Vojislav Koštunica

Srbija na putu evropskih integracija

Gospodine predsedavajući,   gospođe i gospodo,

zahvaljujem na ljubaznim rečima kojima sam predstavljen, kao i na prilici da se obratim uglednom auditorijumu Royal United Services Institute . U prilici poput ove, prisećam se svoje prethodne posete ovoj gostoljubivoj sredini i predavanja koje sam novembra 2001. godine održao na St. Anthony's College u Oksfordu. Govorio sam tada u svojstvu predsednika Savezne Republike Jugoslavije, otprilike godinu dana posle izborne pobede demokratskih snaga nad režimom Slobodana Miloševića, i dramatičnih događaja koji su usledili sve do priznanja izbornih rezultata 5. oktobra 2000. Govoreći u Oksfordu, ukazao sam na prepreke koje su u tom trenutku stajale na putu približavanja moje zemlje evropskim integracijama, na posebnosti njenog položaja u kontekstu tranzicije, kao i na teškoće povezane sa tragičnim nasleđem komunizma uopšte, a prethodne autoritarne vlasti posebno. Još tada je pristupanje evropskim integracijama obeleženo kao strateški cilj i osnovni prioritet kratko vreme pre toga osvojene srpske demokratije. Danas, nepunih pet godina kasnije, u položaju smo da procenimo koliki je deo puta Srbija prešla u kretanju ka cilju koji je sebi odredila, kao i koje su i kakve prepreke preostale na tom putu.

U predavanju pred studentima koledža Sv. Antonija, istakao sam važnost izgradnje institucija i ustanovljavanja vladavine prava kao osnovnog preduslova za ozdravljenje jednog društvenog tkiva teško oštećenog raspadom Jugoslavije, ratovima koji su usledili, izolacijom, sankcijama, a na kraju i vojnom intervencijom NATO-a. Danas sa uverenjem mogu reći da je taj prvi i najvažniji uslov uglavnom ispunjen. Srbija je u međuvremenu prošla kroz najmanje dva mirna, demokratska izborna ciklusa, institucija Predsednika Republike posle dužeg prekida normalno funkcioniše, izvršna vlast odgovara Parlamentu, dok je Parlament, samo u trenutnom sazivu, doneo više od 230 sistemskih zakona, kompatibilnih sa evropskim zakonodavstvom. Vojska i policija su stavljene pod civilnu, parlamentarnu kontrolu, a pravosuđe se, postepeno ali uspešno, oslobađa nasleđa političke zavisnosti i korupcije. Posebno izražavam zadovoljstvo što je policija zabeležila izvanredne rezulatate u borbi protiv krupnog kriminala i korupcije. Pri tome niko ne može osporiti niti osporava da je sloboda štampe u Srbiji apsolutna, a da su stanje ljudskih prava, i posebno položaj manjina, u skladu sa najvišim evropskim standardima.

Na ovoj pozitivnoj strani bilansa, treba dodati da je za proteklih pet godina privatizacija u Srbiji daleko odmakla, a da je   makroekonomska slika u celini zapravo vrlo dobra. U protekle dve godine bruto nacionalni dohodak je rastao po stopi od 9,3 odnosno 6,5%, devizne rezerve su porasle na skoro 8 milijardi dolara, direktne strane investicije se kreću prema cifri od 2 milijarde evra godišnje sa tendencijom porasta, uvoz se smanjuje a izvoz raste, a po neutralnoj oceni Svetske banke, Srbija je od 155 rangiranih zemalja u prošloj godini bila prva po tempu reformi u privredi. Čak i kad se uzmu u obzir visoka stopa nezaposlenosti od preko 20% i relativno visoka godišnja inflacija od 10-15%, napredak u odnosu na stanje zatečeno posle oktobarskih promena iz oktobra 2000-te je ogroman.

Zbog svega ovoga, logično je postaviti pitanje kako to da se Srbija danas, šest godina posle ponovnog stupanja u demokratiju, nije više približila ostvarenju svog osnovnog strateškog cilja - pridruživanju Evropskoj uniji. Poznato je, naime, da su trenutno u prekidu pregovori o pristupanju SAA, što je, posle dobijanja pozitivne Studije izvodljivosti, trebalo da bude sledeći korak na putu Srbije ka evropskim integracijama.

Još novembra 2001. rekao sam slušaocima predavanja u Oksfordu da je moja zemlja, osim svih predvidljivih tranzicionih teškoća (koje su, uostalom, u slučaju Srbije složenije od uobičajenih), suočena sa tri krajnje ozbiljna i potpuno specifična problema. Te sam probleme identifikovao kao status države i odnose Srbije i Crne Gore, pitanje Kosova i Metohije i saradnju sa ICTY u   Hagu. Činjenica da dva od tih problema, u izmenjenom obliku i sa drugačijim intenzitetom, i dalje postoje, razlog je da se na njih, iz danas dostupne perspektive, ukratko osvrnem. Ali neka pre toga nešto bude rečeno o načinu na koji je prvi problem, onaj koji se ticao odnosa Srbije i Crne Gore, skinut s dnevnog reda.

Kao što je poznato, u međuvremenu je Savezna Republika Jugoslavija najpre postala državna zajednica Srbija i Crna Gora, a po isteku trogodišnjeg roka određenog Beogradskim sporazumom iz 2003. Crna Gora je maja ove godine iskoristila pravo na referendum, na kojem su građani, većinom od 0,5%, izglasali nezavisnost. Ma kako da je veliki deo srpske javnosti, uključujući tu moju Vladu pa i mene lično, bio i ostao na stanovištu da   u vremenu opštih integracija nema mnogo smisla težiti dezintegraciji, da je dalja fragmentacija Balkana nepoželjna, i da bi se Srbija i Crna Gora zajedno lakše približile Evropskoj uniji, niko iz Srbije nije ni na koji način uticao na tok i ishod crnogorskog referenduma. Mi smo smatrali da je nepravedno i nerazumno ako 260 hiljada crnogorskih državljana sa boravkom u Srbiji bude lišeno prava glasa na referendumu (pogotovo ako to pravo imaju i koriste Crnogorci iz, na primer, Australije ili Argentine), ali smo prihvatili evropsku odluku da tako bude. Smatrali smo da je za održivost referendumske odluke dobro ako se za nju izjasni bar jedan više od polovine ukupnog broja upisanih birača, kao što je, na primer, bio slučaj u Kvebeku, ali je i ta sugestija odbačena. Srbija je, dakle, dosledno delovala pomirljivo i razložno, u skladu sa odlukama zajednice država kojoj želi da se pridruži, a ishod referenduma prihvatila je bez oduševljenja ali i bez imalo zle krvi. Samostalna Crna Gora je priznata i diplomatski odnosi   uspostavljeni. Veze između naroda Srbije i Crne Gore toliko su duboke i čvrste budući da počivaju na poreklu, zajedničkoj istoriji, kulturi, jeziku i veroispovesti, da zaista nema političke sile, spolja ili iznutra, koja bi ih mogla ozbiljno poremetiti.   

Dobra volja Srbije prema novom susedu potvrđena je i prilikom nedavnog zvaničnog priznavanja Crne Gore, kada je Vlada Srbije, istog dana, donela odluku da se crnogorskim državljanima sa boravištem u Srbiji olakša da, ukoliko tako žele, uzmu dvojno državljanstvo, kao i da crnogorski studenti koji se školuju u Srbiji budu u istom položaju u kojem su njihove srpske kolege. Nema, dakle, nikakvog razloga za strepnju da bi osamostaljenje Crne Gore samo po sebi moglo da bude uzrok neki ozbiljnih poremećaja stabilnosti u regionu: opasnost te vrste, kao što ću nešto kasnije pokušati da pokažem, dolazi sa druge strane. Ako se, međutim, ipak bude pokazalo da odluke evropskih činilaca u čitavom procesu osamostaljenja Crne Gore nisu bile sasvim srećne, odgovornost za to neće biti na strani Srbije, koja je na vreme i na legitiman način iznela svoje rezerve. Teško je osporiti da se Srbija u čitavom procesu osamostaljenja Crne Gore dosledno ponašala u duhu demokratske tolerancije i konstruktivnosti, upravo onom duhu koji, gospođe i gospodo, predstavlja osnovnu vrednost pa i zalogu opstanka Evropske zajednice.

Stalo mi je da vam, u nastavku, predočim da je istim načelima pravednosti, konstruktivnosti i kompromisa obeleženo držanje Srbije prema složenom i potencijalno višestruko opasnom problemu njene južne pokrajine, Kosova. To je danas bez sumnje jedan od najtežih problema Evrope uopšte, možda najviše zato što je u osnovi svega, prosto rečeno, pretnja golim nasiljem. Albanci na Kosovu traže jedino punu nezavisnost i međunarodno priznanje, i to odmah, a – kao što se u UN i EU mora dobro znati – sposobni su i spremni da pribegnu organizovanom nasilju ukoliko im to bude uskraćeno. Nepristajanje Srbije da se, radi udovoljavanja onome koji preti, odrekne dela svoje teritorije zasnovano je pre svega na dokumentima međunarodnog prava, počevši od Povelje UN i Završnog dokumenta iz Helsinkija do niza izričitih odluka Saveta bezbednosti. Ali, takav stav ima uporište i u nekim drugim, političkim i moralnim, obzirima kojih bi, bar koliko i pravnih argumenata, međunarodna zajednica trebalo da bude svesna. Više ili manje diskretne poruke, koje u poslednje vreme stižu iz sveta u Beograd, nagoveštavajući „neki oblik“ nezavisnosti kao budući status Kosova, deluju obeshrabrujuće i kao da gube iz vida neposredne i neminovne posledice jednog takvog nametnutog rešenja.

Srbija čvrsto i iskreno veruje da bi kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta jedne demokratske države bilo podrivanje samih temelja na kojima počiva međunarodni poredak. Ali pored tog, najnačelnijeg od svih mogućih obzira,   ne treba gubiti iz vida da bi davanje nezavisnosti Kosovu značilo prihvatanje masovnog kršenja ljudskih prava, ali i etničkog čišćenja kao legitimnih sredstava   za sticanje nezavisnosti. Što se Srbije tiče, ona sasvim sigurno ne bi priznala nametnut o rešenje i nezavisnost Kosova i Metohije, a taj čin bi saglasno Rezoluciji Skupštine Srbije bio progla šen ništavnim i pravno nevažećim, što bi imalo punu podršku ogromne većine građana. Mi bismo tako postupili i iz uverenja da na taj način ne branimo samo svoju slobodu i demokratsko uređenje, nego i regionalnu stabilnost, pa i temeljne principe međunarodnog poretka. Nema sumnje da bi eventualno nametnuto rešenje kosovskog pitanja dovelo Srbiju u izvanredno težak položaj – podjednako kada je reč o unutrašnjim prilikama, o odnosima sa okruženjem, ili o najširem međunarodnom kontekstu.  

Možda je pravi trenutak da bolje razmislimo o težini posledica koje bi izazvala odluka da se Srbiji nametne rešenje za Kosovo i Metohiju. Pitanje je šta u tom slučaju Srbija može, a šta mora i šta bi trebalo da čini. Odgovor na ovo pitanje ponajviše leži u nekoliko suštinskih činjenica koje sam naveo prilikom obraćanja Skupštini Srbij e kada je utvrđena Rezolucija o pregovor ima o budućem statusu južne srpske pokrajine. Tada sam rekao da je Kosovo i Metohija pitanje budućnosti Srbije i života svih njenih građana, i podvukao da je Kosovo i Metohija deo Srbije i to ne samo deo kao njene istorije, nego i njene sadašnjosti i njene budućnosti. Rekao sam da, kada govorimo o Kosovu, govorimo o našem narodu, našoj teritoriji, našem predanju i kulturi - zapravo o samim našim korenima i našem identitetu.

Treba da budete sigurni, gospođe i gospodo, da sve relevantne političke stranke i ogromna većina građana Srbije u ovo čvrsto veruju. Šta je onda sudbina Srbije ako se, mimo njene volje, i protivno fundamentalnim načelima međunarodnog prava, otme Kosovo i Metohija i tako pogaze suštinski državni i nacionalni interesi Srbije? Skupština Srbije bi sigurno odlučno odbacila svako nametnuto rešenje, i to bi neminovno bila ona prelomna tačka koja bi na duži rok bitno odredi la sva dešavanja u Srbiji, njenu politiku, njen život, sveukupne odnose u samoj zemlji, ali i odnos Srbije prema svetu.

Srbija sa punom ozbiljnošću sudeluje u bečkim pregovorima o budućnosti Kosova i ima konstruktivne odgovore na sva pitanja koja se postavljaju. Mi smo uvereni da se dobro osmišljenom decentralizacijom mogu stvoriti uslovi za opstanak, bezbednost i povratak ugroženog nealbanskog stanovništva, čime bi bio sačuvan multietnički sastav pokrajine. Albanci bi imali suštinsku autonomiju, najveću koju pojam autonomije u najširem tumačenju dozvoljava. To znači   potpunu samoupravu u domenima zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, čak uz mogućnost pristupanja regionalnim i finansijskim međunarodnim organizacijama. Garant ovakvog rešenja trebalo bi da bude međunarodna zajednica, kao učesnik u pregovorima i potpisnik sporazuma.

Mora se, na žalost, konstatovati da pregovori u Beču ne idu dobro i da u oblasti decentralizacije nema napretka najviše zbog potpune nesavitljivosti albanske strane, koja ne prihvata čak ni nagoveštaj nekog kompromisa. Kako Beograd vidi stvar, kad se već odustalo od načela da ispunjenje standarda mora da prethodi pregovorima o statusu, nedopustivo je odlučivati o statusu ako nije rešeno bar pitanje decentralizacije. Pri tome je posebno pogrešno insistirati na strogo određenim vremenskim rokovima, što i inače komplikovanu i osetljivu situaciju čini još napetijom i potencijalno eksplozivnom.

Ovo je, kratko izloženo, naše viđenje danas verovatno najvećeg regionalnog i jednog od najvećih evropskih problema. Njegovo rešavanje zato zahteva autentično evropski pristup, koji će dovesti do trajnog a ne privremenog, temeljnog a ne površnog, sveobuhvatnog a ne jednostranog ishoda. Bitnije je od svega da se na osetljivom području Balkana ponovo ne otvori Pandorina kutija menjanja granica, što će se neminovno dogoditi ako se, pri traženju rešenja, bude sledio isključivi zahtev Albanaca za sticanje nezavisnosti. Jedini način da se to izbegne jeste primena bogatih evropskih iskustava. Ako je Evropa uspela da, različitim konstitucionalnim i institucionalnim rešenjima, na najvećem delu kontinenta obezbedi jedinstvo u etničkoj, kulturnoj i verskoj raznovrsnosti, nema razloga da se to ne ostvari i u njenom jugoistočnom regionu. Ono što važi za Evropu važi i za Balkan ili, bolje rečeno, za Balkan važi upravo zato što važi za Evropu.

Zabrinutost mora da izazove činjenica da saradnja sa ICTY u Hagu i danas predstavlja najozbiljniju, tačnije jedinu preostalu stvarnu prepreku   približavanju Srbije evropskim integracijama, ali – to treba reći otvoreno – i prepreku svakom drugom vidu oporavka i napretka države. Ovo se najbolje moglo videti kada je, početkom maja, otkazan nastavak pregovora o pristupanju Srbije SAA , čime su jednim potezom dovedeni u pitanje svi napori Vlade Srbije za bržim napretkom u evropskim integracijama . Ovo je, u osnovi, učinjeno samo   i isključivo zbog neipunjenja izričitog uslova da se Hagu izruči jedan čovek, čime je čitav problem, po našem osećanju, zaista izišao iz normalnih političkih proporcija. Time hoću da kažem da se dospelo u situaciju da od izručenja jednog čoveka (koliko god da su optužbe protiv njega zaista krajnje ozbiljne) neposredno zavisi ne samo sudbina jedne države i jednog osmomilionskog naroda već i budućnost demokratskog poretka, pa – u krajnjoj liniji – i stabilnost jednog tradicionalno osetljivog dela Evrope.

U kontekstu pitanja saradnje Srbije sa ICTY u Hagu, ukazaću vam, gospođe i gospodo, na jednu čisto numeričku činjenicu. Prema podacima kojima raspolažem, od ukupno 108 Srba koji su optuženi za ratne zločine, pred sudom se nalazi 51,   na izdržavanju kazne ima ih 15, kaznu je izdržalo 8, protiv njih 16 optužnica je iz raznih razloga povučena, u toku suđenja ili pre njega umrlo   je 12, dok se na slobodi   nalazi još ukupno 6 optuženika. Rešenost i spremnost vlasti u Srbiji da ispune svoju preuzetu međunarodnu obavezu prema ICTY ni na koji način nije moguće dovesti u pitanje. Podsećam da je, pošto su sam Milošević i neki od drugih optuženika izručeni Hagu još 2001. godine, i posle donošenja Zakona o saradnji sa ICTY, sadašnja vlada samo tokom prethodne dve godine izručila čak 16 optuženika. Za   izručenje Mladića ne samo što postoji politička volja, nego su na zadatku njegovog lociranja angažovani apsolutno svi potencijali koje jedna demokratska država ima na raspolaganju. Pa ipak, i uprkos tome što smo spremni da pružimo svaku vrstu dokaza da činimo sve što možemo, odluka o prekidu pregovora, sa svim svojim rizičnim posledicama, ostaje na snazi, a Damoklov mač okončanja saradnje sa Hagom nastavlja da visi nad Srbijom.

Svako ko učini napor da, bar za trenutak, čitavu situaciju obuhvati jednim nepristrasnim pogledom moraće da zaključi kako su ulozi u poražavajućem neskladu sa onim što je na kocki. Zapravo se dospelo u položaj da uslov opstanka čitave jedne evropske demokratije bude privođenje pravdi samo jednog optuženika, što je apsurdno čak i kada se to privođenje tumači kao stvar principa ili kredibiliteta. Čini mi se da neću preterati ako kažem da je u čitavoj evropskoj, pa i svetskoj istoriji teško naći presedan za toliku potrebu da se izoluje i eliminiše jedan čovek. Sve to, razume se, ni u čemu ne menja položaj u kojem su se našli moj narod i moja zemlja. Srbija, verujem, u tom položaju u najmanju ruku ima pravo da zna na koji način može da dokaže kako čini sve što je u njenoj, i uopše ljudskoj, moći da svoje obaveze ispuni. To je najbolji način da se dokaže stalno isticana spremnost Evrope da Srbiji pomogne i podrži je, i u isto vreme da se krene sa mrtve tačke do koje se, u rešavanju jednog ozbiljnog problema, dospelo.

Stalo mi je da vam predočim činjenicu da Srbija postaje umorna od stalnih pritisaka i   uslovljavanja. Dok se, s jedne strane, govori o partnerskom odnosu sa Beogradom, još se nije dogodilo da prijateljska ruka   podrške bude pružena bez onog fatalnog „ako“. Molim da shvatite kako ovde nije reč o opstanku jedne vlade ili bilo koje stranačko-političke opcije, već o perspektivi demokratskog uređenja, regionalne stabilnosti, pa najzad i o elementarnim principima pravednosti i ravnopravnosti. Ta neprestana izloženost pritiscima i potreba stalnog dokazivanja konstruktivnosti ne može ostati bez posledica, a ja verujem da koreni razočarenja, frustracije i gorčine, za koje se kaže da se u Srbiji osećaju, potiču upravo odatle.

Ako bi međunarodna zajednica pokazala više razumevanja za iskrenost napora Beograda da ukloni preostalu prepreku u vidu okončanja saradnje sa ICTY ili   ako bi bar jasnije odredila kriterijume koji bi bili dovoljni da se otkloni nepoverenje prema vlastima u Srbiji, ako bi došlo do nekog znaka podrške koji bi bio više od retoričkog izliva (da kao primer uzmem izjednačavanje viznog režima sa onim koji uživaju Rumunija, Bugarska ili Hrvatska) – uopšte ne sumnjam   u najbolje rezultate koji bi iz takvog pristupa sledili. Ovo što govorim zaista nije apel za materijalnu pomoć, privilegije ili za neki gest posebne velikodušnosti, već isključivo za ravnopravnost i ono što se engleskim izrazom zove benefit of the doubt.   Pri svemu tome, ne treba gubiti iz vida da negde u krajnjoj liniji leži i interes koji je zajednički i Evropi, i Ujedinjenom Kraljevstvu, i Srbiji – najzad, čitavom svetu budućnosti, mira i zdravog razuma.

Kada se sve uzme u obzir, gospođe i gospodo, za Srbiju bi, pogotovo u položaju u kojem se nalazi, veoma mnogo značilo da može da računa na razumevanje Velike Britanije, kao svog tradicionalnog saveznika u svim velikim istorijskim iskušenjima. U uverenju da će takvog razumevanja biti, i da će   staro i u najtežim vremenima dokazano prijateljstvo Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva doživeti novi procvat, zahvaljujem vam na pažnji sa kojom ste me saslušali.

(Govor predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice u Kraljevskom institutu za odbranu i bezbednost, London, 27. juna 2006 .)