Branko Radun

SLOBIN DUH NAD SRBIJOM

Iznenadnom smrću u pritvoru Haškog tribunala, čija je vest tokom 11. mart obišla svet, Slobodan Milošević je, kako je u prvi mah izgledalo, trajno napustio savremenu političku arenu iz koje ga nisu uspele izbaciti ni gubitak vlasti, ni pritvaranje, niti maratonski proces za najteža krivična dela koje su po prvi put u istoriji stavljene na teret jednog šefa države.... Kako su sati od saznanja za njegovu fizičku smrt prolazili, postalo je jasno da ga, paradoksalno, ni sama smrt nije uklonila sa političke scene, već ga je, naprotiv, trajno ustoličila u i srpskoj i u svetskoj politici na jedan drugačiji način no što bi bilo ko, do nedavno, mogao da pretpostavi, bio on njegov oštri politički protivnik ili pristalica.

Milošević je, dakle, otišao, ali njegov duh, sasvim šekspirovski, lebdi nad nama, još jače i silnije pritiska i raseca ionako iznutra duboko podeljenu Srbiju. Upravo zato nameće se nasušna potreba srpskog društva da Miloševića, i sve ono što je on predstavljao, stavi na mesto koje mu pripada, umesto da, insistirajući na jednoj od dve polarno različite ocene njegovog istorijskog delovanja, doprinese da mitologizacija njegovog lika trajno i bespovratno zacementira podele unutar srpskog društva i njegovog odnosa prema svetskoj politici. To, naravno, pretpostavlja i dozu mudrosti i razumnosti, koja je nažalost, danas deficitarna u Srbiji.

Miloševića je, kako kažu mnogi poznavaoci moderne istorije, srpsko društvo u prvoj fazi uzdiglo visoko, gotovo do samog obožavanja, da bi ga potom odbacilo daleko od sebe, skoro do potpunog prezira, da bi mu se danas, posle haškog suđenja i okolnosti smrti, ponovo sa simpatijama vratilo i "mnogo toga oprostilo". Cela istorija njegovog prvo oduševljenog prihvatanja, a zatim odbacivanja i na kraju "povratka", gotovo da nema paralele u modernoj svetskoj istoriji. Kako je do toga došlo?

Nesporna činjenica je da je SM u prvo vreme bio slavljen kao verovatno ni jedan drugi srpski lider u XX veku, da bi posle toga, nizom pogrešnih i nepopularnih političkih poteza, vremenom na sebe navukao veliko ogorčenje javnosti. Iako se uzroci njegovog postepenog sunovrata lako mogu identifikovati u izboru pogrešnih saradnika, pogubnom uticaju Mire Marković i JUL-a, konfrontacije sa neuporedivo jačim neprijateljima i gubitkom sopstvenog političkog kompasa, kao i mnogo čemu drugome, stvar je i ovde, kao uostalom i svemu što se tiče Miloševićevog lika i dela, zapravo mnogo kompleksnija no što na prvi pogled izgleda.

Naime, kada su ga na početku mnogi slavili i polagali nade u njega, to su činili iz različitih razloga: jedni su u njemu videli "jakog čoveka" koji će zaustaviti propadanje postojećeg komunističkog sistema, drugi onoga koji će "spasiti Jugoslaviju", a treći "srpskog vođu" koji frustriranom narodu donosi nadu i sigurnost u nesigurnim vremenima, a četvrti pak sve ovo po malo. Kako je Milošević propuštajući šanse da vodi uspešnu politiku i ne uspevajući da izbegne konflikt sa "svetskim gospodarima", a da je pri tome sve čvršće prigrabio dizgine vlasti, jednu po jednu od ovih nada izneveravao (što zahvaljujući njemu, što okolnostima), tako je i pozitivan odnos javnosti prema njemu prelazio u svoju suprotnost. Među onima koji su bili "protiv njega" ili tek evoluirali u njegove političke protivnike bilo je onih koje je motivisalo to što je pomagao prekodrinskim Srbima, a i onih koji su smatrali da im nije dovoljno pomagao (da ne kažemo izdao). Za neke je bio začetnik krvavih ratova, a za druge pacifista koji nije želeo ili znao da se bori. Ova ekstremna polarizacija i različite ocene oko svake njegove odluke nastavila se tokom i posle njegove vladavine, a nastavlja se i nakon njegove smrti.

Janusovsko lice „novog srpskog vožda“

Tako dolazimo do samo naizgled paradoksalnog zaključaka da je SM, za sve vreme svog političkog delovanja, za jedan deo srpskog društva bio jedno, a za drugi deo nešto sasvim drugo, neretko i nešto sasvim suprotno. Sklonost ljudi da definišu druge ljude i pojave što jednostavnijom odrednicom, često stvara dodatne predrasude koje se nanose na već postojeće naslage vrednosnih i ideoloških predubeđenja, pa je tako i u slučaju Miloševića dovela do toga da se oko njega sukobljavaju različiti stereotipi.

Tako je, na primer, na početku svoje političke karijere Milošević često bio doživljavan kao jedan tipični kruti "čvrstorukaš" komunističke partije, da bi on to, mada je trebalo vremena da prođe da bi se to ne samo primetilo već i prihvatilo, demantovao vrlo veštim korišćenjem moderne političke tehnologije (mitinzi, promocija liderskog principa, korišćenje medija) i donošenjem poteza koji nisu proisticali iz ideološke vizure (koju je kao pragmatik vešto prevazilazio), već real-politike. Svakako da „stara“ ideološka opredeljenost i moderna politička praksa ne moraju nužno jedno drugo da isključuju, pa je tako i SM, iako u sebi ideološki „pravoveran“, imao dovoljno životnog (i poslovnog) iskustva, kao i vremena provedenog na Zapadu, da mnogo bolje od tadašnje političke konkurencije pokaže umeće vladanja medijima i ostalim instrumentima savremene političke borbe.

Isto tako je primetno da se on, iako ne lako i brzo, oslobađao balasta "prošlosti" i uspevao da hvata korak sa vremenom, što je pokazivalo i njegovu elastičnost i prilagodljivost, kao i želju da se menja, što sigurno govori da je ispod ideološkog sistema vrednosti u kome je ponikao, gajio i neke druge, dublje vrednosti koje su ih nadživele i koje su ga podsticale da se menja, a da to nije samo bila ambicija vlastoljubivosti i instikt samoodržanja, jer je Milošević svoju „ideološko - političku“ evoluciju ponajviše pokazao u periodu kada se našao razvlašćen i utamničen, bez ikakvih izgleda da se direktno vrati na srpsku političku scenu.

Kada je došlo vreme da se u zemlju uvede višestranačka demokratija, Milošević se neko kratko vreme opirao, ali to nije trajalo previše, pa to, u inače inertnoj srpskoj javnosti, i nije izgledalo "kao kašnjenje", mada je iz današnje pozicije lako primetiti da se radi o ozbiljnom nedostatku razumevanja trenutka rušenja bipolarnog sveta koje je skupo koštalo srpske nacionalne interese u vremenu raspada zemlje, i koje je dodatno dobrodošlo u medijskoj satanizaciji srpske strane u ratu optuženoj za navodni boljševizam i totalitarizam. Međutim, iz današnje perspektive je očigledno da je naivno verovanje da bi SM dobio simpatije i podršku hladnoratovskih pobednika da nije zakasnio već prvi uveo višestranačje, jer su se oni prema akterima jugoslovenske drame i onda i sada opredeljivali u prvom redu iz "prizemnih" geopolitičkih interesa, ali bi im u tom slučaju eventualno izbio neke argumente i ublažio oštrice medijske kampanje protiv Srbije.

Što zbog kašnjenja u uvođenju demokratije, ali i zbog sopstvene ideološke jednostranosti, intelektualne vođe demokratske opozicije su od samog početka doživljavale Miloševića gotovo isključivo kao komunističkog apartčika, koji će pasti na prvim izborima, što je dodatno kod njega jačalo otpor prema promenama i usporavalo njegovu ideološku evoluciju. Vulgarni antikomunizam, primeren pre vremenu Ajzenhauera i makartizma iz pedesetih a ne devedesetim, kao i agresivni "nacional-romantizam" (a o napadima na Republiku Srpsku i da ne govorimo) tadašnjeg lidera opozicije Vuka Draškovića oslabio je pozicije opozicije u javnosti, a tako i njenu šansu da "skine Miloševića sa vlasti ".

Oko pitanja "šta je zapravo Milošević" mi smo se često sporili sa predstavnicima "demokratskog bloka" (npr. sa pokojnim Đinđićem) koji su u njemu i 1990. (a mnogi i danas) videli samo jednog običnog komunističkog diktatora. Kao da nisu doživeli uspon njegove zvezde u Kosovu polju, kao da nisu ni čuli za "dešavanja naroda" u Vojvodini i Crnoj Gori i kao da nisu videli milionske mase 1989. na Kosovu... I sami zarobljenici "demokratskog mita", opozicioni prvaci su ignorisali činjenicu da je Milošević u prve višestranačke izvore ušao ne samo sa stabilnom vlašću, već i sa oreolom srpskog nacionalnog vođe koji je bio na vrhuncu svoje popularnosti. Opozicija, iznutra duboko heterogena i podeljena na neozbiljne "nacional-romantičare" koji su pokušavali restauraciju monarhizma i četništva, i "intelektualne demokrate", koji su imali malo veze sa stvarnim životom i ljudima, a o nacionalnom pitanju i raspadu savezne države da i ne govorimo, nije imala nikakve realne šanse da svrgne SM.

Stoga ni ne čudi što ih je "komunistički diktator", koji je imao vlast i agilan medijski "pool", tako lako porazio. Kada se tome doda da nije bilo zajedničkog kandidata opozicije, a da je "najozbiljniji" (u čiju stvarnu „ozbiljnost“ možemo da se uverimo tek sada kada je šef naše diplomatije) bio Vuk Drašković koga su „bez po muke“ režimski mediji predstavili kao "neuravnoteženog propovednika", mogućnost rušenja Miloševića 90-91 i njegovo zamenjivanje ozbiljnim demokratskim režimom izgleda kao puka utopija.

Dolazilo je vreme raspada države i sasvim izvesnog građanskog ili međuetničkog rata, a da pri tom srpska politička elita nije imala nikakvu racionalnu ideju šta da čini u tom haosu. Na krajnjem desnom polu se pojavio Šešelj sa "velikom Srbijom", dok se Vuk Drašković kolebao, a "demokrate" verovale da je najbolje taj problem ignorisati i proglasiti ga "demokratskim pitanjem"(Mićunović), što je u trenutku kada su se masovno stvarale paravojske i vršilo naoružavanje po etničkom principu bilo sasvim iracionalno. Sasvim je prirodno da je stoga veću podršku unutar srpske javnosti imao Miloševićev, naizgled odlučan stav da "treba sačuvati Jugoslaviju", a kada se ona raspadala na očigled celog sveta, da se barem sačuva "ono što ostane od nje".

Ni po ovom pitanju srpska intelektualna javnost nije uspevala da prati realno događaje i osećanja srpskog naroda širom Jugoslavije, niti je razumevala pozicije Miloševića koji je istovremeno želeo da ujedini federalizovanu Srbiju da bi ona imala drugačiji status u Jugoslaviji, ali i da sačuva "zajedničku državu". Neki su mu sporili iskrenost u tom "jugoslovenstvu" upravo zato jer je on uvideo da je više nemoguće ostati u okvirima titoističke paradigme ("ustav iz 1974"). Stoga su ga mnogi i u Srbiji optuživali da time ruši, ionako sklonu „slobodnom padu“, jugoslovensku državu. Drugi su verovali da on pod maskom "zalaganja za Jugoslaviju" zapravo pravi "veliku Srbiju". Pri tome je deo anacionalno opredeljene javnosti strahovao da je to istina, a nacionalisti su se usrdno nadali da on to stvarno čini.

No istina je bila negde drugde: Slobodan Milošević je, osećajući da se država neminovno raspada, sizifovski nastojao da je sačuva, ali da pri tom "Srbija i srpski narod" ne budu više u poniženom položaju , već da koliko može zaštiti njegove vitalne interese. Naravno, time je i Milošević posledično samo ubrzavao proces njenog raspada, jer Slovenija i Hrvatska ne bi ostali u njoj ni u slučaju status quo-a iz 1974-te, a kamoli da se on revidira u pravcu ravnopravnijeg odnosa naroda i republika, ali on nije bio njen rušitelj. Ovde se još jednom ogleda „janusovsko lice“ Slobodana Miloševića: istina je zapravo i da je on želeo i nastojao da sačuva zajedničku federalnu državu, ali i da je baš tim svojim delovanjem i potezima, koji su najčešće bili iznuđeni potezima secesionista istovremeno i dosta doprineo, mimo svoje volje, njenoj dezintegraciji. A kada su sredstva secesionista počela da poprimaju nelegalne pa i nasilne razmere, Miloševićeva politika počela je da upotrebljava ista sredstva. Nije pitanje koliko je on nes(p)retno vodio političke i vojne sukobe koji su mu bili nametnuti, već da li je tada na političkoj sceni bilo onih koji bi se u tim situacijama bolje snašli .

Onda su, poput neke prirodne nepogode, došle ratne godine . Srpska intelektualna elita je nastavljala da sve više odvaja od Miloševića, tako da je i on, iako i dalje izuzetno popularan u masama, ostao „odsečen“ od sopstvene elite. I pri tome su neki od njega okretali leđa jer im je bio suviše komunista a drugi jer je bio suviše nacionalista, sve u zavisnosti od sopstvenih vrednosnih stavova i ocena koje iz njih proizlaze. Grubo rečeno, cela opoziciona scena formirana na antikomunizmu jednog njenog dela i antinacionalizmu drugog, a koji se na jedan pomalo bizaran način stapao u l ičnom animozitetu prema autoritarnom vođi. A ovaj kao da nije mnogo mario za sve to, niti je bio svestan dubine negativnih emocija čija je fiksacija bila uperena prema njemu. Istovremeno, kod Miloševića je kao lako uočljiv bio prisutan antiintelektualizam, još od vremena kada se uz pomoć direktorsko-udbaške "tvrde struje" obračunao sa "komitetskim intelektualcima" i "socijalističkim humanistima", a koji je zbog potpunog udaljavanja elite od njega tokom teških ratnih godina samo bivao pojačan. Uz sve to je i tvrd, neretko i bahat način vladavine, doprineo da SM vrlo brzo izgubi onu osetljivu podršku prestoničke populacije, naročito mlađih i obrazovanih slojeva. U ovom procesu gubljenja urbane javnosti sažimali su se različiti motivi i stavovi, od onih ideoloških pa do konformističkih (usled efekta sankcija), tipa "ne možemo zbog Njega da putujemo po svetu". Mnogi su, naravno, tokom vremena videli da "veliki vođa" nema podršku na Zapadu, pa su na vreme prešli na "pobedničku stranu".

Tako je postepeno došlo do situacije da se "vlastodršcu" nikako ne veruje, ma šta činio i radio. Netrpeljivost prema njemu ga je crtala kao beskrupuloznog makijavelistu koji ne veruje ni u šta osim u vlast . Ova jednostrana (iako ne i potpuno netačna) percepcija je onemogućavala njegovim oponentima da ga bolje razumeju, što je uslov i uspešne političke akcije. Ona ga je gurala u ruke profitersko-direktorske klike, koja je, na čelu sa njegovom ženom Mirom, jedina htela da primi u svoje okrilje „usamljenog vožda“ i iskaže mu, mada lažno i proračunato, razumevanje, da bi ga na kraju taj „topli stisak saosećanja“ politički ugušio i 2000. godine pretvorio u marionetu kriminalizovanih partijsko-oligarhijskih krugova koji su ga, da bi sačuvali svoje pozicije i bogatstvo, napustili i žrtvovali. Tajkuni i bezbednosni establišment su preživeli njegov pad i nisu pokazali ni malo žaljenja prema sudbini čoveka koji im je omogućio da postanu to što jesu.

„Dve ondašnje“ i „dve sadašnje“ Srbije

Na nerazumevanju tragične, šekspirijanske Miloševićevske pozicije tokom devedesetih godina se stvorila čitava politička kontrakultura koja se skoro potpuno iscrpljivala u "govoru mržnje" prema „diktatoru“, koji im je, opet sa druge strane, davao mnogo „materijala“ za to. Kako su odmicale godine, srpsko društvo već se uveliko podelilo na "dve Srbije": miloševićevsku i antimiloševićevsku. Pri tome je, sa protokom vremena, sve teže bilo (kao u pravom građanskom ratu) ostati neopredeljen ili pak biti za neku treću opciju. Ko god je držao do sebe, a bio je obrazovaniji ili obavešteniji, nije mogao biti za "ozloglašeni režim". U uzavrelom kotlu političkih dešavanja stvorena je jedna klima međusobne netrpeljivosti na obe strane srpkog podeljenog društva, sa tim da je sam režim ostajao vremenom sve usamljeniji, jer je podrška dela naroda naklonjena njemu polako kopnila zbog loših učinaka vlasti i nesrećnih istorijskih okolnosti .

Bilo je u urbanijim krugovima skoro nepristojno čak i pomisliti da je u nečemu "režim" mogao biti u pravu. Neki su otišli toliko daleko u tom "antiprotivnom stavu" da su, kada je Milošević pomagao prekodrinske Srbe, njega i za to napadali . Tako su se Drašković i neki predstavnici demokrata toliko iskompromitovali pred domaćom javnošću da su izgubili i teorijsku šansu da poraze SM-a na izborima. Zato njega nisu mogli pobediti ni Drašković ni Đinđić već samo onaj kome, poput Koštunice, patriotizam i lični integritet nije doveden u pitanje. Kako sada sa ove vremenske distance možemo da primetimo, a i posle "odbrane i poslednjih dana" u Hagu, moramo priznati, da je "stari diktator" u nekim stvarima ipak bio u pravu, barem kada su u pitanju negativne ocene njegovih političkih rivala (kao što su i oni najčešće bili u pravu u svojim ocenama njegove vladavine).

Ovde treba zastati i razjasniti jednu stvar. „Miloševićevska“ i „antimiloševićevska“ Srbija i sadašnje „dve Srbije“ nisu ista stvar, mada ih pojedini mediji takvima žele predstaviti, a sve u cilju da se građani Srbije koji ne pripadaju „demokratskom bloku“ diskvalifikuju kao pobornici „starog režima“ na čije pogubne učinke stalno ukazuje propaganda „druge Srbije“ prepuna stereotipa o Miloševiću. Već smo rekli da je u „antimiloševićevskoj Srbiji“ bilo i idealističkih demokrata, neoliberalnih anacionalnih snaga i pragmatičnih oportunista, ali i pretežna većina nacionalista i antikomunista , dok je i u „miloševićevskom taboru“ bilo svega i svačega (julovskih mondijalista, ratnih profitera, ideološki zacementirane "stare garde", ali i jednog dela nacionalista). Podrška između ondašnje „dve Srbije“ se „prelivala“ i gradila na ličnom animozitetu ili simpatiji prema „srpskom voždu“ i njegovim konkretnim potezima, dok je sadašnja podela Srbije na onu „globalističko – anacionalnu“, manjinsku (i navodno jedinu demokratsku), i onu dominantnu, narodnjačko-nacionalnu (i navodno nedemokratsku) mnogo dublja i kulturološki uzrokovana. Osnovna zabluda današnje „druge Srbije“ leži u uverenju da je ona srušila "bivši režim", ne priznajući da su ga u oktobarskom prevratu srušile heterogene mase u kojima su dominantni bili pripadnici narodnjačkih nacionalnih grupacija ili subkutura (npr. navijači). „Mondijalističko - anacionalni“ je blok zapravo ideološki blizak julovskim pozicijama (samo što je upakovan u modernije ruho), a upravo su te pozicije, pored beznađa i korupcije vlasti, razjarile mase i pokrenule ih na svrgavanje dotrajalog Miloševićevog režima. Dakle i po ovom pitanju u Srbiji nije ništa onako kako izgleda, ili se nastoji tako predstaviti.

Evolucija medijske slike o Miloševiću

Na jednostranoj i pogrešnoj slici o Miloševiću su dosta radili i strani mediji za svoje "unutrašnje potrebe", da bi kvalifikujući njega kao "poslednjeg komunistu", "velikog nacionalistu" i "balkanskog kasapina", mogli da dobiju podršku sopstvene javnosti da njihove vojno-političke elite izvedu ono što su namerile na Balkanu, iz naravno sasvim drugih, strateških i geopolitičkih motiva. No, kako to često biva – propaganda jednog trenutka, naročito propaganda pobedničke strane, postaje i istorijska slika tog vremena, sve dok se eventualno ne dese procesi istorijskih revizija iza kojih opet stoje određena pomeranja u odnosima snaga među velikima. No generalno gledano je teško nešto promeniti u već postavljenoj "priči", naročito ako je oni na koji se projektuje ta "percepcija istorije" manje-više prihvate zdravo za gotovo. Stvar, dakle, otežava i to što je jedan značajan deo naše elite prihvatio zapadne propagandne stereotipe o Miloševiću i Srbiji, te što ih se slepo drži, iako danas na Zapadu postoji čitava lepeza mišljenja o "ratnim dešavanjima u regionu". Tako ćete danas češće čuti kritičke tonove, recimo u SAD, prema nametnutoj manihejskoj slici prema Miloševiću i svemu onom što se dešavalo na Balkanu krajem prošlog veka, nego u intelektualnom Beogradu koji se uporno trudi da bude „veći katolik od pape“, čak i kada globalni papa iako nepogrešiv počne da menja stavove i posredno priznaje pogreške.

Svaljivati svu krivicu za sve ono što se dešavalo "na ovim prostorima" na jednog čoveka, pa makar to bio i Milošević, ne samo da je istorijski redukcionizam i ideološki antiintelektualizam (sličan teorijama zavere), već je i sasvim demode. Time se Miloševićev istorijski značaj višestruko uvećava u odnosu na realno stanje. Svojom opsesivnom netrpeljivošću prema "diktatoru" pripadnici domaće "misionarske inteligencije" kao da pokazuju neki oblik potajnog divljenja prema njemu i njegovom "opasnom umu". Jer, ako je baš za sve samo kriv Milošević – i za propast komunizma, i za raspad Jugoslavije, i za međuetničke sukobe, i za sankcije i za bombardovanja - onda je on neka vrsta negativnog natčoveka. Pri čemu kao da ignorišu činjenicu da time na svoju zemlju svaljuju veću odgovornost no što ona to objektivno zaslužuje.

Osim toga neprekidnim i nervoznim pominjanjem njegovog imena i "njegovog nasleđa" samo jačaju njegovu poziciju u narodu "inata i sevdaha". Tako ispada da je B92 – maratonskim talk show-om iz Haga uz zlobne komentare dežurnih i profesionalnih "antimiloševićevaca", pored samog Haga, najzaslužniji za ponovni uspon i popularnost "bivšeg diktatora". Bespuća tranzicione realnosti, neuspeh reformi i strah od nesigurne budućnosti su doprineli da gresi "bivšeg režima" izgledaju znatno manji. Pa čak se čini da veći deo društva preživljava nešto kao "vijetnamski sindrom" jer se nasuprot socijalnog sivila "preživljavanja od danas do sutra" ona ratna 1999. čini kao nešto svetlo i herojsko, pa tako i Milošević dobija znatno manje negativnu ocenu.

Ko ne vidi da je danas, šest godina posle demokratskih promena (sa i bez navodnika), deplasirano i dalje govoriti kako je "i za ovo" kriv Milošević, ili nije svestan realnosti ili je zlonameran. Ali kako su i naši profiteri evropejstva vrlo zadrte srpske naravi, ne bi nas čudilo i da za 5-10 godina neki Čeda bude govorio kako je "za sve naše nevolje odgovoran On". Kada se tome doda Miloševićevo, ipak nelegalno, isporučivanje na Vidovdan u Hag i njegovu, moramo priznati, odlučnu odbranu, kao i teške okolnosti pod kojima je skončao, onda se moramo zapitati da li se, i u kojoj meri, "stari diktator" iskupio za svoje grehe.

Isto tako i deo domaće javnosti se oseća pomalo postiđeno jer nije shvatala od početka da se u Hagu nije sudilo toliko njemu koliko svima nama , kao i da se "to tamo" prvo, bez svesti o ozbiljnosti, posmatralo kao "politički šou". U Hagu je on, nasuprot toga, shvatio da se tamo poklapaju njegovi lični i nacionalni interesi pa je dao sve od sebe da odigra svoju ulogu maksimalno i da uđe u istoriju. Na kraju treba dodati i da mu mnogi nisu verovali kada se žalio da je teško bolestan. U tom pravcu osećanja nekakve odgovornosti našeg političkog establišmenta za "ignorisanje slučaja Milošević" je išla i izjava Velje Ilića. Mnogi od onih koji su tokom devedesetih "bili protiv njega" sada menjaju stavove. No ipak kada se sve sabere i vrednuje sigurno je da iako nema "povratka na staro", otpočinje period ozbiljnog preispitivanja odnosa javnosti prema Miloševiću i periodu u kome je vladao zemljom.

Oni koji su verovali u ideološko ispiranje mozga "haškom veš mašinom", a koji su sada "zgranuti" spontanim reakcijama javnosti, greše još više što idu u direktan napad na već mrtvog čoveka, jer će time samo pomoći stvaranje još jednog kulta u srpskom narodu . Nepopularnost onih koji ga posmrtno napadaju (iz zemlje i sveta) će samo jače ocrtati oreol mučenika za srpsku stvar oko njegovog lika. U "podizanju spomenika" više od onih koji ga slave, a koji nisu toliko uticajni, učestvuju oni koji ga proklinju nastavljajući sa već prežvakanom manihejskom pričom o Zlom Predsedniku i Dobroj Opoziciji. Oni kojima se izgleda priviđa strašan duh mrtvog vladara, koji je sasvim šekspirovski živeo život pun ambicije, moći i "fatalne žene", sukoba tipa "David protiv Golijata", dramatičnog pada i tegobnog iskupljenja, a i sumnjive okolnosti same smrti (moguće trovanje) najviše doprinose jačanju njegove posthumne moći nad srpskim društvom. Kada se tome doda medijska nekrofilija sa obe strane "barikada" (npr. "rat čituljama") i kontraverze oko sahrane (te ne može u Beogradu, te bez državnih počasti, te bez porodice) ne moramo da brinemo o sudbini "novog srpskog kulta".

Medijskom histerijom "pristalica" i "protivnika" i neumesnom politizacijom smrti produbljuju se već postojeći raskoli u nesrećnoj zemlji Srbiji. Naime mnogo veći problem od pripadnika "starog režima" koji "bivšeg predsednika" slave kao heroja, predstavljaju mnogo uticajniji predstavnici demokratskog establišmenta koji ne mogu i ne žele da prikriju netrpeljivost prema Miloševiću. Od sposobnosti srpske političke i intelektualne elite da objektivno vrednuje "Miloševića i njegovu epohu" zavisi će i odgovor našeg društva prema izazovima budućnosti. Samo ako sledimo mudrije evropske nacije koje su na svoje istorijsko mesto stavile nekada zakrvljene moćnike i sukobljene ideološke pokrete, poput fašista i levičara u Španiji, možemo da se nadamo da ćemo se osloboditi od balasta prošlosti, u koju nas najviše vraćaju oni koji u ime "evropske budućnosti" ritualno bacaju kletve i anateme na "mrtvog diktatora".