Vanja   J. Vučenović

Diktature obojenih revolucija

U pozadini „narandžastog spektakla“

Da “zakon ulice” ima bitan uticaj u savremenim političkim izbornim procesima govore sve učestalija “obojena” revolucionarna zbivanja na tlu postsovjetskog prostora. Naime, prethodne godine su donele nekoliko “uvezenih” revolucija u boji, a vredne pomena su one u Ukrajini Gruziji, i Kirgiziji. Radi se o revolucijama „novog tipa“ koje su u izvesnom smislu promenile fizionomiju društveno-političkog sistema u zemljama u kojima su se odigravale. Međutim, i mnogo više od toga. Iste revolucije su definisale i novi model “demokratskog” izbornog sistema odlučivanja, koji se više ne oslanja samo i isključivo na legalne institucije sistema jedne države, ili pak na većinsku volju naroda već i na princip svojevrsne sinhronizovane revolucionarne prisile. Najoptimalnije odgovore na pitanja, o kakvim se to revolucijama radi, koji je njihov sadržaj i koji procesi ih pokreću daje primer tzv.“oranž revolucije” (Aleksandar Solženjicin) u Ukrajini. Pored nje, odgovori se neminovno nameću i u prilikama nastalim povodom nedavno održanih predsedničkih izbora u Belorusiji.  

  U tom smislu potrebno je pomenuti atmosferu uoči, u toku i posle predsedničkih izbora, koji su se održavali u Ukrajini krajem 2004-te. Naime, kao š to je i poznato, posle prvog kruga predsedničkih izbora u Ukrajini, u drugi krug ušla su dva kandidata. Jedan od kandidata je bio nekadašnji premijer Ukrajine Viktor Juščenko, političar prozapadnog “intresovanja”, čija je platforma i kampanja bila poznata pod nazivom “evropske integracije”, a koga su, prema pojedinim izvorima, podržavale i snage ukrajinskih unijata. S druge strane, njegov protivkandidat, tadašnji premijer Viktor Janukovič, koji se zalagao za bliske odnose i tešnju saradnju sa Rusijom, zbog činjenice da u Ukrajini živi više od 20 miliona Ukrajinaca koji govore ruski jezik i pripadaju Pravoslavnoj crkvi. Nakon obavljenih izbora, prema zvaničnom izveštaju Centralne Izborne komisije Ukrajine , drugi krug izbora dobio je Janukovič sa 49,3 % glasova. Juščenko je tada osvojio nedovoljnih 46 % ,tako da je Janukovič i zvanično izabran za novog predsednika Ukrajine. Međutim, kasnija društveno-politička dešavanja ukazala su na činjenicu, da nije na legitimnim organima vlasti, niti na izbornoj komisiji ( iako bi trebalo da jeste) da daje poslednju reč o rezultatima izbora. Posebno ako se radi o značajnom geostrateškom i geopolitičkom prostoru, gde se jednostavno ništa ne sme „prepustiti slučaju“. Zapadni svet, oličen u „međunarodnoj zajednici“ i nadmoćnim medijskim transnacionalnim kompanijama, je oštro kritikovao rezultate izbora, tvrdeći da su izbori protekli u atmosferi neregularnosti. Nije izostala ni izjava predsednika SAD, koji je zauzeo stav da bi zbog „nesumnjivih“ neregularnosti bilo „fer“ da se drugi krug ukrajinskih izbora ponovi. Međutim, da Juščenkov „evropski“ tabor sa dobrom podrškom i zaleđinom Zapada nije sa sigurnošću mogao predvideti povoljne rezultate eventualnih ponovljenih izbora govori vešto „uvežbani“ scenario, koji se   u to vreme odigravao u centru Kijeva. Juščenko je iz zapadne Ukrajine na kijevski Trg nezavisnosti „doveo“ nekoliko desetina hiljada protestanata u narandžastom, radi neprestanih „mirnih i dostojanstvenih“ demonstracija protiv tzv. izborne prevare. Cilj narandžastog „revolta“ je, prema tvrdnjama njegovih organizatora bio dvojak. Popraviti „izbornu nepravdu“ Juščenkovim imenovanjem za predsednika, ili pak raspisivanjem novog drugog kruga, iz koga Janukovič ne bi trebalo da izađe kao pobednik. Poznato je da su protesti u centru Kijeva trajali neprestano i to nekoliko dana, te da su zaokupljivali značajnu pažnju svetskog javnog mnjenja.  

Centar Kijeva je u danima protesta ličio na veliki cirkus u kojem je dominantnu ulogu igrala narandžasta boja. Mladi su   nesumnjivo planski izvlačen i na ulice, iz škola, sa fakulteta, da bi navodno iskazali svoje   nezadovoljstvo vladajućom političkom garniturom u   Ukrajini . O tome svedoče i brojne izjave ljudi koji stoje iza organizacije „narandžastog spektakla“ u Kijevu. „Dešavanja na trgu“ su bila sjajno osmišljena. Postavljeno je oko 1200 velikih šatora, koji su bili oskrbljeni hranom, raznim „medikamentima“ i sredstvima za higijenu. Organizovani su mnogobrojni koncerti (sa tehno zvucima koj i su dodatno potpirivali agresiju i bes prema „kradljivcima“ izbora ), različiti performansi, postmoderni   New Age rituali, a bez droge i narkotika se nije mogao zamisliti sav taj " narandžasti   karneval". Inače, poznato je da se na istom trgu   nalaze i sve značajne državne institucije koje su u danima protesta bile faktički okupirane, tako da je Ukrajina s pravnog aspekta, kao država prestala da funkcioniše. Ali, svetlost dana je ugledala jedna nova tvorevina i politička garnitura čija je organizovanje nesumnjivo planirano daleko izvan ukrajinskih granica. O tome svedoči i naredna priča.                                           

Naime, reč je o   dokumentarnom filmu pod nazivom „Majdan“, ruske TV „Planete“, a koji opisuje i analizira „bekgraund“ narandžaste revolucije. Inače, glavni akter u pomenutom filmu je student (inače aktivni učesnik revolucije), koji između ostalog iznosi činjenicu da je čitava revolucija planirana i mnogo pre, a da je izvedena uz finansijsku i svaku drugu podršku stranih (zapadnih) obaveštajnih službi ,beogradskog „Otpora“, i drugih   „agencija za obaranje legalno izabranih političkih režima“. U pomenutom filmu prikazani su i insajderski snimci pojedinih „trenažnih“ centara (koji više liče na terorističke) od kojih se neki nalaze i van granica Ukrajine, a u kojima su mladi Ukrajinci (u uniformama?!), mnogo meseci pre odigrane revolucije, obučavani za subverzivno delovanje i planirani nasilni „otpor“ legitimnim ukrajinskim bezbednosnim snagama. Obuka je pored fizičkih obuhvatala i različite metode i tehnike psihičke prisile, koji su se svodili na stalno uvežbavanje određene kombinacije „magičnih“ reči tipa „Gotov je“ (a koje su i nama dobro poznate), što je   trebalo da ima za cilj izazivanje psihičke tenzije i anksioznog stanja kod protivnika. Iste „paravojne jedinice“ su u danima demonstracija imale složena zaduženja na kijevskom trgu, a deo istih se svodio na dizanje tenzija i usmeravanje nezadovoljstva i nasilja prema ukrajinskim organima reda. Međutim, njihova najznačajnija rola se svodila na infiltraciju narandžastih snaga u ukrajinske institucije vlasti, putem svojevrsnog   „tihog“ državnog udara.                                                                              

Juščenkovim „jurišnicima“ stoga i nije bilo u interesu da predsednički izbori imaju demokratski prizvuk, iako su sa svih strana predstavljani kao „bastion“ evropske demokratije. Naime, narandžaste demonstracije su obavile posao zbog kojeg su očigledno studiozno i temeljno pripremane. Izborile su novi „regularni“ drugi krug, na kojima je pobedu ovog puta „regularno i očekivano“ odneo neskriveni zapadofil, Viktor Juščenko (uz pomoć tada već okupiranih institucija). Očigledno je da i ako se pobeda na izborima ne može ostvariti baš legalnim putem, uvek postoji (r)evolucioni presedan koji to omogućava, a u čiji se demokratski karakter ne sme sumnjati, posebno još ako ga blagosilja i aminuje „pravdoljubiva“međunarodna zajednica. A možda su izbori u Ukrajini i morali imati baš takav epilog , ako ni zbog čega drugog, onda bar iz prostog razloga što je Juščenkova žena, inače Amerikanka, bila šef kancelarije za ljudska prava u Stejt departmentu za vreme vladavine Ronalda Regana.   

Uvozna   „ružičasta demokratija”

Pre nekoliko dana, tačnije 19. marta, održani su predsednički izbori u Belorusiji. Na   njima je ubedljivu pobedu odneo dotadašnji predsednik Belorusije, Aleksandar Lukašenko, za koga je glasalo 83 odsto birača, dok je „najpopularniji“ kandidat opozicije (a pretpostavilo se kasnije i EU i SAD-a) Aleksandar Milinkevič osvojio „nejakih“ 6,1 odsto glasova. To je Lukašenkov treći mandat, od 1995-te, kada je i prvi put izabran za predsednika. Ina če, Lukašenko je na Zapadu poznat kao „poslednji evropski diktator“,a razlog tome je jednostavan. Navodi se , da je isti poveo Belorusiju putem ekonomske i svake druge izolacije od ostatka „civilizovane“ Evrope. S druge strane, pojedine nepristrasne i manje „zapadnije“ analize opisuju Lukašenka kao političara proruskog opredeljenja, sa jasnom predodžbom o pogubnosti društveno-ekonomskih reformi koje su sprovođene, a i koje se danas sprovode u zemljama bivšeg SSSR-a, a današnjeg ZND-a. I zmeđu ostalog , čini se da Zapad Lukašenku ponajviše zamera privredni rast i uspeh koji beloruska privreda beleži iz dana u dan, nezavisna i neoptrećena inostranim MMF kreditima i „pozajmicama“. U prilog tome govori i činjenica da prosečna plata u Belorusiji iznosi oko 250 američkih dolara, sa stalnom tendencijom povećanja, dok, primera radi, plata u Zapadom potpomognutoj Ukrajini iznosi, ni manje ni više, nego 80 dolara. U proteklih pet godina udvostručena su prosečna mesečna primanja stanovništva u Belorusiji, a prosečna mesečna penzija takođe beleži konstantan rast. To su ujedno i razlozi zbog kojih Aleksandar Lukašenko uživa veliku podršku beloruskog naroda. Tako je nedavno u britanskom listu „Gardian“, u odbranu Aleksandra Lukašenka i njegovog odbijanja da se pokori slobodno-tržišnom fundamentalizmu stao (čak) i profesor istorije na Oksfordu Mark Olmond sa vrlo inspirativnom izjavom. „Posle smrti   Slobodana Miloševića Zapad nije morao dugo da traga za novom babarogom, jer se Lukašenko, suočen sa izborima, našao pri ruci“, primećuje profesor.                                  

Međutim, vratimo se na aktuelnu priču vezanu za predsedničke izbore i implikacije vezane za iste. Zapadni mediji su se predsedničkim izborima u Belorusiji počeli baviti (na pomalo agresivan način) j oš pet nedelja pre njihovog otpočinjanja. U tom stilu je i reporter „Sandej Tajmsa“ ocenio da: „Belorusija danas izgleda kao zamrznuti prizor iz sovjetskih dana. U toj zemlji vas kritike na račun predsednika mogu odvesti u zatvor - i to na neodređeno vreme .Svi elektronski mediji su u državnom vlasništvu, a tajna policija i dalje se zove KGB“. Negde u isto vreme je, jedan od, ispostaviće se, najbolje rangiranih opozicionih kandidata   Aleksandar Milinkevič, najavio mirne ulične proteste svojih pristalica, ukoliko na izborima bude prekršena zakonska procedura. Isto tako je pozvao svoje pristalice da mu se po „scenarijima“(šta god to značilo) viđenim u Beogradu, Kijevu i Tbilisiju pridruže čim birališta budu zatvorena. „Moramo da odbranimo pobedu“, tvrdio je Milinkevič. O kakvoj se to pobedi radi, ako je dotični u većini svojih izjava medijima nagoveštavao verovatnu izbornu pobedu Lukašenka? Da li je to beloruska opozicija računala na neku „drugu pobedu“, nezavisnu od ishoda izbora? Ako jeste, kako je zamišljala da ostvari istu? Postalo je potpuno očigledno je da „beloruska“ opozicija i ne polaže previše na sam ishod izbora, koliko na „ temeljnu “ i v išedimenzionalnu pripremu za ono što bi moglo uslediti posle njih. Potvrda toga je situacija koja je nastupila neposredno nakon završetka izbora.Objava očekivane pobede Lukašenka. “Stihijsko“okupljanje opozicije i „mnogobrojnog“ članstva ispostave transnacionalne organizacije Otpor (beloruska verzija-„Zubr“) na centralnom trgu u Minsku, ovog puta u „ružičastoj“ varijanti, nagoveštavalo je mogućnost ponavljanja „ukrajinskog performansa“. Sve je nekako „mirisalo“ na Ukrajinu, samo je ovog puta „teško breme“ kontrolisanih režim-brejkera, morala preuzeti „golobrada mladost“ Belorusije. I to za cifru od oko deset dolara. „Stara priča“- „pokradeni“ izbori (iako je razlika u korist Lukašenka bila toliko velika, da priča o bilo kakvoj krađi, predstavlja u najmanju ruku zlu nameru), navodna odsečenost Belorusije od ostatka „civilizovanog“ sveta i priče o tzv. medijskim neslobodama, predstavljali su najjače argumente okupljenih demonstranata. Da se nije desila Ukrajina i Gruzija, pa da čovek možda i poveruje u dobronamernost argumenata ovog tipa. Tako i beloruska vlast poučena iskustvima nasilnih „demokratskih infuzija“ u svome susedstvu, nije smela sebi dopustiti nepromišljenost, koja bi se ogledala u mirnoj predaji suvereniteta beloruske države nekolicini Zapadom zanesenih „vizionara“. Ocenivši da svako veće okupljanje može izazvati dodatne frustracije tzv.međunarodne zajednice Belorusijom, organi bezbednosti su otpočeli akciju „demontaže ružičastog scenarija“. Deo demonstranata je vraćen svojim kućama, a nekolicina najupornijih odvedena u pritvor, kako bi „prozborila o tome ko je to u stvari „izabrao“ ružičastu boju za Belorusiju.                                                 

Mnogi će „energične“ poteze beloruskih vlasti, a u vezi s pomenutim demonstracijama, oceniti kao krajnje nedemokratske ili pak „necivilizacijske“. Međutim, neke činjenice se ne bi smele gubiti iz vida. Prvo, volja naroda iskazana na izborima jedini je i najbolji pokazatelj legaliteta i demokratičnosti jedne vlasti. U tom smislu, slučaj Belorusije je sasvim jasan. „Poslednja evropska diktatura“, i pored svih raznovrsnih i „raznobojnih“ međunarodnih pritisaka kojima je neprestano izložena, uživa daleko najveću podršku u beloruskom narodu. Tvrdnje o navodnom lošem stanju na polju ljudskih prava i demokratije u Belorusiji, davalo je, a i danas daje neko nepisano pravo zemljama Zapada da vrše političku, ekonomsku i svaku drugu blokadu prema toj zemlji. Takvo nasilno ponašanje Zapada je verovatno kod velike većine stanovništva Belorusije izazvalo neku vrstu odbojnosti i bojkota prema idejama zapadnih zemalja o demokratiji.   Možda je i to jedan od razloga što Belorusija nije postala „pravo mesto“ za instaliranje neke nove    obojene revolucije. S druge strane, društveno-ekonomska situacija u zemljama koje su   prošle kroz obojenu revoluciju nije ni malo nezavidna, što je zasigurno „otreznilo“ Beloruse, i nateralo ih da zauzmu pomalo skeptičan stav prema idejama o „uvoznoj de - mokratiji“. Posebno još ako je uvezena i stacionirana na onako,složićemo se „demo -    kratičan“ način, kako je to učinjeno u Ukrajini.