Slobodan Durmanović

BiH posle Ahtisarija – povratak u kolonijalno stanje?

Nekih desetak dana pre nego što će Marti Ahtisari doneti svoj papir u Beograd, visoki predstavnik u BiH Kristijan Švarc Šiling je javno priznao da određivanje statusa Kosova i Metohije može imati uticaja na prilike u BiH, te da, shodno tome, treba produžiti rok upotrebe i Kancelariji visokog predsatvnika UN-a (OHR) i tzv. bonskim ovlaštenjima. Švarc-Šiling je tako postao prvi međunarodni diplomata u regionu koji je kako-tako progovorio o «tajnoj» vezi BiH-Kosovo, koja je, je li, naročito proteklih meseci bila na zlom glasu, ne samo u BiH. No, nije ovo posledica naglog prosvetljenja visokog predstavnika, već posledica «probijanja rokova» za iznošenje Ahtisarijevog dokumenta u javnost. Elem, kako smo čuli upravo od Švarc Šilinga, pošto se najpre računalo da će Ahtisari svoje pisanije izneti u novembru prošle godine, u Briselu i Vašingtonu se mislilo da će do kraja februara ove godine moći da sagledaju kakve će posledice nakon Ahtisarija uslediti u BiH i u regionu. Pa da, onda, krajem februara mogu na miru da donesu odluku o zatvaranju OHR-a u Sarajevu. Kako je, međutim, Ahtisari (ne)planirano zakasnio, a teško da će biti kristalno jasno šta će biti sa njegovim planom za Kosmet i do kraja juna ove godine - kada je (bilo) planirano zatvaranje OHR-a - tako je ostalo neizvesno do kada će BiH imati svog međunarodnog upravnika i šta će sve on moći da čini. Kako stvari sada stoje, sva je prilika da će krajem februara u Briselu i u Vašingtonu biti - ako već nije - donesena odluka o produženju mandata OHR-u i o ostanku najvećeg broja tzv. bonskih ovlaštenja do daljnjeg. Najveće nepoznanice vladaju, zapravo, oko imena mandatara za novog upravnika i oko njegovih namera u BiH. Ključno pitanje glasi: hoće li Švarc Šilingov (prestolo)nas- lednik nastaviti, poput nemačkog diplomate, da više nadzire demokratski proces u BiH, ma koliko se on sporo odvijao, a manje da sam donosi odluke - ili će, pak, vratiti BiH u kolonijalnu demokraturu, zarad tobožnjeg ubrzavanja demokratskih procesa na čemu se neretko insistira u Briselu i u Vašingtonu ?

«Paralelisanje» za potrebe kolonijalnog poretka

Iznenadno Švarc Šilingovo „paralelisanje“ BiH - Kosmet dobilo je svoj puni smisao u Sarajevu, pošto su i vodeći bošnjački političari i sarajevski mediji - pa čak i visokotiražni „Dnevni avaz“ - u svojim komentarima odjednom počeli isticati da bi „rešenje statusa Kosmeta moglo imati negativne uticaje u BiH“, iako su do skora revnosno tvrdili kako „BiH i Kosovo nisu ni u kakvoj vezi»!?

Ovaj nagli „zaokret“ u javnom govoru i razmišljanju ostavlja, međutim, snažan utisak da ovde nije reč o promeni stava usled ozbiljnog promišljanja u diplomatskim i domaćim krugovima u Sarajevu o izazovima bosansko- hercegovačke političke stabilnosti u periodu nakon Ahtisarija, već da je reč, prosto, samo o hvatanju zgodne prilike koju su bošnjačka politička elita i njihovi lobisti namerili da iskoriste za tačno određene političke ciljeve u BiH. Kratkoročni cilj sarajevskog „paralelisanja“ sa Kosmetom i BiH sadržan je u žestokom zagovaranju produženja mandata OHR-u sa bonskim ovlaštenjima. To bi dugoročno, kako računaju vodeći bošnjački političari, pod parolom „izgradnje normalne, funkcionalne BiH“ moglo da im donese snažan diplomatski pritisak - preko OHR-a - na Republiku Srpsku u pravcu izgradnje snažnih centralnih institucija BiH. U tom ključu valja čitati i nezadovoljstvo Sarajeva aktuelnim visokim predstavnikom Švarc Šilingom, zgodno sročeno u rečenicu da je „Švarc Šiling prespavao svoj mandat“, koju je, uzgred budi rečeno, Vilijam Montgomeri samo pozajmio iz sarajevskih medija i političkih kuloara.

S druge strane, mada nikako ne priznaje da je spavao na sastancima na kojima se odlučivalo o budućnosti BiH, Švarc Šiling je prihvatio stav - koji brani sa ništa manje gorljivosti od političkih Bošnjaka - da je potrebno da u BiH i dalje vlada OHR sa kolonijalnim ovlaštenjima. Razlika između nemačkog diplomate i njegovih sarajevskih domaćina može se primetiti u tome što Šiling smatra da bi njegov naslednik na bosanskohercegovačkom imperijalnom tronu trebalo da se lati tih ovlaštenja samo u krajnjoj nuždi, dok bošnjački političari uveravaju da se novi upravnik/imperator mora hvatati te kamdžije kadgod oni pomisle da je ugrožena budućnost BiH, dakako samo ona budućnost viđena njihovim očima. Razlika, dakle, nije mala, tim pre što se Šilingu mora priznati da je prvi visoki predstavnik koji je inicirao prenos odgovornosti sa „kolonijalne radnje“ u Sarajevu na lokalne „podanike“, te je upravo zbog takvog upravljanja i zaradio negativne poene među političkim Bošnjacima, naviknutim na mahanje sabljom Pedija Ešdauna i/ili neretka oštra, često krajnje nediplomatska upozorenja raznih međunarodnih predstavnika upućena zvaničnicima RS proteklih godina.

Postoje i važne sličnosti između Švarc Šilinga i svih onih - a takvih je najviše u Briselu, a pogotovo u Vašingtonu - koji smatraju da se put BiH u svetlu budućnost nikako ne može utreti bez OHR-vizionara i njihovih političkih dekreta. Najvažnija sličnost je u tome što nema baš puno razlike u tome što se jedni zalažu za upotrebu bonskih ovlaštenja bez ikakve ograde, drugi za delimično ukidanje tih moći, a treći za opstanak ovih nadležnosti u punom kapacitetu, ali uz «obazrivu» upotrebu !? Prosto zato što i ovi zastupnici kolonijalnih ovlaštenja koji se smatraju umerenim ne nude nikakav mehanizam pomoću kojeg bi se oštećena strana mogla žaliti na imperatorove odluke ukoliko ih smatra nepravednim. O mogućnosti opoziva takvih odluka da i ne govorimo.

Dakle, suštinska moć u BiH i dalje će, kako stvari stoje, ostati u rukama jednog čoveka i samo će od njegove volje zavisiti koje su to političke odluke u BiH prihvatljive za Brisel i Vašington. Zato će taj čovek, ako bude donesena odluka o produženju mandata OHR-a sa manje ili više bonskih ovlaštenja, s pravom moći da se nazove imperator, a BiH pretposlednja evropska kolonija. Poslednja je, dakako, Kosmet.

Izazovi bosanskohercegovačkog kolonijalnog poretka

Jasno je, dakle, da ćemo ubuduće u regionu imati posla sa dve kolonije i da će događaji u jednoj imati uticaja na političke prilike u drugoj koloniji. Sada je konačno jasno svima da posle obelodanjivanja Ahtisarijevog plana za Kosmet, u Republici Srpskoj neće biti nikakvog nasilja, a ni ozbiljnih zahteva za otcepljenje u bliskoj budućnosti. Srbi u RS trenutno brinu kako da iznađu solomonsko rešenje - zajedno sa Bošnjacima i Hrvatima - za nove grb i himnu RS, pošto će grb Nemanjića i «Bože pravde» za koji mesec zvanično prestati da budu entitetski simboli. Ubrzo sledi i nastavak «reforme policije», koja će se odvijati pod snažnim pritiscima iz Sarajeva da se entitetske nadležnosti iz sektora javne bezbednosti strukturišu na centralnom nivou, iako bi takav poduhvat bio sasvim suprotan važećim ustavima RS i BiH.

Izložene posrednim, ali snažnim pritiscima iz Brisela i Vašingtona, vlasti u Banjaluci su prinuđene da znatno ublaže svoju autonomašku retoriku, a ni opozicione partije, poput SDS-a i lokalnih radikala, za sada ne pokazuju previše volje da snažnije stanu u odbranu autonomnih nadležnosti RS. Osiromašenom stanovništvu, mahom ophrvanom svakodnevnom borbom za golu egzistenciju, vlasti su probudile nadu u budući «razvojni bum», ali, prosto, ni nekoliko milijardi evra neće biti dovoljne da u narednih nekoliko godina začepe duboke izvore nezadovoljstva ogromnog broja srpskih gubitnika lokalne tranzicione varijante.

U vremenu teških ekonomskih i socijalnih previranja biće jako malo Srba u Republici Srpskoj koji će se olako miriti još i sa nadirućom planiranom centralizacijom BiH. I stranci i vlasti i opozicija dobro znaju da će biti gotovo nemoguće objasniti Srbima u RS da im ne pripada ni upola onog uticaja unutar BiH kakav se daje kosovskim Albancima u skoro samostaloj državi. Srpsko nezadovoljstvo u BiH moglo bi da raste srazmerno proporcionalno zadovoljstvu kosovskih Albanaca i to utoliko brže ukoliko međunarodni predstavnici budu žurili da ubede Srbe u Republici Srpskoj da im malo šta pripada od onoga što dobijaju Albanci na Kosmetu.

Zato će svi diplomatski predstavnici u Briselu i Vašingtonu i njihovi izaslanici u BiH neumorno ponavljati - barem u narednih pet do deset godina - da Republika Srpska «neće biti ukinuta», dakako uz uslov da se zarad stupanja na put «evroatlantskih intergacija» mora odreći dela svoje autonomije u korist zajedničke države BiH. Zato će stranim diplomatama biti potrebno da budući imperator zadrži kolonijalna ovlaštenja, makar ih koristio «tek» nešto više od Švarc Šilinga i makar «trpeli» hronično nezadovoljstvo bošnjačkih centralista i unitarista. Zato će, uostalom, najrevnosniji američki i evropski zastupnici «normalne funkcionalne BiH», ma šta to značilo, žestoko braniti tu ideju kao manje loše rešenje od pretapanja monoetničkih bošnjačkih teritorija u «balkanski pojas Gaze».

S druge strane, suočeni sa nefunkcionalnom i nakaradno uređenom Federacijom BiH i za bosanskohercegoačke Hrvate sve više frustrirajućim položajem u tom entitetu - koji će biti još teže amortizovati Ahtisarijevim «poklonom» kosovskim Albancima - diplomate u Briselu i u Vašingtonu moraće što pre da osmisle brzu tranziciju deset kantona u barem trostruko manji broj autonomnih jedinica sa naglašenom hrvatskom, odnosno bošnjačkom većinom. Teško je poverovati da je slučajno baš sada Kristijan Švarc Šiling promovisao kao svoju ideju ono što Hrvati manje-više glasno traže već godinama: transformaciju deset kantona u «dve ili tri regije sa Sarajevom kao distriktom». Postoje, naime, veliki izgledi da će se upravo s početkom ostvarivanja Ahtisarijevog plana početi ozbiljno razrešavati i ovaj bošnjačko-hrvatski nesporazum začet Vašingtonskim sporazumom iz davne 1994. godine.

No, tu postoji jedna nevolja za scenariste zvana Haris Silajdžić. Biće teško privoleti ovog bošnjačkog političkog vođu - nesklonog bilo kakvim kompromisima koji ne vode jačanju centralne vlasti - da bez ostatka pristane na administrativnu prekompoziciju bošnjačko-hrvatskog entiteta u dve autonomne/federalne jedinice koje neće same sebe jesti i koje će, ma koliko da budu međusobno loše funkcionisale, funkcionisati mnogo bolje nego sadašnjih deset etnički izdeljenih kantona.

Neće biti moguće ubediti Silajdžića, a ni ostale političke Bošnjake, da bez ikakvih ustupaka pristanu na «podelu» teritorija i nadležnosti među lokalnim Bošnjacima i Hrvatima, bez obzira što su teritorijalne podele već odavno prisutne i što su etničke razlike sve dublje. Zato je itekako moguće očekivati da će Silajdžić zatražiti koncesije na trećoj strani, u Republici Srpskoj, odnosno u onome šta od nje tada ostane. Jer, politički Bošnjaci i do sada su na toj strani tražili satisfakciju gotovo za sve što u ratu nisu postigli, pa ne bi bilo novo ni da se još «malo» posegne za, recimo, fiskalnom samostalnošću Republike Srpske, za većim delom entitetskih nadležnosti u obrazovanju ili, pak, za još policijskih poslova koji do tada ne budu preneseni na centralne vlasti.

Stešnjeni između konstatnih bošnjačkih političkih zahteva za centralizacijom i hrvatskih težnji da nekako opstanu među većinskim Bošnjacima, a pred izglednim pritiskom novog/novih međunarodnih upravnika BiH - bosanskohercegovački Srbi mogli bi dospeti u poziciju da još više nego sada razmišljaju kako da sačuvaju ono malo preostalih dejtonskih pogodnosti. Izgleda ironično, ali nimalo nije nemoguće da upravo Srbi u Republici Srpskoj budu ti koji će u Bosni i Hercegovini poslednji sačekati da naplate dugove koji budu ostali iza Ahtisarijevog ceha na Kosmetu, pod uslovom, naravno, da i za njih nešto ostane u predahu između dve «muzike»: one na Kosmetu i one koja se štimuje u BiH. Ne budu li uspeli da uvere većinu stanovnika Republike Srpske da treba da budu zadovoljni onim što im ostaje, briselskim i vašingtonskim izaslanicima preostaje jedino da pokušaju da ubede nezadovoljne domaćine da treba da budu presrećni što ih iz bosanskohercegovačkog odeljenja ove balkanske krčme neće rasterati kao goste koji stalno nešto primedbuju na muzičare. A kad do takve vrste ubeđivanja dođe, onda, je li, ni opšti lumperaj usred krčme nije daleko.