Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

   

Pod lupom

Đorđe Vukadinović

Predizborna čuda neviđena

Nakon relativnog prazničkog zatišja, srpska predizborna kampanja ulazi u svoju završnu fazu. U međuvremenu su neki pametni ljudi dosta dobro izanalizirali ono što se u kampanji zbiva i ono što se u Srbiji može očekivati nakon zatvaranja birališta 21. januara. U najkraćem, izbori će biti neizvesni, ostatak kampanje buran, još dosta dugo posle izbora neće se znati ko pravi vladu, a na njen sastav, pored samih izbornih rezultata, veoma će uticati spoljnopolitički faktor, a posebno Ahtisarijevi predlozi rešenja kosovskog statusa.

Neke kolege smatraju da je dobro što Kosovo nije dominantna tema ove kampanje. Vele, u ovoj atmosferi uzavrelih strasti i predizborne halabuke ne bi se moglo trezveno govoriti o tom problemu i možda bi se nekim gestom ili neodmerenom izjavom samo još dodatno pogoršale srpske pozicije. Osim toga, dodaju, ne bi valjalo previše ljuljati ovaj kosovski čamac da bi se što duže očuvalo krhko jedinstvo srpskih političkih aktera po tom osetljivom pitanju. Bojim se, međutim, da stvari nisu tako jednostavne. Pa, o čemu onda uopšte ima smisla raspravljati u kampanji, ako ne o nacionalnoj strategiji povodom najznačajnijeg i najaktuelnijeg nacionalnog i državnog problema. A što se konsenzusa tiče, ukoliko zaista postoji – rasprava mu neće naškoditi. A ukoliko ga, pak, nema – onda bolje da se to što pre obznani i da javnost sazna su čim će to srpske stranke sutra izaći pred Martija i Miloša. U protivnom, radi se o klasičnoj i flagrantnoj obmani birača – kakvih, istini za volju, nema malo u političkoj praksi zemalja u postsocijalističkoj tranziciji.

Reći da su sve nedoumice oko srpskog stava povodom Kosova i Metohije apsolvirane donošenjem novog ustava i njegovom preambulom, ili pak više-manje jedinstvenim nastupom srpskog pregovaračkog tima tokom bečkih prgovora, naivno je i neuverljivo. Nategnuto referendumsko jedinstvo parlamentarnih stranaka bilo je daleko više posledica trenutnog poklapanja interesa u trouglu DS-DSS-SRS, nego bilo kakve harmonizacije njihovih kosovskih gledišta. Srpske stranke koje izlaze na predstojeće izbore nipošto ne gledaju istim očima na kosovski problem i njihovi stavovi se kreću od prećutnog prihvatanja kosovske nezavisnosti, preko «energičnog» diplomatskog protesta u slučaju nametanja nepovoljnog rešenja, pa sve do različitih formi političke odmazde - uključujući i «krajnje mere» prema onima koji bi tu nezavisnost, eventualno, izglasali, predložili ili prihvatili. Predizborne debate su mogle biti dobra prilika da se ove suštinski različite strategije otvoreno, pošteno i demokratski prodiskutuju i da se građani onda o njima izjasne, ali je ta mogućnost svesno propuštena i – što je najinteresantnije – čini se kao da je to, zapravo, svima odgovaralo.

No, koliko god ovo sistematsko potiskivanje Kosova i Metohije iz preidizborne kampanje bilo čudno, neprirodno i indikativno, time se nipošto ne iscrpljuje spisak neobičnih i neverovatnih stvari u ovoj postprazničkoj i predizbornoj Srbiji. Neverovatno je, recimo, da stranka i lider koji imaju najduži, gotovo šestogodišnji kontinuitet u postpetooktobarskoj vlasti i koji su svo to vreme bili u samom epicentru ekonomskih i finansijskih tokova u državi, ovih dana, po spotovima i bilbordima najavljuju beskompromisan obračun sa korupcijom i otvaranje novih radnih mesta ukoliko im birači ponovo ukažu poverenje. Neverovatno je da stranka koja je poslednjih godina najviše insistirala i najviše profitirala na podeli i priči o dve Srbije sada na bilbordima istura jedinstvo kao svoj cilj i prioritet. Neverovatno je da stranka koja je svo vreme svog postojanja funkcionisala kao neka vrsta grupe za pritisak i destabilizaciju Srbije na području Vojvodine, stranka koja i sada intenzivno radi na «crnogorizaciji» vojvodjanskog pitanja, ovih dana na svojim bilbordima po Novom Sadu masovno kači poklič («Srem, Banat i Bačka - tri srca junačka») koji je kroz istoriju tradicionalno predstavljao simbol prečanskog Srpstva. Neverovatno je da jedna tako iskusna i velika stranka kao što je SRS sebi, najpre, Šešeljevim «testamentom», srubi ionako minimalni koalicioni kapacitet, a onda – sloganom «50 odsto plus tvoj glas» – još i sebe unapred osudi na status izbornog gubitnika, čak i ukoliko bi, recimo, kojim čudom osvojila više od milion glasova i zabeležila svoj najbolji izborni rezultat. Čudno je, takođe, da se – još uvek – vladajući DSS tako blagonaklono odnosi prema svom verolomnom koalicionom partneru iz G17 koji im je de fakto oborio vladu i koji ih na svojim bilbordima (na kojima se vidi precrtan puž i poruka «mora brže») indirektno proziva i kritikuje. Najzad, na prvi pogled, neverovatno je i neobično da DS, ovako stoički, mirno i gotovo de-es-esovski pasivno podnosi čerupanje od strane Čedomira Jovanovića i njegovog LDP-a.

Ali najčudnije je od svega što će se još uvek naći značajan broj lakovernih i spremnih da padnu na raznovrsna čuda koja im se nude, odnosno nemoćnih da prozru i prezru splet uticaja, interesa, demagogije i manipulacije koji stoji u pozadini svih ovih čudesa koja im se odigravaju pred očima. A tu, pošteno govoreći, bar jedan, i to ne mali deo odgovornosti pada i na političke urednike, komentatore i analitičare koji, ili taj splet ne primećuju, ili ga mudro prećutkuju – ili naprosto ostavljaju za drugu priliku i sledeću kolumnu.

 

 

 
 
Copyright by NSPM