Darko Velimirović

LUDIZAM U SRBIJI

Dok se većina svetskih teoretičara zavere bavi Davinčijevim kodom i „Hristovom ženom“ ili „misterioznim“ krugovima u žitu – kao „jasnim“ dokazom egzistencije života van naše planete, ovdašnji razmatraju kakva će biti uloga misterioznog čipa na budućoj ličnoj karti građana Srbije. Stvar je otišla do te mere daleko, da se može očekivati da koji ludistički nastrojeni pojedinac ili grupa, poput svojih ideoloških predaka s početka doba industrijalizacije, uništi tu „zlu“ i skupocenu mašinu koja će ih proizvoditi.

Kao što je na početku masovne elektrifikacije SFR Jugoslavije, nakon drugog svetskog rata, zabeležen dugačak spisak sela koja su odbijala da se bandere s električnim vodovima postave u njihov atar, jer „to čudo od struje zna i da ubije“. Tako su se danas strasti uzburkale zbog elektronskih ličnih karti, one će, navodno, u budućnosti biti najveća prepreka ostvarenju lične sreće i individalnih sloboda svakog građanina Srbije starijeg od 16 godina. Kao glavni argumenti u prilog ovom stavu, na debatni sto su bačeni čitavi nizovi teza o navodnoj mogućnosti za manipulaciju, prisluškivanje, praćenje i ucenjivanje glava, i to sve zahvaljujući tom toliko mistifikovanom čipu s buduće lične karte građana Srbije. Da stvar bude kud i kamo gora, pored Radikala dževu dižu i oni koji se u predahu između dve levičarske ideje pozivaju na liberalne mislioce i liberalna načela.

Kao što postoji predrasuda, široko rasprostranjena na ovoj planeti, da avionski saobraćaj predstavlja jedan od najnebezbednijih vidova transporta (statistike i broj žrtava u ostalim vidovima saobraćaja govore suprotno), tako se i u Srbiji, pored teorija da je roba u centru grada uvek skuplja nego na periferiji, da su plavuše manje inteligentne od crnki, da „izgled vara“, da sit gladnom ne veruje, javila i predrasuda da elektronska lična karta predstavlja atak na individualna prava pojedinca.

Kao što se ispostavilo da sprej kojim se glasač isprska nakon glasanja nije otrovan, ne izaziva štetne posledice po zdravlje, ne predstavlja označitelj stranke čiji ste glasač. Tako će se, nakon uvođenja elektronske lične karte, zasigurno ispostaviti da ona baš i nema puno veza s individualnim pravima. Njih u savremenim državama ne štiti lična karta, već zakon, sudska vlast ili ombudsman. Ovom širokom spektru zaštite individualnih prava i sloboda valja pridodati i čitav niz međunarodnih institucija kojima je to posao.

U onim zemljama gde postoje institucije, a gde je primena elektronske lične karte prešla iz teorije u praksu, da je ustanovljeno da elektronska lična karta narušava bilo koje pravo građanina – valjda bi neka od nadležnih institucija reagovala? Dakle, pravi prigovor onih koji brinu za svoja individualna prava trebao bi, pre svega, da se odnosi na institucije države i njihovo funkcionisanje, dakle na samu vlast, a ne na čip u elektronskim ličnim kartama.

Kao jedan od glavnih argumenata protiv ličnih karti s ugrađenim čipom navodi se i navodna mogućnost da se građanin mimo svog znanja i, najčešće, neovlašćeno prati i prisluškuje. Naravno, sve je to upakovano u orvelovske priče o velikom bratu, ili je uzor za fabulu pronađen u nekom od jeftinijih špijunskih krimi romana. U Srbiji se neovlašćeno prisluškivalo i pre pojave pomisli o uvođenju elektronskih ličnih karti, a sva je prilika da će se s takvom praksom nastaviti i po njihovom uvođenju. Gotovo da ne postoji činjenica koja bi ukazivala na moguću ekspanziju praćenja i prisluškivanja po uvođenju elektronskih ličnih karti. Takođe se i neosnovano strahuje od ekspanzije manipulacije jedinstvenom bazom podataka koju i MUP i nadležne službe imaju i danas, dakle pre uvođenja elektronske lične karte. Zašto bi se s podacima u toj bazi manipulisalo više po uvođenju elektronske lične karte, nego što se to eventualno radi i danas? I, naposletku, koja je to osnova poslužila za verovanje, prisutno u delu javnosti u Srbiji, da je s elektronskom ličnom kartom mnogo lakše manipulisati na nečiju štetu nego li što je to moguće sa sadašnjom ličnom kartom, čija je tehnologija izrade stara preko četrdeset godina, koju pak može da krivotvori svaki sposobniji falsifikator.

Savremena tehnologija donela je sa sobom čitav niz mogućnosti praćenja i prisluškivanja, dakle ugrožavanja privatnosti pojedinca. I najneupućeniji u elektroniku složili bi se da je jednu osobu mnogo lakše pratiti i prisluškivati preko mobilnog telefona ili bilo kog elektronskog uređaja, nego li preko čipa u ličnoj karti, pa opet nikom nije palo na pamet da sve što sadrži štampana kola iznese iz prostora gde boravi. Dakle, u strahu za svoja individualna prava ili od prisluškivanja i praćenja, mnogo je uputnije ne koristiti aparate za domaćinstvo negoli elektronsku ličnu kartu. Hoće li sledeći korak boraca protiv elektronskih ličnih karti biti npr. vapaj da se zabrani električna energija?

Došli smo do onoga što se u celoj ovoj ujdurmi protiv elektronskih ličnih karti najviše mistifikuje i što je glavni predmet sporenja, a naziva se čipom. Njegovo veličanstvo čip, eventualni budući glavni uzročnik kršenja individualnih prava svakog građanina Srbije starijeg od 16 godina, ne predstavlja ništa drugo do ono s čim se savremeni civilizovan čovek sreće svaki dan. Gotovo je izvesno da se u običnom kalkulatoru, koji za stotinak dinara možete kupiti na tezgama gotovo svake zelene pijace, ukoliko se dobro cenjkate i uspete da ubedite prodavca zeleniša da ume i na prste da računa, nalazi mnogo više elektronike nego što je to slučaj s budućom elektronskom ličnom kartom. Strah od „skeniranja“ čipa na elektronskoj ličnoj karti, gotovo je podudaran sa strahom od skenera fiskalne kase, kojim kasirke svakog dana građanima Srbije obračunavaju troškove po bakalnicama i mesarama. Dakle, upotreba čipa niti boli, niti je štetna, niti predstavlja neki značajniji bezbedonosni rizik, osim ako se taj isti čip s lične karte ne proguta ili unese u telo nekim drugim putem.

Iako se Ministarstvo policije u ovoj zemlji može kritikovati nadugačko i naširoko, ipak se ne može zaobići činjenica da je, vođen primerom Dušana Mihajlovića, ministar Jočić ovoga puta imao sluha, ako nizašta drugo, a ono bar za vreme u kom živi, kao i za potrebe koje to vreme diktira. Jočić je iz nekog podruma izvadio „Mihajlovićevu mašinu za lične karte“, i tim činom zaista naljutio ovdašnji novonastali ludistički pokret.

Dakle, ovde dolazimo do pitanja motiva. Da li je zaista motiv boraca protiv elektronske lične karte zabrinutost za bilo koje pravo građanina, njegovu ličnu sudbinu ili zdravlje, ili je to samo pokušaj da se skrene sa staze kojom korača današnja civilizacija, što s civilizacijske tačke gledišta vodi u savremeno varvarstvo. Ovdašnji savremeni ludisti ne treba da brinu, niti će ta mašina progutati čoveka, niti ugroziti puteve čovečanstva. Još je, na opštu žalost ljubitelja naučne fantastike, daleko evolutivna stepenica koja će od čoveka napraviti kiborga, a elektronska lična karta nipotkakvim uslovima ne predstavlja neki značajan korak napred u tom smeru.

Tu dolazimo do ključnog paradoksa, jer danas čak i oni koji se bune protiv elektronske kartice i mašina koje ih prave, svoje tekstove ne pišu na papirusu već ih kucaju na računaru. Kakav li je to osećaj koristiti jednu mašinu, a buniti se protiv druge? Uostalom, Kartaginu treba razoriti!?