Darko Velimirović

MILOŠEVIĆEVA POSLEDNJA VETRENJAČA

Pristalice Slobodana Miloševića više ne postavljaju pitanje hoće li on „pobediti“ Tribunal u Hagu? Sada, nakon   sahrane, za tzv. patriotski blok jedino relevantno pitanje je na koji je način Milošević u Hagu pobeđen. Činjenice govore da za života nije uspeo da ubedi svetsku javnost, pa ni sudsko veće Tribunala u sopstvenu nevinost i ispravnost političke ideje. Činjenice takođe ukazuju da, hipotetički, i da je Milošević imao još tri ovozemaljska života - to ne bi uspeo da uradi! Dakle, njegov život, političke ideje i sudbina „lovca na vetrenjače“ ne bi danas nikoga zanimali da taj isti Milošević nije dospeo pred Tribunal, a da se te „vetrenjače“, koje je palio i uništavao, nisu zvale Srebrenica, Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo, Peć ili Prizren... Dakle, „Don Kihot“ jeste lovio vetrenjače, ali se tamo, u njima, nisu nalazili ljudi sa svojim pojedinačnim tragičnim sudbinama.

       U svojoj malignoj ludosti Milošević se simbolički izdvojio od Don Kihota, pretvorivši se u metaforu „Balkanskog kasapina“, oslikavši simbolički, na najgori mogući način, sav istorijski talog nagomilan na ovom podneblju. Zato je njegovom smrću u Hagu ipak zadovoljena istorijska pravda. On nije umro kao predsednik, faktor mira i stabilnosti, laureat Nobelove nagrade za mir (predložen od SPS-a iz Niša) ili pobednik nad NATO alijansom, već kao mali, utamničeni čovek, nespreman da realno sagleda čak i sopstveno zdravstveno stanje. No, s druge strane, Milošević je mnogo srećnije završio od žrtava koje su prinete na oltar njegove politike.                                               

     Od smrti Slobodana Miloševića bilo je mnogo, relativno uspešnih, pokušaja da se ta ista smrt ispolitizuje i izrodi, pre svega, u spektakularan politički događaj. Mora se priznati da Miloševića za života nisu štedeli politički protivnici, a posle smrti ni politički saborci, pokušavajući da od cele priče, vezane prevashodno za njegovu sahranu, naprave političko poselo s pucanjem i pevanjem. Ono što   je njegovim sledbenicima i saborcima najviše nedostajalo jeste pijetet prema preminulom. Zato se, najpre, treba pozabaviti organizacijom ovog političkog hepeninga, koji je više štete naneo ugledu Srbije nego što je od njega imala koristi, a Miloševića prepustiti sudu istorije, kad je već izmakao ostalim sudovima.

       U samom činu sahrane Miloševića bilo je nečeg što bi se moglo nazvati simbolički višim od organizacionih propusta. Ova sahrana će prvenstveno ostati upamćena kao politički događaj, a zatim kao ukop pokojnika. Zato sahrana polako preti da postane politička referenca s nesagledivim posledicama. Ni Branislav Nušić nije mogao da zamisli da se jedna sahrana i događaji oko nje mogu izroditi u dva politička mitinga - jedan u Beogradu, drugi u Požarevcu - na kojima govornici vređaju pre svega zdrav razum, potom drugog pokojnika, a naposletku i većinu građana Srbije.

       Javnim čitanjem govora Slobodana Miloševića u kojem on, kako se posle 5. oktobra ispostavilo, većinu građana Srbije naziva „domicilnim ništarijama“, „izdajnicima“, „petom kolonom“ stiče se utisak da su organizatori sahrane prvenstveno želeli da Srbiju vrate u taj 2. oktobar 2000. kada je politička situacija itekako mirisala na mogući građanski rat. Ako su organizatori sahrane smatrali da je taj govor nešto najbolje što je Milošević ikada izrekao te ga zato treba ponovo pročitati nad njegovim sandukom, valjda kao zavet, onda svaki građanin Srbije treba ozbiljno da se zamisli.

       Čak ni Nušić nije mogao da pretpostavi da se pred pokojnikom može bestidno manipulisati decom u političke svrhe. U najmanju ruku, može se smatrati neprimerenim i beščasnim oblačenje dece u maskirnu vojnu uniformu i dovođenje u situaciju da salutiraju pred otvorenom rakom u koju se ubacuje pokojnik. Ovakvim ponašanjem ne samo da su organizatori povredili brojna dokumenta koja se odnose na prava dece, čiji je i naša zemlja potpisnik, već su, po svemu sudeći, izvršili i brojna krivična dela ili bar bili saučesnici.

         Nije čak ni Nušić mogao da pretpostavi da se pred pokojnikom može skandirati politička parola, tući, pevati i vriskati. Ovakvi činovi, kakve smo imali prilike da gledamo na Miloševićevoj sahrani, ne samo da su protivni pravoslavnim običajima, do kojih doduše pokojnik nije puno držao za života, već su i duboko anticivilizacijski. Zahvaljujući Miloševićevim „poštovaocima“, strani mediji su toga dana poslali u svet jasnu poruku da Srbija ne pripada civilizovanom ostatku sveta, gde se ovakvi ispadi, u najmanju ruku, moralno osuđuju.

      Čak su i Miloševićevi politički protivnici, okupljeni toga dana na Trgu Republike u Beogradu, dostojanstvenije i civilizovanije ispratili Miloševića od njegovih pristalica. Oni su se bar pravdali da čekaju proleće „tri dana pre roka“ i da sa Miloševićem nisu imali veze ni kad je bio živ, a kamoli sada kad ga više nema. Jeste da se skup protivnika Miloševićeve politike održavao na dan njegove sahrane, on je, u suštini, na političkoj ravni više ograđivanje od sumornih i anticivilizacijskih scena koje smo imali prilike da gledamo samo nekoliko stotina metara dalje, ispred Savezne skupštine. Građani okupljeni na Trgu Republike bar nisu pokazali onu dozu licemernosti po kojoj bi taj skup mogao biti upamćen, jer tamo nijedna lažna suza za Miloševićem nije prolivena.

     Dakle, Srbija se proteklih dana definitivno oprostila od Slobodana Miloševića. Nažalost, ne i od njegovog političkog nasleđa i problema koje joj je u amanet ostavio. Istina je da u Srbiji ni deca više ne veruju u duhove, pa stoga samo može začuditi volja i želja tzv. patriotskog bloka da posle Miloševićeve smrti od njega samog   napravi instant antiglobalističkog heroja, pogodnog za partijske plenume i nadolazeće izbore. Njihova nevolja leži u tome što ne vide da je Miloševićeva politika poražena daleko pre njegove smrti, čak i pre nego što je Tribunal porazio samog Miloševića.