Iza ogledala - Srbija posle izbora

Slobodan Antonić

DVA CILjA VLADE

Koliko će to što je DS istakao sopstvenog kandidata za premijera uticati na sastav nove vlade?
DS je već duže bio pod pritiscima da to uradi. On se do sada uspešno branio objašnjenjem – koje je, uostalom, sasvim tačno – da ovo nisu izbori za premijera već za skupštinske poslanike. Osim toga, glavna privlačna snaga DS u ovoj kampanji bio je Boris Tadić. Svako drugo ime moglo bi zbuniti njihove glasače i otvoriti bokove za napade suparnika. Upravo ovo drugo se i dogodilo. Nije Božidar Đelić izazvao munje zato što ima neku ozbiljnu manu. Koga god da je DS istakao slično bi prošao. Jer, svakoga je u DS-u lakše napasti nego popularnog Borisa. A razdražena reakcija DSS na Đelića bila je uvod u podzemni izborni rat između DS i DSS. Tako se postavilo pitanje mogu li te dve stranke sutra uopšte da naprave vladu.

Ali, zapravo, ko je DS pritiskao da izađe sa imenom premijera i tako donekle pokvari izglede za koaliciju sa DSS? Reč je, najpre, o delu javnosti koji je na stanovištu tzv. građanističkog zilotizma . On smatra da su jedine dve reformske, evropske i demokratske partije u Srbiji – LDP i DS. Iz tog ugla posmatrano, svaka saradnja DS i DSS samo je izdaja „reformi, modernizacije i evropskog puta Srbije”. U njihovim rečniku, nakon 2004, reč „kohabitacija” postala je psovka, a Tadić kandidat za reformističkog Petena ili Kvislinga.

No bez obzira na glasnost ovog dela javnosti, on sam po sebi ne bi mogao da prelomi DS da nije bilo još dva važna činioca. Prvi je da je DS-u odlično krenula izborna kampanja. Njihovi glavni kritičari, radikali, ovoga puta su imali đule oko nogu zvano „Šešeljev testament”. Stoga su Šutanovac, Petrović i ostali lako dobijali svaki TV duel. Dovoljno je bilo samo da izgovore: „A šta ono beše stoji u testamentu o EU i o granici Karlobag–Karlovac–Ogulin–Virovitica?”. I posle toga svaka radikalska kritika izgledala je neozbiljno. A osim radikala, na DS praktično više niko nije ni navaljivao. I DSS i G17 plus su ostavljali DS na miru, slušajući savete svojih marketinških magova da je najbolja kampanja samo ona pozitivna. Tako su ovi izbori DS-u išli kao pesma. Još i kada su se u kampanju uključile razne NVO sa svojim akcijama za povećanje izlaznosti – a zapravo ciljajući samo na potencijalne glasače LDP i DS (tj. mlade, manjinske i urbane birače) – DS se našao možda i blizu crte od 30 odsto glasova. A kad možete da osvojite toliko glasova zaista se zapitate zašto biste najjače mesto prepustili nekome ko ima problem i sa 20 odsto?

I drugo što je prelomilo DS bio je pritisak upravo onog lobija koji je obezbedio štedra finansijska sredstva za LDP, NVO i sve ostale učesnike kampanje koji svoje poruke Srbima pišu isključivo latinicom. Taj lobi bi po svaku cenu da izbegne Koštunicu u sledećoj vladi iz jednog jedinog razloga koji se zove – Kosovo . Naime, potpuno je jasno da nije isto odluku o nezavisnosti Kosova saopštiti vladi čiji je predsednik Koštunica a potpredsednik Đelić, ili vladi kojoj je predsednik Đelić a potpredsednik Čedomir Jovanović. Otuda se sve čini da se proizvede ova druga vlada. Plan „A” ovog lobija očigledno je da DS, LDP, G17 plus i manjinske stranke nekako osvoje polovinu mesta u skupštini i da se vlada napravi bez DSS. Pošto to nije baš previše verovatno, plan „B” je da se prebaci 40 odsto poslaničkih mandata, a da se onda u istom sastavu napravi manjinski kabinet, kome bi većinu dala Demokratska stranka Srbije. DSS se na to može naterati odgovarajućom medijskom kampanjom. Obrisi tog pritiska se već danas jasno vide. „Ako ne žele sa LDP u vladu”, reći će se, „neka onda evroreformskoj vladi daju skupštinsku većinu. Zašto da zbog njihove fiksacije na personalna rešenja svi izgubimo? Upravo sad, dok je Nemačka predsedavajući, prilika je za odlučujući korak u evroatlantskim integracijama. Osim toga, bez nove vlade nema ni novog budžeta, a bez novog budžeta nema ni većih plata prosveti i zdravstvu, ni većih penzija siromašnim penzionerima. DSS sve to blokira, samo da bi Koštunica još koji dan ostao na vlasti. Ako im je baš do Kosova, glasajući sa radikalima i socijalistima, uvek mogu da obore vladu na tom pitanju”.

Ali, svako ko razmišlja svojom glavom zna da nije isto oboriti vladu nakon što je ona u nekom pitanju već proizvela izvesnu štetu u nacionalnim interesima i učestvovati u vladi koja vodi politiku nacionalnog interesa upravo u tom istom pitanju. Obaranje vlade na pitanju Kosova, samo po sebi, za Srbiju nikako ne može biti dobro. To će, u jednu ruku, biti znak da je neka šteta već učinjena, a, u drugu ruku, da se Srbija oko suštinski važnog pitanja duboko podelila. Srbija u ovom trenutku, kako god da se okrene, teško da može imati alternativu. Ona mora da vodi i aktivnu evroreformsku i aktivnu nacionalnu (tj. kosovsku) politiku. A vlada koja bi možda najbolje mogla da obezbedi obe stvari – bar tako se misli u razboritijem delu javnosti – trebalo bi da bude upravo većinska vlada DS–DSS.

Naravno da establišment iz obe stranke priželjkuje da u vladi izbegne onu drugu stranku i da sva ministarstva zadrži za sebe. Ali, doista, pitanje raspodele i preraspodele političkog plena ne može biti iznad dobro shvaćenog nacionalnog interesa. U ovom trenutku, nijedno personalno pitanje ne sme biti važnije od Kosova. I nijedno personalno pitanje ne sme biti važnije od pridruživanja EU. Koštunica i Tadić su, nesumnjivo, razumni političari. Sva je prilika da će oni neki dogovor, ipak, uspeti da naprave. Jer, ko sada, ponesen brzinom i izbornom retorikom, pogreši, očigledno da će docnije moći samo da se nadugačko i natenane kaje. Zajedno sa mnogima od nas koji ćemo, 21. januara, stati iza paravana i nagnuti se nad birački listić.

[objavljeno: 16.01.2007.]