Marinko M. Vučinić

POVELJA SLOBODE KOJU NIKO NE SME DA OSPORI

„Svakome dozvoljavamo da prihvati Povelju slobode. Nikome ne dozvoljavamo da je ospori.“

Povelja slobode Liberalno demokratske partije

Kao deo svoje stranačke i antireferendumske kampanje Liberalno demokratska partija upriličila je na Trgu Republike, na sâm dan izjašnjavanja o novom ustavu Srbije, potpisivanje Povelje slobode. Ova, izrazito politička akcija imala je za cilj da pokaže da novi ustav predstavlja negaciju principa slobode, a da je ova, od Liberalno demokratske partije oktroisana Povelja samo i suštastveno oličenje izvorno i apsolutno shvaćene slobode kao osnovnog principa našeg političkog i društvenog života. Ova povelja, prema rečima Čedomira Jovanovića, inače njenog glavnog garanta, predstavlja osnovu za njihovo buduće partijsko delovanje. Zato je i formulisana kao odgovor onim političkim strankama koje su okupljene oko ideje vladanja umesto oko ideje menjanja Srbije.

Naši političari se, inače, sete građana i odricanja od vladanja samo kada su u opoziciji. Ta vrsta demagogije svojstvena je našoj tzv. političkoj eliti i jedino tada pominju građane i njihove stvarne probleme.

Liberalno demokratska partija se ovom Poveljom slobode deklariše kao stranka čiji je osnovni cilj promena i modernizacija Srbije i ne želi da bude deo politike shvaćene kao puka vladavina i borba za položaje u vladajućoj nomenklaturi. Ovaj plemeniti i pomalo utopijski cilj Čedomir Jovanović imao je prilike da sprovodi i oproba kao visoki državni i politički funkcioner, ali tada se nije libio da, sa punim uverenjem i vlastodržačkom strašću, učestvuje u sprovođenju vlasti Demokratske opozicije Srbije. Tada je jasno pokazao kako izgleda ta toliko spominjana moderna vladavina u Srbiji.

Povelja, koju nam tako velikodušno i slobodarski daruje LDP, polazi od tvrdnje da nam je danas država najveći protivnik, institucije najveća pretnja našim interesima, a društvo nemoćno pred nasiljem kojem smo izloženi. O kojoj to državi govori ova povelja, jer da je država stvarno naš najveći protivnik, ne bi ni bilo moguće da se na Trgu Republike organizuje potpisivanje ovakve povelje! Predstavnici ove stranke inače su skloni tome da se u javnim nastupima služe preterivanjima, neodmerenostima i lako obećanom brzinom. Ali, reći u jednoj izrazito političkoj deklaraciji, koja ima pre svega pretenzije da bude stranački politički manifest, da je društvo danas nemoćno pred pritiscima i nasiljem - daleko je od realnog i objektivnog sagledavanja naše društvene stvarnosti.

I u ovoj Povelji slobode demonstriran je još jednom onaj duh političke isključivosti i stranačke zagriženosti i sektaštva, koji i odlikuju ovu političku organizaciju. U njenom tekstu navodi se da “zbog odgovornosti pred narodima koji su uništavani u naše ime, zbog odgovornosti pred životom u Srbiji, odbacujemo svaku politiku koja svojim ciljevima ne dopušta da se ostvare naši“ . U Povelji ne postoji odgovornost iznad svega pred narodom koji živi u Srbiji, već se ta odgovornost vezuje za odgovornost pred narodima koji su uništavani u naše ime. Šta je sa stotinama hiljada pripadnika srpskog naroda koji su raseljeni i stradali tokom sukoba na tlu bivše Jugoslavije? Za njih, očigledno, u ovoj povelji nema mesta! Oni se ne uklapaju u projekat modernizacije koji pretpostavlja denacifikaciju i dekontaminaciju srpskog naroda.

U katalogu sloboda predstavljenih u Povelji nalaze se odredbe koje su više izraz pseudoliberalnog i apsolutnog shvatanja slobode, nego što je reč o ozbiljnom pristupu osnovnim ljudskim pravima. Reći da smo slobodni da živimo kako želimo, slobodni da volimo koga želimo, da budemo najbolji, da smo slobodni pred državom, slobodni za svaku istinu, da verujemo u svakog boga i da živimo bez granica više liči na srednjoškolsku vežbu iz građanskog vaspitanja, nego na ozbiljan politički tekst i program jedne, vladanju nesklone, političke stranke. Pisci ovog teksta iz tog razloga nisu propustili da nam daruju još jednu veliku slobodu: oslobodili su nas obaveze pred tradicijom, a u isto vreme obavezali se da nam ponude modernu viziju. Kako je moguće stvoriti modernu viziju našeg ili bilo kog društva bez oslanjanja na najviše domete u tradiciji jednog naroda? Može li se bilo kakva vizija modernizacije stvarati bez ikakvog uporišta u istoriji, mentalitetu, političkom iskustvu jednog naroda i društva? Ne postoji nijedan veliki slobodarski akt u političkoj istoriji koji se ne oslanja na tradiciju shvaćenu kao temelj svakog društva koje teži da ostvaruje modernu viziju razvoja.

Tvorci Povelje slobode u jednom su zaista velikodušni i širokogrudi. Oni dozvoljavaju svakome da prihvati ovu povelju, s tim što nikome ne dozvoljavaju da je ospori. Oni građanima, na koje se toliko pozivaju, samo dozvoljavaju da potpišu ovu deklaraciju i tu se završava njihovo učešće. Kako je moguće da jedan tekst bude označen kao Povelja slobode a da pri tome ne može njen sadržaj i smisao biti doveden u pitanje i podvrgnut sudu javnosti? Na taj način predstavnici Liberalno demokratske partije shvataju demokratiju i slobodu kao jedinstvenu i neporecivu priliku da nam otkriju istinu koju jedino oni poseduju i mogu da tumače. Tako, uostalom, oni shvataju i modernu viziju Srbije u kojoj niko neće moći kritički da misli, već će samo moći pokorno da prihvata njihove slobodarske i modernizatorske istine.

Nepostojanje javne rasprave o tekstu novog ustava bila je glavna primedba Liberalno demokratske partije. Međutim, nisam primetio da je o tekstu Povelje vođena rasprava! Građani su samo imali mogućnost da potpisuju ovu darovanu političku deklaraciju, verovatno zato što je sloboda suviše vredan i dragocen ljudski ideal da bi mogla biti izvikana i proglašena na trgu. To ne mogu čak ni jurišnici iz Liberalno demokratske stranke da ostvare, ma koliko se trudili da sebe predstave kao jedine zagovornike i branitelje demokratskih i liberalnih ideala u Srbiji. Tekst Povelje i način na koji su je oktroisali samo svedoče o tome koliko su oni daleko i od demokratije i od slobode.

31. oktobar 2006. godine