Miroslav Samardžić

Zašto skupštinu opštine Zrenjanin treba raspustiti

U Zrenjaninu postoji kriza lokalne vlasti. U Skupštini opštine ne postoji delotvorna većina, oba suprostavljena bloka imaju podjednak broj odbornika. Sednica Skupštine koja je trebalo da bude održana 13. 9. odgođena je na neodređeno vreme. Sukobili su se DS, LSV, SVM, deo PSS, G 17 i Odbrana Zrenjanina na jednoj strani i DSS, SRS i SPS, na drugoj. Kada se tako nešto desi naše političke stranke, bez obzira na ideološku orijentaciju, pokušavaju da namaknu većinu različitim vidovima korupcije, tj kupovinom glasova. Iskustvo je pokazalo da je ovakvo pakovanje većine ne samo nemoralno, politički štetno i protivpravno, već na duži rok i neefikasno. Ako je neophodno da se za jednu sednicu kupi jedan odbornik, na sledećoj sednici njih dvadeset tražiće da i oni budu potplaćeni i tako u nedogled. Upravo ovakve stvari su se dešavale u mandatu koji je trajao od decembra 1996 do oktobra 2000.

Uzrok tekuće krize je raspad Pokreta snaga Srbije. Nekoliko njihovih odbornika prešli su u DSS. Ukoliko se narednih dana stranke dosadašnje većine ne nagode sa DSS-om, postojeća blokada postaće trajna, Skupština neće moći da radi. Treba dodati da broj odbornika koji sada imaju pojedine stranke ne odgovara rezultatima izbora održanih septembra 2004.

Smatram da je jedino rešenje da Vlada raspusti Skupštinu naše opštine i da se održe novi izbori. Uslovi za raspuštanje već postoje, budući da se Skupština nije sastajala duže od tri meseca. ( Sednica 13.9. nije ni počela, nije utvrđen kvorum ni dnevni red). Prema Zakonu o lokalnoj samoupravi, ukoliko se skupština opštine ne sastane duže od tri meseca Vlada takvu skupštinu može raspustiti, a novi izbori moraju se održati u roku od tri meseca od dana raspuštanja. U međuvremenu poslove skupštine obavlja petočlano telo koje imenuje Vlada.

Moguće je da se i posle novih izbora ponovi situacija sa tesnom većinom, budući da je naš politički spektar hronično fragmentiran, ima previše igrača. Ipak, drukčijim institucionalnim rešenjima neke stvari mogle bi se popraviti. Najpre, prema važećem Zakonu o lokalnim izborima utvrđen je suviše nizak cenzus, 3% , što omogućava malim partijama da lako uđu u skupštinu. Cenzus bi trebalo podići na 5 ili čak 7% , pa bi tako bio manji broj partija koje imaju odbornike u skupštinama i to bi olakšalo stvaranje delotvorne većine. Naravno, viši cenzus ne bi smeo da važi za stranke nacionalnih manjina. Potrebno je dobro razmisliti koja vrsta izbornog sistema, proporcionalni ili većinski, najviše odgovara lokalnom nivou.

Dalje, institucionalnim merama moraju se sprečiti odbornici da menjaju stranke posle izbora i tako stalno destabilizuju lokalne skupštine. Ovakva praksa danas je moguća zahvaljujući odlukama Ustavnog suda.

Veliki deo političkih teškoća sa kojima se susrećemo posledica je opštih društvenih prilika. Stopa nezaposlenosti u Srbiji je oko 30%, siromaštvo je endemsko. U takvim uslovima geometrijskom progresijom raste broj tzv. lovaca na položaje koji se učlanjuju u stranke kako bi došli do nekog činovničkog položaja ili do zaposlenja u nekom javnom preduzeću. Svaka politička partija na grbači ima hiljade ovakvih pretendenata na položaje koji vrše stravičan pritisak da njihova stranka po svaku cenu dođe na vlast kako bi učestvovali u podeli plena. (Direktorska mesta, upravni odbori, zaposlenja, dobijanje poslova koji su finansiraju iz budžeta...) Takva praksa dovodi do uništavanja javne administracije i javnih preduzeća. Partijski lojalni, a ne stručni kandidati, dobijaju čelne položaje, ovi zapošljavaju samo članove svojih stranaka. Politička kontrola javnog sektora u Srbiji danas nije manja nego u vreme vladavine Saveza komunista. Stranke koje dođu na vlast, javna preduzeća i ustanove pretvaraju u neku vrstu feudalnog poseda.

Budući da su ovakve crte našeg političkog života određene ukupnim društvenim prilikama, u skoroj budućnosti ne treba očekivati velike promene. Ipak, drukčijim institucionalnim rešenjima stvari bi se mogle popraviti. Najpre, promenama važećeg Zakona o lokalnoj samoupravi, skupštinama opština tj. vladajućim strankama, treba oduzeti svemoć u kadrovskoj politici. Direktore javnih preduzeća i ustanova trebalo bi da bira skupština, ali na predlog nekog izbornog tela koje nije pod kontrolom stranaka. Na primer direktora Direkcije za izgradnju grada bira skupština opštine između tri kandidata koje predloži Udruženje arhitekata i urbanista. Ovakva rešenja trebalo bi da važe i za imenovanja koja vrši Vlada ili AP Vojvodina, na primer direktora bolnice imenuje neki politički organ između tri kandidata koje predloži kolegijum lekara dotične bolnice itd. Ovakva rešenja smanjila bi partijsku kontrolu javnog sektora i doprinela efikasnijem radu javnih institucija. Svakako, lokalne skupštine treba i dalje da budu autonomne u imenovanju opštinskih funkcionera.

Treba istaći da su ovakve promene neophodne i zbog bržeg pristupanja Evropskoj uniji. Javne službe moraju biti oslobođene partijske kontrole, činovnička mesta moraju se dodeljivati samo sposobnim kadrovima sa odgovarajućim kvalifikacijama, uprava se mora depolitizovati a činovnici moraju biti oslobođeni straha da će izgubiti položaj prilikom svake promene vlasti.

Važno bi bilo da se odmah ukine plaćena nadoknada za članstvo u upravnim odborima. Opravdano je postojanje ovakvih tela koja treba da kontrolišu rad direktora javnih preduzeća i ustanova. U praksi, članovi upravnih odbora zainteresovani su samo za novčane naknade. Dakako, postavljaju se isključivo po partijskoj osnovi, obično nemaju dovoljno stručnog znanja. Kada bi se ukinule novčane nadoknade ne bi postojala tolika otimačina za ove funkcije, odbori bi stručnije i efikasnije obavljali svoj posao.

Postojeći Zakon o lokalnoj samoupravi lošiji je od svih koje smo da sada imali. Opštinski organi vlasti loše su dizajnirani što u praksi dovodi do čestih i nepotrebnih kriza. Ovaj Zakon treba što pre promeniti.

Predloženim i drugim rešenjima postojeće prilike u lokalnoj samoupravi mogle bi se učiniti snošljivijim. Postojeća praksa preti da u potpunosti kompromintuje demokratske institucije. Naravno da stvari ne stoje ništa bolje ni na republičkom i pokrajinskom nivou. Tamo su ulozi još veći, pa je i jagma za položajima veća. Ukoliko stanovništvo izgubi poverenje u demokratiju, otvaraju se mogućnosti za autoritarna rešenja.