Željko Vuković

Srbija bez granica

Najdržavotvorniji balkanski narod gotovo je izgubio osećaj za vlastitu državu.

Posle skoro 80 godina Srbija je ponovo – samostalna država. Na papiru, naravno.

U stvarnosti, najkraće rečeno, i ma koliko zazvučalo grubo - to je sada teritorija bez jasnih i izvesnih granica, na kojoj, državni organi i institucije manje ili više uspešno prodaju i rasprodaju preostalu imovinu i prirodna bogatstva, i ispunjavaju znane i neznane zahteve i želje kolonijalnih gospodara.

Uostalom, način na koji je ta državna vlast ozvaničila ponovo rođenu državu Srbiju – najilustrativnije je potvrdio tu tragičnu srpsku stvarnost. Recimo, u sali parlamenta, kada se proglašavala nova Srbija, nije bilo ni predsednika ni primijera Srbije, čak ni jednog jedinog ministra! A poslanici više nadrndani nego pričljivi, jedva su ih po hodnicima i restoranima nahvatali da glasaju.

Ma, da se otvarao neki kiosk ili pekarska radnja ili da je neka pevačka zvezda promovisala novi CD – bilo bi neuporedivo svečanije i dostojastvenije.
Sramota nad sramotama. Ni zrna samopoštovanja u državi koju su pre osam stoleća napravili – SVECI! A koju će, ostane li ovako, razbaštiniti i razneti državni činovnici i tajkuni.

 
Neželjeni poklon

Naravno, nova Srbija nije plod ni želje a kamo li borbe srpskog naroda.

Jednostavno, sva nekadašnja jugoslovenska braća iskoristila su pruženu im priliku da, uz izdašnu pomoć takozvane ”međunarodne zajednice”, i na račun lažnih narodnooslobodilačkih borbi protiv navodnih imperijalističkih srpskih ugnjetavača – oblikuju svoj državotvorni identitet i isposluju si državu.

Dakle, Srbija je neželjeni i preostali komad nekadašnje zajedničke kuće , a Srbi ”napušteni narod”, čak i od najvernije crnogorske braće. I otud je razumljivo što se nisu veselili kada im je Milo ”poklonio” državu. Ali, politička i društvena elita u Srba morala je, zarad ponosa nacije bar, da dostojanstveno i uz sve dužne počasti – dočeka novu Srbiju.

A za to su svakako imali i drugih itekako sudbonosno važnih razloga. Pre svih onaj koji se nalazi u činjenici da je u toku novo komadanje Srbije i da glave polako promaljaju i oni koji iste takve planove uveliko operacionalizuju.

Da podsetim, bivši ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, prozvao je lane vlast da krije istinu od naroda, to jest da mu ne saopštavaju ono što kolonijalni gospodari kazuju njima: nema smiraja za Srbe dok Srbija ne bude svedena na beogradski pašaluk. Niko mu nije odgovorio, a kamo li rekao da govori neistinu.
O svemu što srpski narod podseća da ima državu – uredno se ćuti. Ili se prikriva ili negira kao loša prošlost koje se treba odreći.

Najdržavotvorniji balkanski narod gotovo je izgubio osećaj za vlastitu državu. Godinama ga sa svih strana, i iza svih grmova, uporno olajavaju, kleveću, kažnjavaju, vredjaju, ponižavaju, ucenjuju…- a nigde nije bilo niti sada ima države da ga zaštiti.

Zato i ne čudi što ponovno rađanje Srbije nije imalo nikakvog odjeka u srpskom narodu.

Majklovo upozorenje

Pre neokoliko dana, američki ambasador u Beogradu, Majkl Polt, upozorio je srpsku javnost da se nedostatak vizije budućnosti Srbije – ključni problem. Ni veće ni potrebnije istine!

Verovatno ćemo u Poltovim memoarima pročitati šta ga je ponukalo da to kaže. Doduše, ne bih se iznenadio i da mu se – omaklo. Onako ljudski. Naime, družeći se sa Srbima godinama, čovek se uverio da nismo ni zli ni primitivni kako nas i dan danas mnogi predstavljaju u zapadnim javnostima.

A, mi, opet, ni na nebu ni na zemlji, ni u levoj ni u desnoj, ni napred ni nazad, pa se ambasador Polt jednostavno kao čovek Majkl sažalio. I upozorio nas kao što, inače, mogu i hoće da učine samo istinski dobronamernici.

Dakle, i nezavisno od razloga i motiva, američki ambasador nam je u uši zabo najvažniju istinu o našoj stvarnosti. Naravno, i očekivano, to Poltovo upozorenje je potpuno prećutano.

Na javnoj sceni Srbije niko se nije ni namrštio zbog njegovih reči, a kamo li da je na njih ili povodom njih - reagovao. Ali, tako to uvek biva u društvima i državama čije “javno mnenje” ne misli ni svojom ni “glavom” opštih nacionalnih ili državnih interesa.

Da je drugačije, onda bi Poltova dijagnoza glavne srpske bolesti – pokrenula lavinu. Naime, kada američki ambasador kaže da nemamo nikakvu viziju vlastite budućnosti, to znači da sve ono što Amerika i Evropska unija od nas zahtevaju da ispunimo milom ili silom – nije nikakva vizija našeg sutra!

I nije, naravno! Ruku na srce, nikada i niko od zapadnih gospodara naše sudbine nije rekao da ćemo bolje živeti ako udovoljimo njihovim zahtevima za prijem u članstva nama važnih organizacija i asocijacija. Ni slučajno, tako nešto im se nije omaklo ni u najboljem raspoloženju.

To što je fraza “put u Evropu” postala isto što i put u bolju budućnost – podvala je domaćeg porekla. I izvele su je domaće a ne strane političke i intelektualne snage.

I to, maltene, bez ikakvog otpora, kao na prepad. I čak i bez nužde da odgovore na ona zdravorazumska pitanja “malog Đokice”, poput: “Oprostite, kad kažete da idemo ili da nas vodite u Evropu, da li pri tome mislite na moćnu Nemačku ili socijalno brižni Portugal?”.

Naravno, nije svejedno. Ako, recimo, ovakvi kakvi jesmo - siromašni, podvojeni, iznureni i nemoćni – pravimo državu po uzoru na Nemačku ili Holandiju, onda ćemo proći kao ona žaba što je mislila da će postati konj ako se potkuje.

Izlazna strategija

Kada su Slovencima u vreme njihove ”tranzicije” poslali legendarnog ekonomistu Džefri Saksa da im uredi zemlju, oni su mu dali nogu. Razumljivo, jer nisu hteli da budu bespomoćno “kolonijalno tržište”, već ozbiljan narod i država, ma koliko mali bili.

Odbranili su se Janezi zahvaljujući jasnoj viziji vlastite budućnosti, i svesti da ono što Evropska unija od njih traži – nije nikakva vizija, nego samo uslovi za ulazak u “igru” na EU-teren.

I niko im nije zamerio niti ih kaznio što su nogirali Džefrija. Isto to uradiše i Poljaci i Rusi, a mi njegove učenike prihvatili kao neprikosnovene usrećitelje!

Dakle, “Evropa” i navodni “put” ka njoj, kao i silne “evroatlanske integracije” – nisu nikakva vizija naše budućnosti, a sve više postaju paravan iza kojeg se urušavamo i nestajemo i kao narod i kao država. Toliko da nije nemoguće da se na nas sažalio i Majkl.

Ipak, kada se na Srbe i Srbiju pogleda kroz naočare kolonijalnih gospodara naše sudbine, uzroci Poltove zabrinutosti što Srbi nemaju ni viziju države, a kamo li pravu i pravnu – postaju mnogo jasniji.

Naime, već je vreme da Amerikanci i njihovi evropski saveznici misle na ”izlaznu strategiju” iz ”ne-stanja” ili bezdržavlja u kojem su držali i još drže Srbe i Srbiju, a koje se zvanično zove tranzicija.

Prvo, od svega što su želeli jeftino, da ne kažem u bescenje, kupiti – na trpezi su ostali NIS i EPS. Nafta i struja, dakle. I na tome se žurno i brižno radi. Ostale profitabilne kompanije i fabrike su praktično već pazarili.

Pritom, nisu ni jednu jedinu podigli na našoj zemlji! Onako, da su došli sa parama, pa na ledini izgradili neku fabriku. Takve direktne investicije, dokazano, uopšte ih ne interesuju. Oni bi samo da uzmu već gotovo što odmah i sigurno donosi pare. Pa, dokle traje. Kad krava ne bude više davala mleko – ili će je odvesti u mesaru ili prosto pokloniti domaćinu da je on hrani dok može i hoće. Ili dok sama od sebe ne crkne..

E, kada dođe vreme da se Srbima kaže da je to bila ta tranzicija i da su sami krivi što su u njoj ostali bez vredne imovine i prirodnih bogatstava – trebaće im država Srbija. Da umiruje i eutanazira građjane! Da efikasno sprečava pobunu onih kojima će siromaštvo i osećaj prevarenosti podići krv u glavu. Da objašnjava kako je lagerovanje nuklearnog i drugog opasnog otpada – naša privredna budućnost. I tako dalje…

Za bezbednost ”odmarališta za NATO-trupe u prolazu” – kako se zvanično sada zovu vojne baze – neće morati da brinu. Jer, sagradiće ih na delovima Srbije gde će glavnu ili svu vlast imati – manjine sa državotvornim ambicijama. Dakle, izvan Beogradskog pašaluka.

Zbog toga će nas sada požurivati sa novim Ustavom. Tražiće da Srbija bude država građana, a ne Srba i ostalih građana koji u njoj žive, što će izazvati burne rasprave. I u toj buci usvojiće se ono njima najvažnije – Srbija kao država regiona. Po šnitu koji će pasati i da je Srbija konfederacija.

Za regione će se, naravno, tražiti autonomija kao da su federacije. A to će ”nevladina javnost” da podrži. Kao što sada podržava nezavisnost Kosova i Metohije. I tako dalje….

”Dedržavizacija” Srba

Početkom juna, a u formi raznoraznih anketa na beogradskim ulicama, lansirana je i parola: ”Za mene je Beograd – Srbija!”. Kao, eto, mladi, obrazovani Srbi na kojima počiva budućnost ove zemlje, već su shvatili da u modernom svetu nije važno kolika ti je država, ni kom narodu pripadaš. Država je tamo i samo tamo gde je tebi dobro.

A da je Srbija već isto što i Beograd, zaključio bi svaki neupućeni gledalac glavnih televizija. I svaki gost na kulturnim događanjima u prestonici. Uostalom, da nema izbora, saobraćajnih nesreća, poplava i ubistava – ne bi se ni znalo za Srbiju izvan Beograda.

Na istom fonu ”dedržavizacije” Srba su i sve grlatiji glasovi upozorenja da srpski narod u Srbiji ima samo štete od pristigle braće preko Drine i Save. Jedan takav raskol sada bi itekako dobrodošao graditeljima Beogradskog pašaluka. A reakcija na te sejače razdora unutar srpskog nacionalnog korpusa – nema! Jedni neće da reaguje, drugi utonuli u apatiju i beznađe.

Uzgred, u srpskoj javnosti još nema ni slova o tome kako je Hrvatska odlučila, a Bosna i Hercegovina prihvatila, da Zagreb svakom Hrvatu koji živi u BiH nadoplaćuje penziono osiguranje do novčane kvote koja važi u Hrvatskoj.

Da je to Srbija uradila za Srbe u BiH, Sarajevo i Zagreb bi vrisnuli do neba, a Vašington i Brisel bi zapretili sankcijama. Ali, Beogradu tako nešto ne pada na pamet. Kako kad ne reaguje ni na sve žešće atake na samu Republiku Srpsku, iako po Dejtonu na to ima pravo.

Da rezimiramo – Srbi su dobili Srbiju a ne državu!