Rodoljub Šabić

KOLEGIJALNOST, ZANAT NAJSTARIJI

Eksperti kažu da je ukrštanjem različitih baza podataka moguće saznati praktično sve o psihološkom profilu onog na koga se podaci odnose

Istraživanja javnog mnjenja u SAD pokazuju da čak 80 odsto američkih građana pravo na privatnost stavlja, po važnosti, odmah iza prava na život i slobodu. Na sličan način se, izvesno, prema ovom pravu odnose i građani većine drugih država. Čak i u siromašnim zemljama, onim čiji građani su suočeni sa mnoštvom egzistencijalnih problema, privatnost stoji visoko na lestvici društvenih vrednosti. To je jednostavno logična posledica stare, vekovne, velike čovekove potrebe da bude „ostavljen na miru”.

Moderno doba je, s novim problemima i novim tehnologijama, donelo i evoluciju predstava o pravu na privatnost. Od rudimentarnog prava „da ne budeš uznemiravan” stiglo se do kompleksa prava vezanih za podatke o ličnosti, uključujući, razume se, i pravo da se njima raspolaže. Problemi pravne zaštite ne tiču se više samo privatnosti, već i brojnih drugih aspekata zaštite i uslova i načina raspolaganja podacima o ličnosti. A razloga za efikasnu zaštitu, mada nismo uvek toga svesni, da iz dana u dan ima sve više.

Pre otprilike dve godine, američki časopis za politiku i kulturu „Reason” u saradnji sa distributerom satelitskih snimaka Air Photo US, na zaista spektakularan način je ukazao na neslućene mogućnosti (zlo)upotrebe podataka o ličnosti. Svaki od preko 40.000 pretplatnika ovog časopisa dobio je svoj potpuno individualizovan, „lični” primerak – na naslovnoj strani se nalazila fotografija njegovog bliskog susedstva s crveno zaokruženom kućom u kojoj čitalac obitava i natpisom „Znamo gde živite”.

Na zadnjoj strani časopisa nalazila se reklama prilagođena ličnim svojstvima, zanimanju pretplatnika i lokalitetu gde je nastanjen. Sve je to predstavljalo šlagvort za urednički tekst u kome je analizirana dostupnost ličnih podataka i mogućnost njihove upotrebe, odnosno zloupotrebe. Akcija je s razlogom uzburkala javnost. Budući da je izvedena uz korišćenje, u osnovi šturih podataka dobijenih pri zasnivanju pretplatničkih odnosa, postavilo se pitanje šta je sve moguće izvesti uz korišćenje daleko bogatijih baza podataka kojima određene, vladine ili nevladine strukture, raspolažu.

Takve baze podataka se svakodnevno uspostavljaju, a u ovom kontekstu posebno su zanimljive dve oblasti, marketing i bezbednost.

Svakodnevno, milioni ljudi razne podatke o sebi daju kupujući posredstvom telemarketa, i-mejla ili pošte. Isto to rade učestvujući u nagradnim igrama, uzimajući kredite, zasnivajući pretplatničke odnose. Najčešće daju više podataka nego što je potrebno. Eksperti kažu da je ukrštanjem ovakvih, različitih baza podataka, moguće saznati praktično sve o psihološkom profilu onog na koga se podaci odnose.

Istovremeno, sve češće, bezbednosne strukture pojedinih država pozivajući se, pre svega, na razloge borbe protiv terorizma i organizovanog kriminala, insistiraju na uvođenju biometrijskih identifikacionih dokumenata, snabdevenih elektronskim čipovima. Razume se, to podrazumeva uspostavljanje i organizovanje daleko kompleksnijih baza podataka. Šta sve o profilu, sklonostima, komunikaciji, kretanju ili drugim pojedinostima o nekoj ličnosti, može da se sazna korišćenjem takvih baza, teško je i pretpostaviti.

Sticajem okolnosti i kod nas je trenutno aktuelan zakonodavni projekat koji ima za cilj da dobijemo „pametne” lične karte. To je izazvalo oštro, ozbiljno sučeljavanje brojnih oprečnih stavova. S jedne strane su argumenti onih koji se pozivaju na efikasnost u borbi protiv kriminala, kao i na načelnu prednost korišćenja modernih tehnologija, a s druge onih koji upozoravaju na moguće teške povrede privatnosti, odnosno ugrožavanja ljudskih prava i sloboda uopšte.

Bez obzira na to kome su prihvatljiviji prvi, a kome drugi argumenti, jedna stvar, kao očigledna, ne može biti predmet spora – realizacijom započetog projekta, Srbija će se svrstati u grupu od svega nekoliko evropskih zemalja čiji građani imaju biometrijske lične karte, a istovremeno će ostati verovatno jedina zemlja koja nema savremen, s evropskim standardima usaglašen Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Pomalo paradoksalno, zar ne? Već ova okolnost, i kad ne bi bilo drugih razloga, dovoljna je da bez odlaganja dobijemo i taj zakon.

Zakon bi, razume se, morao uvažavati standarde i iskustva izgrađene u zakonodavnoj praksi EU i zemalja članica. Najkraće, to znači da mora da obezbedi tri prioritetna cilja. Prvo, da afirmiše pravo ličnosti da, u načelu, sama odlučuje o obradi i upotrebi podataka o njoj, drugo, da precizno definiše okolnosti i uslove pod kojima se podaci o ličnosti mogu obrađivati i koristiti bez njene saglasnosti, i treće, najvažnije, da uspostavi efikasan mehanizam pravne zaštite za sve eventualne slučajeve povrede prava.

(Autor je Poverenik za informacije)

 
[objavljeno: 10.08.2006. u Politici]
.