Marinko M. Vučinić

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO - ODBRANA I POSLEDNJI DANI

Mislim da je to neracionalno korišćenje prostora koji nije dobro organizovan. Parlament Srbije bi mogao da i dalje zaseda u svojoj zgradi, a zdanje Savezne skupštine trebalo bi prodati na otvorenom tržištu.

Nikola Samardžić,“Danas“, odgovor na pitanje šta bi trebalo uraditi sa zgradom Savezne skupštine

Napadi na Novu srpsku političku misao i sve učestalije optužbe da ovaj časopis postaje sve moćniji ideološki provladin centar naročito su intenzivirani u poslednjih nekoliko meseci. Zato i nije veliko iznenađenje da su urednici NSPM-a Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović, pošto su i najizloženiji bespoštednoj i nekorektnoj kritici, odlučili da se odgovorom oglase u našoj javnosti. U njihovom tekstu „NVO perjanice protiv NSPM“ oni su samo sublimirali nekoliko najizrazitijih optužbi i diskvalifikacija koje se inače upućuju njima lično, ali i celom časopisu. Urednici se optužuju za pristrasnost u tumačenju političkih zbivanja u Srbiji, a optužbe idu toliko daleko da se NSPM proglašava za nosioca dominantne zvanične državne ideologije i karakteriše kao ideološki centar zadužen za objašnjavanje suštine politike Koštuničine sabornosti i nacionalnog okupljanja.

Druga optužba vezana je za težnju nekih autora NSPM-a da se otvori mogućnost za političku pacifikaciju radikala i njihovu integraciju u postojeći demokratski politički sistem u Srbiji. Ovo pitanje izazvalo je dosta oprečnih stavova i na stranicama ovog časopisa, i ne predstavlja nikako osnovno ideološko i političko opredeljenje. To je politička procena o kojoj se i danas otvoreno diskutuje i ta će tema sigurno i dalje izazivati mnogo pažnje i različitih političkih ocena.

Dalje slede optužbe da se na stranicama Nove srpske političke misli relativizuje pitanje političkog ekstremizma u Srbiji tako što se u istu analitičku i teorijsku ravan stavljaju podivljali radikali i sofisticirani modernizatori kojima nije stran govor diskvalifikacija i ideološke jednostranosti. U ovom tekstu Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović pokrenuli su verovatno najvažnije pitanje koje je svakako u središtu spora i ideološkog sukoba između NSPM-a i samoproklamovanih reformističkih modernizatora. To je pitanje o prirodi i karakteru nacionalizma i nacije u našem savremenom društvu. “NSPM neće nikada da pristane na tvrdnje da je 'svaki nacionalizam zločin' (kako se to, po već ko zna koji put, ponavlja u publikacijama Helsinškog odbora i inih NVO) a da se pri tome pojam 'nacionalizam' neodređeno proteže na svaki (srpski) nacionalni osećaj i nacionalnu identifikaciju. Kada to bude važilo za Amerikance, Britance ili Francuze, važiće i za Srbe“, kažu urednici, izražavajući na taj način i poziciju NSPM-a u odnosu na ovo izuzetno značajno političko i društveno pitanje.

Ovako jasno i precizno izraženo stanovište o nacionalizmu ne uklapa se u političku koncepciju naših građanskih modernizatora jer oni imaju potpuno negatorski i nihilistički odnos prema srpskoj tradiciji, istoriji i srpskom nacionalnom osećanju. Oni, zapravo, pokušavaju da plasiraju simplifikovano i na njihovoj ideološkoj matrici prevrednovano viđenje naše istorije i prošlosti. Oni tako teže da izvrše svojevrsni ideološki inženjering proglašavajući svoju koncepciju demitologizacije srpske istorije za vrhunsko političko dostignuće u njihovom suočavanju sa našom prošlošću.

“Ideja sabornosti je pagansko okupljanje oko ognjišta kao srpske nacističke logorske vatre. U vladine programe prodire neobuzdani neoromantizam, gašenje računara i zabrana engleskog, mit o Svetom Savi, koji je Srbe u pradavna vremena naučio da na zidovima otvaraju prozore i obrađuju zemlju i koji nikada ne spava, i danas nad njima bdije. Društvo se redefiniše na načelima mitske zajednice. Na priznanju kontinuiteta od zlatne viljuške do zarđale kašike“, ovako istoričar Nikola Samardžić na najbolji način ocrtava ovu poziciju tzv. demitologizacije srpske istorije.

U Novoj srpskoj političkoj misli objavljuju se tekstovi potpuno drugačije orijentacije i pristupa i to je dovoljan razlog da se od predstavnika građanske i proevropske Srbije, inače veoma tolerantne i sklone dijalogu, urednici i saradnici ovog časopisa proglase za fašiste, kleronacionaliste, desničare, populiste, denuncijante i nazadnjake.

U tekstu Ivana Torova „Uvertira novog totalitarizma - zašto se u Srbiji i danas radikali amnestiraju, a građanske opcije ponovo satanizuju“ („Republika“, avgust 2006. godine) sistematično su izložene sve optužbe i diskvalifikacije koje su upućivane na adresu NSPM-a, a o kojima su u svom odgovoru pisali i Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović. Ovaj tekst Torova je ogledni primer kako izgleda dijalog u interpretaciji ubeđenog i nepokolebljivog pripadnika građanske ideološke formacije.

Očigledno je, a o tome svedoči i Torov, ozbiljna teorijska rasprava Antonića o ekstremizmu na političkoj sceni Srbije doživljena u građanskim krugovima kao svojevrsna provokacija i izazov. Antonić je u tekstu „Savremeni politički ekstremizam“ učinio veliko svetogrđe jer se usudio da, pored Srpske radikalne stranke, u političke ekstremiste svrsta i vodeće ideologe Liberalno-demokratske partije, koji svoj pseudolevičarski i modernizatorski ekstremizam i ne prikrivaju.

Antonićev stav da je od velike važnosti da se pitanju političkog ekstremizma priđe na objektivan i argumentovan način ocenjen je kao pokušaj da se radikali isključivo prikažu kao izrazito demokratska politička snaga bez obzira na njihovu aktuelnu političku praksu. O stavovima Slobodana Antonića može se voditi rasprava, i to posebno o njegovom mišljenju da je poštovanje parlamentarnih pravila od strane radikala dovoljan uslov da oni budu integrisani u demokratsko ustrojstvo društva, ali je nedopustivo da se njegova rasprava o političkom ekstremizmu proglašava kao prorežimska odbrana Koštuničinog dobrog nacionalizma.

U svojim radovima Antonić se jasno odredio prema političkoj ideologiji SRS-a i njihovoj ulozi u političkom životu Srbije u vreme vladavine starog režima. Zato, prebacivati njemu da pokušava da amnestira od političke i istorijske odgovornosti Srpsku radikalnu stranku i da pritom nastoji da pacifikuje radikale zaista je nekorektno i spada u sferu klasične političke manipulacije. Da li neko ovde može uopšte pokušati da brani svoj politički stav o potrebi uravnoteženog i izbalansiranog razvoja političkog života a da pritom ne bude zasut salvama napada i ideoloških diskvalifikacija?

Očigledno da se u našem političkom životu ne može izbeći usud svrstavanja i stranačkog opredeljivanja. Način na koji je reagovano u redovima građanski orijentisane javnosti na Antonićevu analizu o savremenom ekstremizmu jasno pokazuje da smo još uvek veoma daleko od mogućnosti da se u društvu vodi argumentovan i strpljiv dijalog o najznačajnijim pitanjima, i to bez stranačkog i političkog svrstavanja.

Torov jasno iskazuje svoj odnos prema raspravi o političkom ekstremizmu i ne pokušavajući da razmotri drugačiju argumentaciju, jer su, po njegovom mišljenju, politički ekstremisti samo na strani onih koji ne dele njegova građanska ideološka uverenja. “Antonić, Đorđe Vukadinović, Branko Radun, praktično sâm vrh prorežimske i desničarske Nove srpske političke misli, kako neko reče, polomiše se da pacifikuju, odnosno normalizuju Srpsku radikalnu stranku smatrajući da se ona više ne nalazi u 'opasnoj zoni političkog ekstremizma'. Nasuprot jednom 'novom', 'levičarskom', 'šestooktobarskom' pokretu, oličenom u Liberalno-demokratskoj partiji, njenom lideru Čedomiru Jovanoviću, koji, kako kaže Antonić, imaju razvijeniju i koherentniju ideologiju, povremeno odbacuju parlamentarni poredak i demokratiju, čak se zalažu za neki oblik diktature“.

U jednom od svojih političkih pamfleta pod veoma indikativnim naslovom „Diktaturom do demokratije“, objavljenom u glasilu Liberalno-demokratske partije „Zemlja“, Svetislav Basara je izneo svoje ideološko opredeljenje da se u Srbiji do demokratije može stići jedino kontrolisanom diktaturom. “Jedini izlaz iz negativne spirale propadanja jeste demontaža celokupne strukture obmane, generalni remont mašine iluzija, promena kulturnog koda. Kako obaviti taj posao? Budući da je ova 'demokratija', u stvari, diktatura otuđenih cementara moći, možda se do demokratije može doći kontrolisanom diktaturom“.

Ivan Torov nije našao za shodno da komentariše ovakvo stanovište i da odgovori na pitanje da li zagovaranje kontrolisane diktature spada u politički ekstremizam ili je možda reč o izuzetnoj teorijskoj inovaciji pamfletiste liberalno-demokratskog usmerenja. Očigledno je da ni Torov, a ni ostali „kritičari“ NSPM-a nisu ni pokušali da ozbiljno i kompleksnije analiziraju stvarni sadržaj tekstova i tema koji se obrađuju u ovom časopisu. To i nije bio njihov cilj, najbitnije je bilo da pokažu da je NSPM glavni ideološki i politički stožer okupljanja provladinih snaga koje jedino žele da afirmišu nekakav treći put, politički i ideološki, Demokratske stranke Srbije kao vladajuće stranke u Srbiji. Da su se potrudili da svestrano i argumentovano analiziraju sadržaj Nove srpske političke misli, mogli su da vide veliko bogatstvo i raznovrsnost tema i da spoznaju da u njemu sarađuju autori koji nisu istomišljenici, partijski ideolozi i ideološki propagandisti, a najmanje je reč o fašistima, klerikalcima i desničarima.

Naprotiv, u NSPM-u se na delu može videti pluralizam mišljenja. U ovom časopisu ostvaren je svakako veći stepen dijaloga i tolerancije između različitih političkih orijentacija nego što je to slučaj u časopisima i medijima koji otvoreno zagovaraju građanske vrednosti, demokratiju i toleranciju. U to smo se mogli uveriti toliko puta do sada. Stil pisanja autora zastupljenih u NSPM-u nije obeležen ideološkom isključivošću i ostrašćenošću, mada se može jasno videti politička pozicija i opredeljenje svakog od njih. To se nikako ne može reći za priloge objavljivane u „Peščaniku“ ili Helsinškoj povelji u kojima preovlađuje neprikriveni i otvoreni sektaški, ideološki pristup.

U našoj javnosti, i to posebno u onom delu koji sebe označava kao građanski opredeljenu, prisutno je svojevrsno ekskluzivno pravo tzv. modernizatora da nisu obavezni ni dužni da vode računa o tonu svog govora jer je govor mržnje uvek na drugoj strani. Kao ilustraciju ove tvrdnje navodimo nekoliko rečenica iz pogovora Nikole Samardžića napisanog za knjigu „Vojislav Koštunica – jedna karijera“: “Doskora beznačajni cinkaroš i krpena lutka neke od balkanskih grana postsovjetskog banditizma, on svakako nije mogao sâm. Staromodni pseudomoralista, usputni proizvod Udbe i dorćolske šovinističke degeneracije, isplivao je u u stihiji koja je probila nejaku branu kojom je Đinđić pokušao da, u tranzicionoj brzini, odvoji prošlost od budućnosti, da pomiri staru tiraniju i novu slobodu, zločin i kajanje, zaborav i praštanje. Demokratsku Srbiju je zaustavio autistični, polusposobni autsajder, koji je isplivao na vrh političkog i društvenog taloga koji je Srbiju vratio pod okupaciju bivše JNA, tajkuna, bandi, raspojasanih vladika i izlapelih akademika“.

O kakvom se govoru radi, da li ovo spada u vrednosni sistem građanske orijentacije, o tome nam neće govoriti Torov. Ali, njemu zato posebno smeta što su Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović odnedavno postali veoma čitani i široko komentarisani kolumnisti, kako on to kaže, sada dovoljno nacionalne „Politike“.

Sve je, inače, bilo u redu kada nas je Torov, nedeljama, sa stranica tada dovoljno anacionalne „Politike“, zasipao svojim građanski obojenim analizama naše političke scene. Tada je verovatno „Politika“ bila dovoljno liberalno-građanski orijentisana, a sada je postala izraz dominacije klerofašističkih snaga. Ivan Torov i njegovi istomišljenici se zalažu za liberalno i građanske vrednosti i principe, ali im nikada, u njihovoj građanskoj revnosti i obzirnosti, nije zasmetalo kada je Nova srpska politička misao označavana kao Nova srpska fašistička misao i na taj način i mnogobrojni saradnici ovog časopisa žigosani kao fašisti.

Tako, inače, propovednici ove građanske ideološke orijentacije zamišljaju dijalog u društvu. Samo oni imaju pravo da iznose neprikosnovene i ekskluzivističke ideološke sudove i ocene, a svako ko pokuša da te stavove dovede u pitanje, biće izložen ideološkim diskvalifikacijama: biće fašista, antievropejac, politički populista, denuncijant i prorežimska slugeranja. A sve se to čini u ime uzvišenih građanskih i liberalno-demokratskih principa i svetog grala modernizma, čiji su čuvari jedino ovlašćeni da izriču neupitne istine.

Jedna od važnih tema o kojima se neprestano raspravlja na stranicama NSPM-a je pitanje modernizacije Srbije, a samim tim i pitanje srpske istorije, tradicije, političke mitologije i našeg nacionalnog mentaliteta (to je omiljena tema naših modernizatora). Glavne postavke pripadnika reformističko-građanske ideološke orijentacije su u shvatanju modernizacije kao ubrzane i beskompromisne ne samo političke promene, već se kao glavni modernizacijski zadatak iznosi neophodnost promene našeg orijentalnog i autoritarnog nacionalnog mentaliteta. On je inače, po njihovom sudu, i najveća prepreka u primeni modernizacijskih zahvata u Srbiji.

Nenad Prokić je u nekoliko navrata govorio o tome da Srbe treba prevaspitavati i privoditi ih civilizaciji. Samo, nije rekao da li se u tu svrhu mogu koristiti i radni logori za prevaspitavanje i promenu orijentalnog mentaliteta, što pretpostavlja i (kao deo radne terapije) suočavanje sa zločinačkom prošlošću, kojoj Srbi ostaju tvrdoglavo verni i kada su najveći gubitnici. “Kao mala zemlja i mali jezik, Srbija mora da se unormali. Vidite li koliko nam je sada teško da te male granice uskladimo sa mitovima. Ideja o promeni mentaliteta i promeni načina razmišljanja o modernoj Srbiji. Ta ideja živi kroz LDP. Osnovali smo LDP kao dobronamerni konzilijum i pitamo pacijenta u poodmaklom stadijumu teške bolesti, koja je odavno ugrozila vitalne funkcije, da li želi da se podvrgne modernoj terapiji, ili i dalje želi da ostane i propada pod nadzorom vračeva, nadrilekara i baba narikača“.

Ovakva urgentna služba modernizacije, u kojoj glavnu ulogu ima konzilijum sastavljen od ljudi liberalno-demokratske i građanske orijentacije posvećenih ekspresnom usrećivanju naroda oslobođenom od nacionalnih osećanja, prošlosti, mitologije i tradicije, dovedena je u pitanje u mnogobrojnim tekstovima objavljenim upravo u Novoj srpskoj političkoj misli. A za Ivana Torova je jasno da se „nastavlja jedan vrlo organizovan i sistematičan napad na sve ono što se u srpskoj političkoj i drugoj, pre svega naučnoj i medijskoj, javnosti ne uklapa u sliku Koštuničine nove srpske nacionalne politike“. Očigledno je da je, po građanskim ideolozima, upravo NSPM glavna pokretačka snaga ove organizovane harange koja se vodi protiv nemoćnih i uzvišenih predstavnika građanske orijentacije, koji inače nisu, sem zanemarljivih izuzetaka, odbili nijedno postavljenje u državnim strukturama, niti napustili nijedno sinekurno mesto u diplomatiji ili kulturnim institucijama kada je Koštuničina vlada uspostavljena i kada se već toliko gade nove srpske nacionalne politike.

Setimo se kako su samo smerni i za vlast, novac i moć nezainteresovani predstavnici građanske orijentacije nagrnuli u državne institucije, upravne odbore i ostale unosne položaje posle rušenja starog režima i dolaska Demokratske opozicije Srbije na vlast.

Torov nikako ne može da „oprosti“ Antoniću tekstove o misionarskoj inteligenciji i kritiku Đinđićeve vlade, uporno pokušavajući da prikaže NSPM kao leglo režimske propagande i ideologije. Međutim, on je propustio da nam pokaže šta to u Antonićevoj analizi delovanja prve demokratske vlade nije tačno i zasnovano na ozbiljnim argumentima. To Torova i ne zanima, važno mu je da dokaže rastuću totalitarizaciju srpskog društva. “Njihova agresivnost, povremeno i beskrupuloznost, prema političkim neistomišljenicima poprima alarmantne dimenzije.“

Iz svega ovoga, proizilazi da su Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović oličenje netolerancije i ideološke beskrupoloznosti, a ko imalo prati njihov dosadašnji javni rad, tekstove i medijske nastupe, mogao se uveriti upravo u suprotno. Ali, u svojoj ideološkoj zagriženosti Ivan Torov nije pružio nijedan valjan dokaz za svoje tvrdnje. Nikakvi argumenti i nisu potrebni jer je izraženo građansko opredeljenje dovoljna zaloga da Torovu i njegovim istomišljenicima verujemo na reč. On pritom nije propustio da jasno i bez ikakvih rezervi objavi svoje političke afinitete i stranačke prioritete. Torov, govoreći o preprekama koje stoje na putu zloglasnoj nacionalizmom zaraženoj Srbiji i koje žele da zaustave ili bar uspore njeno odlaganje ulaska u razvijeni i demokratski svet, navodi svoje ideološke i političke favorite: “Prepreke su, dakle, LDP, SDU, 5. oktobar, povremeno DS, Nenad Čanak, Latinka Perović, novinari i publicisti koji misle svojom glavom, svi oni koji su apsolutno sigurni da se Srbija ponovo uvlači u zonu svojevrsnog totalitarnog načina mišljenja“.

U ovim rečima može se videti sva ogoljenost i jednostranost ovog tzv. građanskog načina mišljenja koji bogatstvo političkih procesa svodi samo na ideološke projekcije izvan kojih ne može da postoji ništa osim težnje za totalitarizmom i novim srpskim nacionalizmom. Zato i ne treba da nas čudi što se javila ideja da naši modernizatori formiraju konzorcijum za urgentno reformisanje Srbije, što pretpostavlja da samo oni imaju neupitno pravo da odlučuju o tome ko u ovoj zemlji misli svojim glavom. A to su, očigledno, oni koji ispunjavaju uslove propisane od strane ove liberalno-demokratske i građanske ideološke grupacije. Nova srpska politička misao i njeni urednici ne pristaju na ova pravila igre i zato i nije čudno što su izloženi stalnim napadima i ideološkim diskvalifikacijama.

„Ostaje nam zato koncentracija duha i pameti i disciplina morala, stara naša kosovska metafizika. Treba da se usredsredimo u biću, u jeziku, moralu i Bogu. Jer, to su stvari sa kojima se ostaje posle ratova, pobede i poraza. Mali smo i sami smo. Ali to ne smeta da se borimo protiv svakog nereda u sebi i da budemo među onima koji stoje i ostaju zato što su među najboljima. Objavimo, dakle, usredsređivanje najboljega u sebi. Mali smo, ako se usredsredimo, celi smo. Ne zavidimo i ne uzdišimo pred velikim narodom. Ne pregibajmo se nigde. Nijednom narodu ne pripada pohvala do kraja, pa ni pokuda.“ Ovako je govorila mudra Isidora Sekulić i upravo ta nužnost usredsređivanja je ona suštinska potreba našeg savremenog političkog i društvenog života.

Uveren sam u to da je Nova srpska politička misao upravo na tragu ovog zahteva Isidore Sekulić i da, uz velike napore i iskušenja, pokušava da istrajava na okupljanju i afirmaciji različitih mišljenja i političkih stanovišta. Otvoreno je pitanje kako bi Isidora prošla danas, na tasu naših modernizatora, jer pominjati kosovsku metafiziku, koncentraciju duha, usredsređivanje u duhu i jeziku, ne pregibanje nigde, to je već dovoljan razlog da se od naših građanskih ideologa bude svrstan u zabran ideologa novog srpskog nacionalizma.

Utorak, 8. avgust 2006. godine