Jovo Bakić

Šta posle izbora

Ko god bio premijer, vlast bogataša i njihova neutaživa žeđ za daljim bogaćenjem nam ne gine

Cilj je pisca ovih redaka da predvidi kakva se politika može očekivati od vlade na čijem bi čelu bio Božidar Đelić i kakva ako bi to bio Vojislav Koštunica. Polazi se, razume se, od pretpostavke da će jedan od njih dvojice biti premijer vlade koju će činiti DS, DSS-NS i G17 plus, uz pomoć stranaka nacionalnih manjina. Naime, ako ova koalicija ne bi bila uspostavljena, onda bi se uplovilo u veliku neizvesnost koja bi izvesno veoma naškodila državi Srbiji i celokupnom društvu.

Ukoliko bi premijera dala Demokratska stranka, onda bi morala učiniti ustupke u nekim od važnijih ministarstava, tj. unutrašnjim poslovima, finansijama, inostranim poslovima i odbrani. Kada bi, čak, u ministarstvima radili i ljudi koji bi bili iz različitih stranaka, što je mnogo bolja varijanta nego da celokupna ministarstva poput feuda pripadnu samo jednoj stranci, teško da bi se moglo izbeći da na čelu ministarstava unutrašnjih i inostranih poslova ne budu ljudi iz DSS. Da li bi, onda, bilo realno očekivati da će D. Jočić težiti poboljšanju saradnje sa Haškim tribunalom? Iskustvo ne bi dalo za pravo onome koji bi dao potvrdan odgovor na ovo pitanje. Kakvi bi onda bili izgledi za zaključivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju? Da li bi se borba protiv korupcije i kriminala pojačala? Sudeći po hapšenjima tokom predizborne kampanje, moglo bi se i to očekivati. No, ko jemči da se sva ta hapšenja neće izvrći u svoju suprotnost kada dođe na red dokazivanje pred sudom? Možemo se samo nadati da je pisac ovih redova isuviše sumnjičav.

U Ministarstvu finansija će, možda, u oba slučaja biti glavni čovek Mlađan Dinkić. Ono što on nesumnjivo poseduje jeste energija. Problem je što je pod njegovim ministrovanjem, jednako kao i pod predsedavanjem vladom Vojislava Koštunice, kako govore podaci koje je iznela profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović, porasla društvena nejednakost. Naime, favorizuju se oni najbogatiji, a sirotinja je prepuštena daljem siromašenju. Da li se može očekivati da se ovaj trend obustavi? Ukoliko bi se bar premijer izmenio, moguće je, mada bi verovatnoća porasla ukoliko bi ga pratio i neki drugi i drugačiji ministar finansija. Ako obojica dosadašnjih vršilaca ovih poslova budu isti kao i u prethodne tri godine, onda mrka kapa, a zla prilika: društvene nejednakosti će najverovatnije i dalje rasti. Kada već M. Dinkića pominjemo, umesno je postaviti i nekoliko dodatnih pitanja: Da li su ministri iz G17 plus dali ostavke u vladi V. Koštunice zato što su bili nezadovoljni prekidom pregovora sa EU? Otkud to da im je sada svejedno ko će biti mandatar? Ili se, možda, uopšte nije radilo o EU, već tek o predizbornoj kampanji?

Ako bi V. Koštunica bio premijer, onda bi sva glavna ministarstva (unutrašnji i inostrani poslovi, finansije i odbrana) načelno morala pripasti Demokratskoj stranci. G17plus bi morao verovatno da traži naknadu na drugim mestima. Da li bi se u tom slučaju saradnja s Haškim tribunalom mogla nastaviti uspešnije? Moguće je, ali se postavlja pitanje koliko je premijer Koštunica iskreno naklonjen saradnji.

Pitanje Kosova će se, možda, dodatno zaoštriti rešenjem koje će predložiti M. Ahtisari. Nije isključeno da će tada DSS krenuti na put bez povratka, tj. na put približavanja Srpskoj radikalnoj stranci. U tom slučaju bi vlada pala, bez obzira ko je premijer, a obrazovala bi se koaliciona vlada umerene i radikalne desnice pod vođstvom V. Koštunice. Odgovor Zapada bio bi predvidljivo oštar. To što bi ovakav put označio političko samoubistvo DSS i njenoga vođe nije uteha za one koji su svesni da bi to verovatno označilo i samoubistvo Srbije kao političke zajednice koju smo do sada poznavali.

Poseban je problem zavisnost političara od moćnih i bogatih finansijera. „Stranka stručnjaka”, kako se u javnosti neskromno i neobrazloženo voli predstavljati, čini se, naročito je osetljiva na njihove želje, iako ni druge stranke, ruku na srce, nisu gadljive na novac čija se upotreba mora platiti docnijim uslugama. Vidljivo je to bilo i na primeru „Nacionalne štedionice”. Vidljivo i po činjenici da nema antimonopolskog zakona šest godina posle petooktobarskih promena. Ova tužna činjenica govori građanima zašto plaćaju skuplju hranu nego što bi morali. Otuda, ko god bio premijer, vlast bogataša i njihova neutaživa žeđ za daljim bogaćenjem nam ne gine.