Slobodan Reljić

Novi svetski metež

“Izvoz demokratije” sve više se profaniše i sve češće promeće u krvave orgije iza kojih se pomalja ogoljeni interes beskrupuloznih ljubitelja profita”

Ako je ko još i imao iluzije o “nevinosti zapadnih demokratskih društava”, ova nedelja ih je definitivno spalila. “Rat protiv terorizma” doneo je spektakularnu operaciju u Londonu, u kojoj je sve bilo i ostalo tajno osim posledice – neopisivog meteža na velikim aerodromima širom sveta. Iako niko nije ništa znao, svima je sve bilo jasno: tajna policija je pohapsila zaverenike koji su, prema opštem očekivanju, svi odreda bili “mladi muslimani”.

Ipak, da zabeležimo napredak. Ovaj put neprijatelj je znatno uvećan. Već ofucanu i odavno neubedljivu Al kaidu su zamenili “islamski fašisti” (Džordž Buš). To je već lep front za dug i kontinuiran napor sve silesije zapadnih (a i drugih kooperativnih) tajnih servisa i agencija.

Za zapadna društva, a i čitav svet, antiterorističke operacije postaju gotovo isto tolika tajna kao i terorističke akcije. Pretnje demokratskim nadzorom niko više ni ne pominje. Ne treba biti prorok da bi se razumelo kuda to ide.

S druge strane, za posledice koje se sve tvrđe ocrtavaju teško da će od nekog prevelikog značaja biti eventualno utvrđivanje šta se tačno događalo oko interkontinentalnih letova na londonskim aerodromima, tečnog eksploziva i nekih britanskih državljana koji pripadništvo svojoj veri stavljaju daleko iznad formalnosti upisanih u pasoš. (Istraživanja pokazuju da u Britaniji 81 odsto tih građana sebe prvo doživljava kao muslimane, pa tek onda kao Britance. U Jordanu je, recimo, taj procenat 67 odsto.) Ono što će uticati na političke i društvene odnose desilo se. A i šta tim ljudima znače utešne javne poruke liberalnih komentatora koji se naprežu da objasne da je i dalje bolje govoriti o dijalogu nego o sukobu civilizacija? Može li se uopšte sve objasniti hirovitim ponašanjem Džordža Buša Juniora “koji ponekad zvuči više kao prorok Mehdi koji propoveda džihad protiv nevernika, nego kao lider jedne zapadne demokratske države” (Gardijan) i “infantilnim” podržavanjem tog čina od strane Tonija Blera?

Na kraju, da li je bliži istini taj Buš koji “islamske fašiste” iz Londona povezuje sa Hezbolahom, Hamasom, pobunjenicima iz Iraka i Avganistana ili “liberali” koji drže da je svako ovo događanje odvojeno i da se samo pojedinačno može rešavati? Da li zapadnjačke ideje o rešenju – kad bi ovi ljudi malo bolje živeli, imali veće stanove, više plate – uopšte mogu da obuhvate tako dalekosežna i složena društvena kretanja? I da li se sa tačke gledišta nekog muslimana ponude uglađenog “liberala” i neotesanog Buša vide kao bitno različite?

Biće da se ovde radi o mnogo dubljim problemima koji se gomilaju. Jer sukob sa islamskim svetom samo je deo drame koju je teoretičar označio kao – doba “posle liberalizma”.

Istorija pamti da je Vudro Vilson 2. aprila 1917. od američkog Kongresa zatražio da odobri deklaraciju o ratu protiv Nemačke jer “svet mora biti sigurno mesto za razvoj demokratije”. Iste godine, 7. novembra, boljševici su u Rusiji jurišali na Zimski dvorac u ime radničke revolucije. Prošli vek je obeležila trka ta dva planetarna projekta koja su obećavala rešavanje svih problema čovečanstva. Kada je 1989. pao Berlinski zid, uglavnom se (po)verovalo da je to vilsonizam u titanskoj borbi nadvladao lenjinizam i da se stiglo do – kraja istorije.

Neki, ipak, nisu bili tako kratkovidi. Imanuel Valerštajn, na primer, video je kako u tom zanosnom transu i kroz prašinu koja se podigla oko “trijumfalnog zida” na smetlište istorije odlazi i – liberalizam. Ono što se sada dešava, njemu i onima koji kritički misle daje za pravo. “Izvoz demokratije” se sve više profaniše i sve češće promeće u krvave orgije iza kojih se pomalja ogoljeni interes beskrupuloznih ljubitelja profita. Najveći promoter demokratije postaje najomrznutija zemlja na planeti.

Samo prošle nedelje stotine ljudi je poginulo u Iraku koji je otet “krvavom diktatoru” (zbog izvora nafte) i okupacijom izveden na “put demokratije”. Na desetinama hiljada grobova koje je za dve godine posejala “implementirana demokratija” njeno “nezavisno sudstvo” u grotesknom procesu dokazuje diktatoru nekoliko stotina ubistava u dve decenije vladavine. Iranci – koje kao druge na svetskoj listi posednika nafte sve izvesnije čeka ratna demokratizacija – odlučno “proširuju svoje nuklearne aktivnosti”. Onih koji demokratiju doživljavaju kao danajski dar sve je više. I sve su neposlušniji. U senci Kastra izrastao je Čavez, iza Jasera Arafata koji je igrao na žici – uzdigao se Hezbolah.

I unutar “demokratskog sveta” – događaji koji su doskora nezamislivi. U isto vreme dok japanski premijer posećuje hram posvećen njegovim sunarodnicima koji su počinili “sto Srebrenica” nad Kinezima i Korejcima – jedan sud koji hoće da se upiše u istoriju nastoji da oglasi genocid u ograničenom građanskom ratu na neznatnom Balkanu. Na drugom kraju demokratskog sveta pisac uzdignut do posvećenog “propovednika humanizma i demokratije” odlučuje da prizna da je kao dobrovoljac ratovao u SS-jedinicama. Kakve će biti društvene posledice takvih događanja jeste a i nije teško pretpostaviti.

Karte su se u ovom svetu beznadežno izmešale. Crta između dobra i zla se izbrisala. Nema hijerarhije vrednosti. Solidarnost se ugušila. Ciljevi se ogoleli. Sve se klima. U trenutku kad su Amerikanci Izraelu (tajno) odobrili da “preventivno deluje” u Libanu, premijer Olmert je besno udario pljusku uzmuvanim Evropljanima: “Odakle im pravo da prigovaraju Izraelu? Evropske zemlje su napale Kosovo i ubile 10 000 civila. Deset hiljada!” Eto, kad im zatreba i nas se sete. Istovremeno saznajemo da je u razaranju Libana izraelskim generalima uzor i vodič – kosovska operacija NATO-a.

Šta je ovo? Početak “novog svetskog meteža”? Početak nekog svetskog dobra svakako nije. Bilo bi dobro, naravno, da nas ne pominju ni ratni planeri, niti da smo politička municija u “demokratskim obračunima”. Iluzorno je brinuti o tome. Bolje je, čini se, da znamo da “odsustvo poretka nije nužno gore (ili bolje) od poretka”. Ali da to “ipak zahteva drugačije oblike akcije i reakcije” (Valerštajn). To smo mogli na naučimo prošle sedmice.

NIN, Broj 2903
17.08.2006