Olivera Pavićević

Radikali – omiljeni negativci

Zašto su radikali voljeni, čija je to zasluga? Koga oni imaju nasuprot sebe i zašto je njihov rejting viši nego ikada?

          Nasuprot društveno omlitaveloj, ali međustranački grozničavo aktivnoj demokratskoj opciji, koja se na svaki način otuđila od građana, radikali se jedini namučenim građanima Srbije obraćaju praveći se da razumeju njihove jade. Na najgori mogući način elitizirana (u smislu bezrezervnog favorizovanja potrošačkih vrednosti koje prelazi u skorojevićko ponašanje) Demokratska stranka i njeni u medijima istaknuti funkcioneri, veoma su daleko od običnog građanina. Nakon (ruku na srce, ne baš uvek na regularan način) stečene finansijske i društvene promocije, demokratske perjanice su u velikoj meri otuđene od građana Srbije, tako da njihove najčešće umesne kritike na račun radikalskog populizma, koji kada se podgreje prelazi u fašizam, zvuče vrlo neautentično i izveštačeno, što dovodi do toga da ih niko ne čuje. Demokratska kritika radikalskog populizma, koji je pretežno socijalan, a samo u posebnim prilikama dobija šovinističke naznake, vrlo je bleda sa stanovišta sopstvenog više nego udobnog pozicioniranja, kako finansijskog tako i društvenog u siromašnom srpskom društvu danas.

Otužan hibrid koji sačinjavaju bogati Srbi, tranzicijski i partijski dobitnici, polako briše značaj ideoloških razlika i sve više se zaoštrava   mučna   podela na one koji dobro i odlično žive i one koji se muče bez društvene perspektive u bilo kom odnosu političkih snaga, tj. pod bilo kojom vlašću. Međusobna, doduše izuzetno iritantna, netrpeljivost između stranaka demokratskog bloka, u stvari se pokazuje kao borba za što bolje pozicioniranje u vlasti i neka politička strast l'ar pur l'ar, koja više nema nikakve efekte na društvena događanja, a kamoli na život običnih ljudi. Zastrašujuće ambiciozni članovi G 17+, koji su nehumanim sprovođenjem monetarnih i drugih međunarodnih zadaća izazvali velike frustracije kod građana, nisu dali valjane argumente da je ono što čine zaista neophodno i valjano. Naravno, i oni su na kraju posegnuli za populizmom, koji treba da ih osnaži pred izbore. Takođe su bespoštednom borbom unutar svojih redova pokazali samo ogoljenu i neukusno snažnu političku strast i želju za političkim opstankom i napredovanjem, te čak ni suze žene, koja je oklevetana na najprizemniji mogući način od strane radikalskog funkcionera, nisu u javnosti izazvale suštinski duboku osudu.

U stvari, možda prema njoj kao individui jesu, ali kao pripadnici konkretne stranke i nosiocu konkretne funkcije nisu. Unutrašnji obračun u okviru G 17 plus bio je jedan od najodvratnijih političkih sukoba i razračunavanja, koji je srpska javnost imala čast da prati. Gledano spolja, on je imao elemente antičkog mita u čijim zapletima bogovi jedu svoju decu i sinovi ubijaju očeve. Pored takvih scenarija, radikali deluju kao nevaljale pubertetlije koje ne znaju šta se kad govori, ali im se to odbija na nezrelost. Takođe, kada su oni u pitanju, uvek preovlađuje jedinstven efekat obraćanja ''svom narodu'' i brige za ''svoj narod''. Ona je, naravno, produkt najmizernijeg i najčistijeg populizma, ali napaćeni i od strane svojih arogantnih, ''svetskih'', ''urbanih'' sunarodnika odbačeni siromasi, ne mogu i neće to da razaznaju. Međusobna netrpeljivost i sektaška mržnja unutar demokratskog bloka zaista odavno nagoni na pitanje šta je tim ljudima važno: dobrobit društva ili međusobni krstaški ratovi u kojima građani stradaju samim tim što se oslobađa veliki prostor za radikalnu opciju.

                   U sadašnjim političkim prilikama, svoje jedinstvo i beskorisnu i jalovu homogenost, radikali vešto politički koriste. Oni mogu služiti kao primer doslednosti i unutrašnjeg međusobnog uvažavanja. Kada se tome dodaju već dobro poznate šarene laže o borbi za narodni interes, oni broj svojih birača, ni krivi ni dužni, uvećavaju iz dana u dan, nudeći već potpuno oprobane recepture: malo brige za egzistenciju običnog sveta, malo kritike Evrope i šire, ponekad dodati mržnju prema drugom narodu, valja ubaciti i linč nekog ''dokazanog'' srbomrzca - radikalska kuhinja je   ukusna za 40% Srbije i šest godina nakon petog oktobra. Sa druge strane, ne možemo da ne primetimo da radikalske uvrede i obrušavanja na političke protivnike deluju gotovo kao dečja dreka u odnosu na maligna razračunavanja, besramne kompromise, pogane računice koje se odigravaju pred očima javnosti u okviru vladajuće koalicije. Radikalska retorika je agresivna, ali u isto vreme deluje gotovo naivno kada se samo naslute podzemne veze nekih resora vlasti i kriminala, ili histerično obelodanjene afere koje se posle najbesramnijih kriminalnih radnji završavaju prećutnom rehabilitacijom okrivljenih kojima se nude drugi poslovi i nove mogućnosti. Evolucija naše političke stvarnosti učinila je da radikali postaju bezazlene ljutice i prznice u odnosu na novonastale amalgame i njihova dejstva u javnom i društvenom životu.

Dok se viđeniji članovi demokratske stranke šepure, sve uspešnije dizajnirani, po raznim hepeninzima i iventsima, o čemu nas redovno obaveštavaju tabloidi i revije (nema ni jednog tiražnog nedeljnika zabavnog karaktera u kome nema zajedničke fotografije pripadnika svih sa svima – što čini srbijanski glamur), dotle tajni stranački život pripadnika DSS-a može da posluži kao motiv za drugi deo Da Vinčijevog koda. Svi oni zajedno, sa onima koje nema potrebe ni pominjati, čine nekakvu, od ljudi otcepljenu političku scenu Srbije, koja kao da živi per se, otrgnuta od svoje realne funkcije i svrhe. Stanovnik Srbije, bilo urbani bilo ruralni, može samo da čuje i prepozna zaštitnički i brižni odnos radikalskih vođa, koji je zasnovan na potpunoj obmani, ali upravo zato je i opasan. Nema više Slobe, nema više rata, ni jedna ni druga strana više nemaju svoje rezervisane odgovore na probleme Srbije. Izgleda da je radikalska pesma upotrebljiva i u novonastalim okolnostima. Takva prijemčivost i izdržljivost proizilazi iz osobina populizma. Kriza ideologije vodi u fašizam, a put do njega je populizam. Populizam se najčešće javljao na periferiji i poluperiferiji razvijenog sveta. U našem slučaju to je, kako uočava Popov, sinkretistička ideologija koja obuhvata vrlo različite elemente, od patrijarhalne ideologije, preko izvesnih elemenata fašizma i socijalizma, ali to je pre svega ideologija i pokret koji je prvenstveno protiv - protiv individualizma, parlamentarizma, liberalizma, feminizma, semitizma - drugim rečima, protiv promena koje nagoveštava moderno doba. (1)

Karakteristika populizma da je da bespoštedno i vulgarno napada suprotnu stranu, stvarajući tako konture svoje pseudo ideologije. Taj sistem negativnog marketinga, isticanje manjkavosti tuđeg proizvoda, a ne kvaliteta sopstvenog, vodi ka postepenoj društvenoj degradaciji. Svoj legitimitet on ne uspostavlja nasuprot demokratiji, već insistirajući na sopstvenom demokratskom legitimitetu. Može se mnogo značajnih činjenica o populizmu naći u istoriji i društvenoj teoriji, ali zajednička za sve njih je konstatacija da je populizam prisutan tamo gde je stanovništvo ugroženo, pre svega ugroženo politikom. Podržavanje antievropskih, nacionalističkih i većini dragih demagoških teza, ostavlja na snazi duh neosvešćen i omamljen ideologijom. Podstrekivanje najrazličitijih animoziteta služi uludom i štetnom pražnjenju socijalne frustracije umesto da se ona usmerava ka razrešenju konkretnih egzistencijalnih i životnih problema građana, pa makar i kroz proces sopstvenog smenjivanja i ukidanja aktuelnih vlastodržaca. (2)

Dok u Srbiji budu dominirali vlast i politika povlađivanja biračima -   odustajući od primene zakona i nametanja društvenih obaveza, u kombinaciji sa  pragmatizmom koji  vodi isključivo političare prečicom do bolje budućnosti, te š ko je zamisliti bolje dane.

Upravo se veština sposobnog političara sastoji u finom balansiranju kojim izbegava podilaženje primitivizmu, nevaspitanju i socijalnom nasilju bilo koje vrste, a u isto vreme ostvaruje mogućnost konstruktivnog odnosa sa svim strukturama populacije na čijem je čelu.

Fusnote:

1. Mihajlo Popov u tekstu Deset godina populizma, Milan Milošević, Vreme, januar 1999.

2. Mihajlo Ramač, Pet godina teturanja, Danas, odtobar 2006