Majkl Volzer

ETIKA BITKE

Izrael je trenutno u ratu sa neprijateljem čije je neprijateljstvo ekstremno, eksplicitno, neobuzdano i motivisano ideologijom verske mržnje. Ali ovo je neprijatelj koji ne poseduje stajaću vojsku; koji ne poseduje institucionalnu strukturu niti vidljivi lanac komande; koji ne priznaje pravne i moralne principe civilnog imuniteta; i koji, zapravo, ne priznaje nikakva ograničenja u upotrebi sile. Kako se možete – kako se iko može – boriti protiv ovakvog neprijatelja? Nije na meni da se bavim strategijom i taktikom takve borbe. Kako izvesti efektivan napad, kako izbeći opasnu eskalaciju – to su važne teme, ali nisu moje. Pitanje koje ja želim da postavim tiče se morala i politike.

Lakši deo odgovora jeste reći šta se ne može s pravom učiniti. Ne može biti nikakvih direktnih napada na civilne mete (čak i ako neprijatelj ne veruje u postojanje civila), a ovaj princip predstavlja osnovno ograničenje i u napadima na ekonomsku infrastrukturu. Pišući o prvom iračkom ratu 1991, tvrdio sam da je odluka SAD da se napadaju „komunikacioni i transportni sistemi, elektrifikaciona mreža, vladine zgade svih vrsta, postrojenja za pumpanje i prečišćavanje vode“ bila pogrešna. „Probrane infrastrukturne mete se mogu lako opravdati: mostovi preko kojih se prevoze zalihe za vojsku na terenu, predstavljaju očigledan primer. Ali struja i voda... su veoma nalik hrani: one su neophodne za preživljavanje i svakodnevnu aktivnost vojnika, ali su jednako neophodne i svima drugima. Napad na njih je napad na civilno društvo... u ovom slučaju su vojni gubici, ako ih uopšte ima, ’kolateralni’“ To je bio i jeste glavni argument; on se jasno da primeniti na Izraelske napade na elektrane u Gazi i Libanu.

Argument je, u ovom slučaju, ne samo moralan već i racionalan. Smanjivanje kvaliteta života u Gazi, gde je ovaj kvalitet već nizak, ima za nameru da izvrši pritisak na onog, ma ko on bio, ko je politički odgovoran za stanovnike Gaze – a onda će ovi odgovorni ljudi, pretpostavlja se, preduzeti akciju protiv nevidljivih sila koje napadaju Izrael. Ista logika je primenjena i u Libanu, gde ove sile i nisu tako nevidljive. Ali niko nije odgovoran ni u jednom od ovih slučajeva, ili, tačnije rečeno, oni koji bi mogli preuzeti odgovornost, odavno su izabrali da to ne učine. Lideri suverene države Liban insistiraju na tome da nemaju nikakvu kontrolu nad južnim delom svoje države – i, što je još čudnije, da nemaju nikakvu obavezu da preuzmu kontrolu. Takođe, palestinski civili teško da će odgovornost za svoju sudbinu pripisati ikome drugom do Izraelcima, a i Libanci će, iako malo ravnomerniji u raspodeli odgovornosti, najveći teret krivice ipak svaliti na Izrael. Hamas i Hezbolah se hrane patnjom koju izazivaju njihove sopstvene aktivnosti, pa zato izraelski odgovor koji povećava ovu patnju samo ojačava njihove pozicije.

Šta onda Izrael može da učini? Jedan važan princip teorije pravednog rata jeste da pravda, iako zabranjuje mnoge načine borbe, ne može da zabrani i samu borbu – zato što je ponekad borba moralno i politički neophodna. Vojni odgovor na zarobljavanje tri izraelska vojnika nije bio bukvalno neophodan; u prošlosti, Izrael je umesto borbi, pribegavao pregovorima, a zatim i razmeni zarobljenika. Ali, s obzirom da Hamas i Hezbolah opisuju zarobljavanja kao legitimne vojne operacije – činove rata – teško da mogu tvrditi kako su dalji ratni činovi, preduzeti kao odgovor na ove prve, nelegitimni. Dalji činovi moraju biti proporcionalni, ali cilj Izraela nije samo da spasi vojnike, već i da spreči dalje napade, tako da se proporcionalnost mora meriti ne samo prema onome što su Hamas i Hezbolah već učinili, nego i prema onome što oni (po sopstvenim rečima) pokušavaju da učine.

Najvažniji cilj Izraela, kako na severu, tako i na jugu, jeste da zaustavi raketne napade na svoje civilno stanovništvo. Prvenstvena svrha svake države jeste da zaštiti živote svojih građana; nijedna država ne može tolerisati nasumične raketne napade na svoje gradove. Nekih 700 raketa je bilo ispaljeno iz severne Gaze od kako su se Izraelci pre godinu dana povukli– zamislite kako bi izgledao američki odgovor kada bi 700 raketa bilo ispaljeno na Bafalo i Detroit iz neke kanadske nedođije. Nije bitno što su, za sada, gazanske rakete izazvale minimalnu štetu; svaka je bila ispaljena sa namerom da pogodi nečiju kuću ili školu, i pre ili kasnije ova namera će biti ispunjena. Izrael je dugo čekao da se palestinske vlasti i libanska vlada uhvate ukoštac sa raketnom vatrom iz Gaze i nagomilavanjem raketa na libanskoj granici. U drugom slučaju, on je takodje čekao i na UN, koje u južnom Libanu imaju snage sa mandatom da „održavaju medjunarodni mir i bezbednost“, ali su bez obzira na to posmatrale postavljanje hiljada raketa ne preduzimajući ništa  po tom pitanju. Pre par godina, savet bezbednosti je doneo odluku kojom se poziva na razoružavanje Hezbolaha; njegove trupe su, da se pretpostaviti, primetile da do ovog razoružavanja nije došlo. Sada je Izrael s pravom odlučio da nema drugog izbora nego da sam ukloni rakete. Ali, opet, kako bi on to mogao da učini?

Ključni argument tiče se palestinske upotrebe civila kao živog štita. Akademski filozofi su nadugačko i naširoko pisali o „nevinim štitovima“, jer ovi radikalno eksploatisani (mada ponekad i uz sopstveni pristanak) muškarci i žene, predstavljaju dilemu koja izaziva dijalektičke veštine jednog filozofa. Od izraelskih vojnika se ne traži da poseduju dijalektičke veštine, ali se, s jedne strane, od njih traži da učine sve što mogu da spreče pogibiju civila, a s druge strane, od njih se očekuje da se bore protiv neprijatelja koji se skriva iza civila. Tako (da citiramo Trockog), oni možda nisu zainteresovani za dijalektiku, ali je dijalektika zainteresovana za njih.

Ne postoji jednostavno rešenje ovog problema. Kada militantni Palestinci lansiraju raketne napade iz civilnih područja, samo su oni sami – i niko drugi – krivi za smrt civila izazvanu izraelskom uzvratnom vatrom. Ali (nastavlja dijalektički argument) od izraelskih vojnika se zahteva da na militante ciljaju što je preciznije moguće, da preuzimaju rizike kako bi to izveli i da otkazuju kontra-napade koji bi usmrtili veliki broj civila. Poslednji zahtev znači da je, ponekad, palestinska upotreba civila kao živog štita, iako predstavlja okrutan i nemoralan način ratovanja, takodje i uspešan način ratovanja. Ipak, minimalizovanje ne znači i potpuno izbegavanje. Civili će patiti sve dok neko sa palestinske (ili libanske) strane ne preduzme akciju da zaustavi rakete. Sa te strane, mada ne i sa izraelske strane, ono što treba učiniti verovatno bi se moglo učiniti bez ikakve štete po civile.

Nedavno su me pitali da potpišem osudu izraelskih operacija u Gazi – proglas koji tvrdi da su raketni napadi i vojne akcije koji su doveli do zarobljavanja Gilada Šalita bili prosto neizbežne posledice izraelske okupacije: „Nikada neće biti mira ni sigurnosti dok se okupacija ne okonča“. U prošlosti, siguran sam, neki palestinski napadi bili su motivisani iskustvom okupacije. Ali danas ovo više nije istina. Hamas je napao nakon što su Izraelci napustili Gazu i nakon formiranja vlade koja je (ili je bar bila pre napada) odlučna u nameri da se povuče sa Zapadne Obale. Isto tako, napadi Hezbolaha su usledili nakon izraelskog povlačenja iz južnog Libana. Cilj ovih militanata nije da se stvori palestinska država pored Izraela; njihov cilj je da unište Izrael. Po opštem priznanju, ovo je dugoročni cilj koji potiče od religioznog pogleda na istoriju. Sekularisti i pragmatisti imaju puno problema da uopšte prime k znanju ovaj pogled, a kamoli da ga razumeju.

Nasuprot tome, izraelski odgovor ima samo kratkoročni cilj: da zaustavi napade na svoje granice. Dok to ne bude postignuto, nijedna izraelska vlada neće moći da izvede još jedno povlačenje. U stvari, verovatno je istina da su napadi Hamasa i Hezbolaha učinili nemogućim svako buduće unilateralno povlačenje. Izraelu je potreban partner sa druge strane koji će, kao prvo, biti sposoban da održava bezbednost na novoj granici i, kao drugo, biti uistinu voljan da to i učini. Ne mogu da se pretvaram da će izraelske vojne operacije koje su trenutno u toku proizvesti takvog partnera. U najboljem slučaju, vojska i vazduhoplovstvo će oslabiti kapacitet Hamasa i Hezbolaha da napadaju Izrael; neće izmeniti njihovu odlučnost. Verovatno će biti neophodna medjunarodna zajednica – Sjedinjene Države, Evropa i Ujedinjene nacije, kao i neke arapske države – da Libansku armiju vrate na jug zemlje i od nje načine efektivnu silu. A slična koalicija biće potrebna i da sponzoriše i podrži palestinsku vladu koja bi se obavezala da brani ideju dveju država sa jednom trajnom i mirnom granicom i koja bi bila spremna da suzbije militantne vernike koji se ovoj obavezi protive. Sve dok ne bude postojala efektivna libanska armija i palestinska vlada koja veruje u koegzistenciju, Izrael ima pravo da, unutar dijalektičkih granica, deluje u svoju korist.