Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

   

Iza ogledala

Slobodan Antonić

TADIĆA ZA PREMIJERA, KOŠTUNICU ZA PREDSEDNIKA


Čim bude izabran novi predsednik skupštine, Tadić može da podnese ostavku. Predsednik skupštine bi postao v. d. predsednika i Tadić od njega može odmah da preuzme mandat za sastav nove vlade

„Premijer treba da pripadne najjačoj stranci u koaliciji”. Koliko smo samo puta, poslednjih dana, čuli ovu tvrdnju. Ona je potekla od čelnika Demokratske stranke i brzo se raširila po medijima. Postala je samorazumljiva i neupitna. I ako pokušate da je preispitate, odmah rizikujete da vas proglase advokatom ove ili one stranke. Ali, tako funkcioniše naša medijska elita i tu se ne može mnogo.

Dakle, rizikujući da ispadnem „pristrastan”, želim da razmotrim šta je tačno, a šta ne valja u tvrdnji sa početka ovog članka. Ona jeste tačna. Ali, sa jednom dopunom koja je precizira. Naime, neka je stranka A jači, a stranka B slabiji partner u koaliciji. Pretpostavimo da je stranka B istakla svog lidera kao kandidata za premijera. Da li sada stranka A može da očekuje da bilo ko od njenih članova dobije premijersko mesto? Teško. Ako je to sedmi ili osmi u stranačkoj hijerarhiji, potpuno je razumljivo da stranka B na to neće pristati. Jednostavno, stranka A može dati premijera samo ako specifična politička težina njenog kandidata nije manja od političke težine kandidata iz stranke B.

Šta to konkretno znači? DSS, koji je slabiji partner, predložio je svog prvog čoveka – Koštunicu. DS, koji je jači partner, preložio je Đelića. Ali, Đelić je, bez obzira na svu stručnost, tek sedmi ili osmi u stranačkoj hijerarhiji DS-a. U tim predlozima zaista postoji neka nesrazmera, koju svi osećamo. Nije 915.014 birača zaokružilo listu koja se zvala „Demokratska stranka – Božidar Đelić”. Ljudi su glasali za listu „Demokratska stranka – Boris Tadić”. Tadić je čovek koji vuče Demokratsku stranku, koji je njena lokomotiva. Njegova neosporna harizma donela je bar polovinu glasova DS-u. A harizma se, kao što je poznato, ne prenosi. Jer da se prenosi, danas se naš predsednik ne bi zvao Boris Tadić. Zvao bi se Dragan Maršićanin.

Stoga, ako se već pozivamo na strana parlamentarna iskustva, onda treba reći sledeće. Tamo zaista mandat dobija najjača stanka. Ali je to zato što ona za premijera ili kancelara istakne svog najjačeg čoveka – ne petog ili šestog. Tu nije reč ni o kakvim stranačkim sujetama, već o jednostavnoj računici. Peti ili šesti čovek ne može da nadzire ministre onako dobro kao prvi. Pukovnik iz stranke A ne može da komanduje ni generalima iz sopstvene stranke, a kamoli generalom iz stranke B. Objektivno, Đelić teško da može komandovati i Šutanovcem. A kamoli Koštunicom.

Imamo li ovo u vidu, jasno je zašto realisti iz DS-a sve češće pominju mogućnost da se Tadić lično kandiduje za premijera. Dva su jaka razloga za to. Prvo, Tadićev mandat je ionako na izmaku. Ove godine su predviđeni predsednički izbori i napustiti funkciju nekoliko meseci ranije ne bi bio naročiti gubitak. Tadić, naravno, ne može odmah da se povuče. Ali, čim bude izabran novi predsednik skupštine, Tadić može da podnese ostavku. Predsednik skupštine bi postao v. d. predsednika i Tadić od njega može odmah da preuzme mandat za sastav nove vlade.

I drugo, premijersko mesto je, u sistemskom smislu, jače od predsedničkog. I predsednik ima moć. Ali, premijer je taj koji donosi operativne odluke od značaja za političku i ekonomsku elitu. Biti premijer, sa stanovišta konkretne moći, bolje je nego biti predsednik.

Šta bi bilo sa Koštunicom? Po ovoj kombinaciji, upravo on bi bio novi predsednik skupštine koji bi Tadiću dao mandat. A kada budu raspisani predsednički izbori, Koštunica bi mogao biti zajednički predsednički kandidat. Tako bi se, faktički, ovaj izborni ciklus završio zamenom mesta Tadića i Koštunice.

Jedan je, međutim, problem. Da bi ova kombincija uspela potrebno je da među partnerima vlada poverenje. Jer, šta ako Tadić podnese ostavku na mesto predsednika, a DSS ga onda ne podrži za premijera? I šta ako Koštunica podrži Tadića za premijera, a DS ga na predsedničkim izborima podupre onako kao što je podržao i ustavni referendum – tj. kao od bede i moleći boga da ne uspe? I, konačno, šta ako Koštunica bude izabran za predsednika, sa mandatom do 2012, pa onda obori Tadićevu vladu?

I tu je ključ. Dve sestrinske stranke toliko su, proteklih godina, bile u suparništvu da jedna drugoj više ne veruju. Njima će teško biti da sastave i zajedničku vladu, a kamoli da izvedu jednu ovako složenu operaciju kao što je rotacija premijera i predsednika. Nadmećući se za moć, one su se, kad god im se pružila prilika, uzajamno varuckale. Tako je nestalo poverenje. A u politici, baš kao i u ostalim ljudskim stvarima, postoji samo jedno, jednostavno pravilo – sve je u poverenju.

Politički analitičar
Slobodan Antonić
[objavljeno: 30.01.2007.]

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM