Boško Jovanović

Kondom politika - predizborna upotreba osoba sa hendikepom

Kondom politika je izraz koji označava političke teme kojima se političari bave samo kada su izbori. Te teme obično služe za jednokratnu upotrebu u cilju pridobijanja glasača u periodu kampanje. Kao što se kondom koristi samo jednom, a posle „obavljenog posla“ se baci i na njega se ne misli, tako se određene teme pominju samo u predizbornim kampanjama i posle se na njih zaboravi i ne misli se mnogo o tome ni kako će se opravdati za neispunjena obećanja.

Da li je u ovoj tek minuloj maratonskoj predizbornoj kampanji bilo kondom politike? Naravno da da. Mnoge su se stranke bavile ljudima sa hendikepom. Ovo ne treba nikog da čudi ako znamo da je svetski prosek da deset procenata od ukupnog stanovništva čine ljudi sa nekom vrstom hendikepa. Ako znamo da su za status ljudi sa hendikepom zainteresovane njihove porodice i rođaci dobijamo potencijalno ogromno glasačko telo.

Dve partije su se u ovoj predizbornoj kampanji posebno predstavljale kao oni koji brinu o statusu i potrebama ljudi sa hendikepom. To su G-17 plus, čije je lider, gospodin Mlađan Dinkić rekao da će u slučaju da uđe u parlament njegova stranka imati jednog poslanika sa hendikepom, a druga je koalicija okupljena oko LDP-a. No , na sledećim izborima bi mogli očekivati da će većina stranaka imati svoje „kandidate sa hendikepom“.

Pitamo se zašto gospodin Mlađan Dinkić nije , na primer, dok je bio ministar kao svog zamenika ili pomoćnika postavio nekog sa hendikepom, pa da tako da lični doprinos integraciji ljudi sa hendikepom u društvo? Zašto nije omogućio stipendije ili neki program za obrazovanje i zapošljavanje ljudi sa hendikepom? Koji su ga motivi sada naveli da ima kandidata sa hendikepom? Da li je samo cilj da se pridobije podrška određene grupe (mladi, hendikepirani, seljaci...) bez obzira da li će se u narednom periodu i ostvariti nešto od obećanog?

Pored toga što je u kampanji koalicije okupljene oko Čede Jovanovića bilo dosta reči o rešavanju problema hendikepiranih osoba , na promotivnim skupovima te koalicije se pojavljivala Milica Ružičić-Novković, koja je i kandidat za poslanika na listi ovog političkog saveza. U TV izveštaju sa jedne konvencije koalicije, prenešena je izjava gospodina Nenada Čanka, da će u slučaju da koalicija pređe cenzus gospođa Ružičić-Novković postati poslanik.

G-đa Ružičić-Novković je postala šire poznata javnosti posle emisije „ Replika ” na TV B92 kada je postavila pitanje gospodinu ministru Slobodanu Laloviću o pravima ljudi sa hendikepom i dobrim zakonima koji se njih tiču, a ne sprovode se, i na kraju rekla da je dobar primer za to što su „ ona deca morala da ponavljaju više puta svoj iskaz protiv Mitropolita Pahomija ”. Ona se izvinila ako je pogrešila u nazivu titule. Autor ovog teksta je bio u velikoj nedoumici kakve veze ima sudski slučaj episkopa Pahomija sa dobrim zakonima o pravima osoba sa hendikepom koji se ne sprovode. Da nije tek reč o mešanju baba i žaba postalo je jasnije tek kada se kasnije ona pojavila kao kandidat na listi LDP-a. Naime, stiče se utisak da ju je trebalo prvo medijski promovisati, pa kad dođe vreme i politički angažovati.

Cilj svih stranaka koje imaju osobe sa hendikepom na svojim izbornim listama je da pobude grižu savesti kod birača kako bi glasa li za njih. Pre svega utiču na ljude sa hendikepom i njihove porodice, ali i na sve one koji su osetljivi na ovakve teme. Na mitingu koalicije stranaka okupljenih oko LDP-a bilo je reči i o pravima seksualnih manjina, i to baš od strane pomenute gospođe. Možemo postaviti umesno pitanje kakve veze imaju prava hendikepiranih osoba sa zahtevima „seksualnih manjina“ za gej brakovima? Zašto se to dvoje pokušava strpati u isti koš? Osim što to izgleda kao potez kojim će „jednim udarcem ubiti dve muve“ čini se i da je reč o strategiji da se u paketu sa jednim prihavtljivim zahtevom prošvercuje i nešto „kontroverzno“. Ako se LDP i njegovi koalicioni partneri zalažu za prava „seksualnih manjima“, zašto na svojoj izbornoj listi nemaju deklarisane pripadnike gej populacije i zašto oni ne nastupaju na njihovim predizbornim skupovima? Stvar je jasna. U Srbiji deklarisani pripadnici seksualnih manjina na izbornim listama uglavnom pobuđuju negativne emocije, dok pojava ljudi sa hendikepom na istim može da izazove posebne simpatije u javnosti, i mogu da privuku koji procenat glasača. Dakle u njihovoj kampanji se govorilo taman toliko o pravima „seksualnih manjina“ da bi dobili njihovu podršku, ali ne i previše da se ne bi odbili „strejt“ glasači.

Posebna priča je Ministarstvo prosvete i sporta, koje je „ uspelo ” da u sred predizborne kampanje odštampa udžbenike za prijemne ispite za srednje škole na Brajevoj azbuci. Ovo je dobar potez ali tajming kada je ovo urađeno stvara utisak da je i ovo urađeno zbog izbora da bi se pridobila naklonost slabovidih i slepih glasača. Može se postaviti pitanje šta je sprečavalo ministarstvo prosvete i sporta i ministra gospodina Slobodana Vuksanovića da od početka svog mandata štampaju svake godine udžbenike za prijemne za srednju školu na Brajevoj azbuci?

Da ministarstvo prosvete i sporta zaista brine o ljudima sa hendikepom obavezalo bi sve obrazovne ustanove da izgrade rampe kako bi bile dostupne ljudima sa hendikepom. Takođe bi obavezalo sve obrazovne ustanove da imaju toalete koje ljudi sa hendikepom mogu da koriste. Pošto se broj studenata sa hendikepom u našoj zemlji meri promilima ministarstvo je moglo da donese propis da će da plaća školarinu svim osobama koje zadovolje određene kriterijume, koje propiše ministarstvo, jer je materijalni položaj studenat a sa hendikepom uvek težak jer teško mogu da privređuju a imaju znatne medicinske troškove. Ono može da obeća finasijsku pomoć obrazovnim ustanovama srazmerno broju osoba sa hendikepom koji pohađa istu. Takođe je poželjno , ako ministarstvo uvaži ove predloge , da se prati školovanje osoba sa hendikepom i njihova kasnija integracija u društvo.

U našoj zemlji postoji zakonska odredba koja propisuje da svako preduzeće od ukupnog broja zaposlenih mora da ima tri posto invalida, ili ako ih nema da plaća određena sredstva u fond koji će se baviti zapošljavanjem osoba sa hendikepom. Mislimo da je potrebno da se povećaju poreske olakšice za one kompanije koje zapošljavaju hendikepirane osobe u većem broju. No koliko god zakon bio dobar, on ne rešava problem. Ko će da zaposli hendikepiranu osobu ako ona nije obrazovana i stručna? Ljudima sa hendikepom treba pomoći da se obrazuju, jer im to kasnije omogućava da se zaposle.

Ako se zaista želi da se izgradi tolerancija onda bi recimo umesto apstraktnog građanskog vaspitanja bilo korisnije uvesti kao predmet, od jednog časa nedeljno, jezik gluvonemih. Zašto? Pa izučavanje ovog jezika od prvog razreda osnovne škole, malu decu bi od najranijih dana zainteresovalo za jedan drugi svet. Dobilo bi svest da su osobe koje su rođene sa hendikepom po sposobnostima jednake i usadila bi mu se u svest potreba da bude dobronamerno, tolerantno i spremno da sutradan pomogne osobama sa bilo kojim hendikepom. Uvođenjem ovoga predmeta, tolerancija bi se usadila mladim generacijma. Prava tolerancija je stvar srca, osećaja i vaspitanja, dok je tolerancija koja se nameće putem medija po pravilu ideološka, površna i neiskrena.

Da li će kandidati sa hendikepom i ako uđu u parlament uspeti da se izbore izbore za prava osoba sa hendikepom? Malo je verovatno da će to da se dogodi, jer će oni biti samo „cvet u kosi“ određenih partija , a ne nekakav demokratski korektiv. Zato običan građanin, u želji da pomogne osobama sa hendikepom, ne treba da, jednom u par godina, glasa za liste na kojima su osobe sa hendikepom, već treba da se zapita šta može svakog dana da uradi da bi pomogao nekome ko zaista treba pomoć.

Da su stranke zaista želele da pomognu osobama sa hendikepom one su mogle da deo novca namenjenog izbornim kampanjama namene za izgradnju rampi na glasačkim mestima, koje bi omogućile osobama sa hendikepom da izraze svoju volju na izborima i tako se u punoj meri osete kao deo društva. Stranke su takođe mogle da dodele i stipendije za studiranje na nekom od svetskih univerziteta gde osobe sa hendikepom mogu da razviju svoje talente. Za to je potrebna promena odnosa celokupnog društva i svih pojedinaca prema osobama sa hendikepom kao i da se spreči da se oni na ovaj ili onaj način zloupotrebljavaju u predizborne svrhe (slično kao deca) zarad pridobijanja simpatija birača. Moramo podsetiti naše političare, na ono što već znaju, da je „kondom politika“ dugoročno jalova, da se njome ne stvara i ne unapređuje život već samo parazitski iskorišćava.