i visoki stranački funkcioner. To jasno svedoči o tome kakav je odnos rukovodstva DS-a prema članstvu stranke. Zar unutar stranke nema članica koje su dosadašnjim pripadništvom i radom u stranci mogle da obavljaju ovu dužnost?

       Posebna je priča što je ovakvim postavljenjem grubo prekršen i Statut DS-a. Ovo je samo jedna od ilustracija stanja u našim strankama i prakse da je članstvo u potpunosti marginalizovano i svedeno samo na nemoćnog posmatrača onoga što se u dešava u vrhovima stranačkih nomenklatura.

         Osnovno obeležje naših stranaka je prevlađujući politički pragmatizam i nedostatak novih ideja o političkom razvoju i stranačkom identitetu. Ovaj dominantni i ogoljeni pragmatizam, kao istorijski poznati duh ustajale političke bare, otvara široki prostor za pojavu i snažnu afirmaciju stranačkih funkcionera, čija je osnovna odlika sadržana u građenju efektne medijske i glamurozne marketinške predstave u javnosti i biračkom telu, iza koje ne stoji jasan i promišljen korpus političkih ideja i privrženost politici zastupanja opšteg dobra i interesa.

        Vladimir Gligorov je nedavno ukazao na predominaciju pragmatizma u našem političkom životu, a posebno u Demokratskoj stranci. “Naravno, imate i taj problem što je stranka sada ustrojena tako da pored Borisa Tadića i delimično Mićunovića tu više i nema političkih ličnosti. Svi u drugom ešalonu su, u stvari, pragmatičari i aparatčici. U Demokratskoj stranci vi nemate političkih ličnosti, sem samog predsednika i njegovih savetnika, a oni su uglavnom nacionalno jasno orijentisani i za njih je nacionalno važnije od demokratskog“. Ne ulazeći u raspravu o tome šta je prioritetnije - nacionalno ili demokratsko pitanje, njegova ocena o nepostojanju snažnih političkih ličnosti unutar DS-a može se slobodno proširiti na naš celokupan stranački život. Zato su i mladi stranački lavovi najbolji i najvidljiviji izraz tog drugog ešalona pragmatičnih i oportunističkih aparatčika.

        Iz tog razloga ne treba ni očekivati da će oni odstupiti od zacrtane stranačke politike i tome prilagođene ustaljene retorike. Oni se sve češće pojavljuju u mnogobrojnim televizijskim emisijama gde se pretežno vode besmislene partijske debate kao otvoreno poprište borbe mladih političkih lavova za pozicioniranje u političkoj estradnoj javnosti, a samim tim i u stranačkoj nomenklaturi. Oni se prosto utrkuju ko će biti veštiji i marketinški dopadljiviji u medijskom nastupu, bez obzira na to što te emisije sve više gube smisao i gledanost, a gotovo da više i nemaju značajniji uticaj na opredeljivanje biračkog tela. Važno je biti što više na političkoj estradi i tako opravdati svoje, inače bezlično, stranačko pozicioniranje.

         Kao ilustraciju za ove tvrdnje navešćemo nekoliko najaktuelnijih primera. Potpredsednik DS-a Dragan Šutanovac nedavno je učestvovao u po svemu bizarnoj emisiji „Piramida“ na još trivijalnijoj televiziji „Pink“. On je, posle velike i ubedljive medijske „pobede“, bez ikakvog zazora priznao da je organizovao podmladak Demokratske stranke da glasa za njegov trijumf u ovoj emisiji. “Za mene su glasali omladinci DS-a koji su dežurali pored 20 lokala u Gradskom odboru DS-a. Nije sporno da su naši aktivisti punom parom zvali u vreme kviza, ali tvrdim da nikakve druge tehničke mogućnosti nismo zloupotrebili. U tom glasanju nema ničeg spornog, sem što se radi o prljavoj kampanji generalnog sekretara SRS-a Aleksandra Vučića, koji se očigledno plaši našeg duela u finalu 'Piramide'. Nemam nikakav strah i pobediću ga“, kaže Šutanovac.

        Za potpredsednika DS-a nije nimalo sporno što su ova njegova velika medijska „pobeda“ i estradni podvig koštali članstvo stranke i naše građane 367.062 dinara ili 4.250 evra. Predsednik Gradskog odbora DS-a dao je zaista neverovatnu izjavu objašnjavajući ovu izuzetno značajnu stranačku medijsku aktivnost: “To je veoma gledana emisija i nije ništa čudno što stranke koriste svoje resurse, naročito kada je u pitanju politički protivnik. Sada nas očekuje duel sa Vučićem, za koji ćemo se takođe dobro pripremiti“.

        Još jedan mladi politički lav se takođe istakao u pomenutoj emisiji organizujući stranačku mašineriju SPO-a. Za glasanje za potpredsednika SPO-a Srđana Srećkovića samo je Beogradski sajam potrošio 180.000 hiljada dinara ili 2.300 evra. On, takođe, ne vidi ništa loše u tome što je sa Sajma dobio više od 5.000 glasova i kaže da je sasvim normalno da stranke podržavaju svoje predstavnike u tako gledanoj emisiji. Tog dana je na glasanje potrošeno 3.641.010 dinara, što iznosi 42.160 evra.

       Treba reći da je i Vučić, koji se inače toliko zdušno zalaže za gubitnike tranzicije i neprestano lamentira nad teškim životom našeg naroda, isto tako u „Piramidi“ koštao 42.135 evra.

       U svemu ovome nema ničeg spornog za naše mlade političke lavove i sasvim je normalno da se u jednoj nedotupavnoj emisiji potroši toliki novac, i to samo radi njihove, a samim tim i stranačke marketinške promocije. I to u zemlji u kojoj hiljade ljudi dnevno ostaje bez posla, u kojoj je izuzetno teška materijalna i ukupna socijalna situacija, a siromaštvo sve veće i raširenije. Javljaju se i slučajevi tragičnih samoubistava zbog gubljenja posla. Apstinencija građana dostigla je do sada nezabeležen nivo i istraživanja pokazuju da čak 60 odsto građana ne bi zaokružilo nikoga na sledećim izborima.

       Sve su ovo činjenice naše teške realnosti koje ne dopiru do naših velikih političkih nada pošto se oni bave važnijim pitanjima i nema te žrtve koju neće podneti da poboljšaju i učvrste svoju medijsku promociju i rejting. Oni se zakonomerno javljaju kao izraz stanja u našim političkim strankama, koje se očitava kao elementarni nedostatak brige za opšte interese i rešavanje životnih problema naših građana, zatvorenost u oligarhijske zabrane u kojima se oni osećaju sigurno i zaštićeno, a pritom demonstriraju odsustvo ozbiljne osetljivosti i zainteresovanosti za rešavanje najtežih društvenih pitanja. Jednostavno, oni su dovoljni sami sebi i žive u veštačkom estradnom političkom svetu zabrinuti jedino za svoju uspešnu i efektnu medijsku promociju. Zato ne može da začudi što se sve više širi apatija i apstinencija i što građani imaju najmanje poverenja u stranke i političare. Za naše mlade političke lavove ipak je najvažnije da bude očuvan njihov stajling i medijsko prisustvo na političkoj estradi.

       To je nova   politička generacija koja nadire na talasu političkog pragmatizma i lobističke tehnologije, a svaki pokušaj da se u stranački život unese duh slobodnih kritičkih, idejnih i intelektualnih rasprava smatra se kao čist gubitak vremena i zaludno teoretisanje. Za njih je jedino i presudno važno da se na političkoj sceni uvek pokaže spremnost da se na efektan marketinški način plasira određeni stranački interes i sve ostalo mora biti podređeno tom političkom brendiranju i dobro stilski upakovanom stranačkom proizvodu.

        Naši tzv. mladi politički lavovi samo su posledica i izraz jednog žalosnog vremena, u kome više nema velikih političkih ideja i epohalnih istorijskih ličnosti. Nastaje političko doba u kojem preovlađuju dobro istrenirani, marketinški oblikovani i dizanirani stranački činovnici i odani pripadnici stranačkih oligarhija.

         Portparol stranke G 17 plus Ivana Grbić je u jednom razgovoru na najplastičiji način pokazala kako izgleda shvatanje politike predstavnika ove nove generacije mladih političkih lavova. “Imam biografiju kojom može da se pohvali mali broj ljudi. Moj cilj je da nastavim da se bavim politikom. Nekada sam sanjala da imam agenciju za politički marketing, a sada imam drugi cilj - želim da budem premijer Srbije. U julu sam boravila četiri dana u Londonu, a Šila Gan je u septembru dolazila u Beograd. To je skraćena edukacija, ali je korisna jer je ubojita. Obuka traje od jutra do večeri. Naučila sam određene tehnike: da sedim mirno dok sam na TV-u, gde da gledam na konferencijama za novinare, u koga da fokusiram pogled. Crvena je boja moći i kada političar stavi crvenu kravatu, on pokazuje da je superiorniji u odnosu na sagovornika. Plava kravata, međutim, znači smirenost“.

        Ovo je rečito svedočanstvo o zjapećoj praznini i ubrzanom rastu beznačajnosti i nedostatku osećanja da je za politiku potrebno, pored marketinških veština, imati i osećaj za političku viziju, za korpus političkih ideja koje će činiti suštinu jednog političkog pokreta. Zato i nada u pojavu nove generacije političara, o kojoj je govorio Laslo Vegel, može da posluži samo kao varljiva uteha i postojana vera da je ipak moguće menjati i obogaćivati našu političku kulturu i politički život. Koliko je ta nada bila osnovana, pokazaće vreme i razvoj demokratskih političkih odnosa u našem društvu, a od presudnog je značaja da se ostvari temeljna demokratizacija pre svega naših političkih stranaka. Jedino tako se mogu stvoriti društveni i politički uslovi za pojavu nove političke generacije koja će, umesto podaništva, na političku scenu doneti nove ideje i spremnost da se izađe iz začaranog kruga stranačkih oligarhija.

  8. maj 2006. godine