Marko Kalić

Neoliberalni udar na Univerzitet i studentski protest

Neoliberalna invazija koja opseda naše društvo od dolaska novih elita na vlast oktobra 2000. godine ili, više eufemistički, “tranzicija” konačno je provalila i vrata Univerziteta. Prvobitno nagrizajući ekonomsku strukturu, “liberalni virus” (izraz Samira Amina) proširio se na institucije društvene superstrukture, između ostalog i na Univerzitet. Jedan od aspekata ovog procesa je tzv. reforma visokog obrazovanja u slovu i duhu Bolonjske deklaracije. Logika efikasnosti, kao jedan od temeljnih principa neoliberalne strategije, podrazumevala je odbacivanje dotadašnjeg koncepta kao zastarelog, prevaziđenog, neracionalnog. “Stari” koncept visokog obrazovanja je neracionalan i, budući ekonomski neefikasan, on nije mogao da odgovori drugačijim potrebama na tržištu koje zahtevaju više “praktično” nego “teorijsko” znanje. To da univerzitet treba, bez ostatka, da bude podređen logici ekonomske efikasnosti i da bude puki deo ekonomsko-administrativnog pogona ne dovodi se u pitanje, pošto je pozicija neoliberalne ideologije dominantna u polju društvene svesti.

Izvorna ideja univerziteta kao mesta gde, osim obuke za tržiste rada, postoji i dimenzija slobodnog istraživanja u kome je znanje samo sebi svrha sasvim je iščezla. Škola je neposredno izručena onoj brizi oko opstanka života od koje je u svom pojmu bila oslobođena. Kao direktna posledica takve tendencije javlja se potpuni izostanak njene kritičke refleksije, i to na mestu koje je tradicionalno bilo ne samo priprema za što bolje snalaženje u “svetu života” već, pre svega, promišljanje vrednosti i ciljeva koji u tom svetu vladaju.

Dijalektika nastave i istraživanja, u kojoj je istraživanje bilo momenat slobode i krajnji cilj visokog obrazovanja, zamenjena je isključivom dominacijom nastave u obrazovnom procesu kao treninga, obuke za vrlo “konkretne” i “praktične” svrhe koje se ispostavljaju na ekonomskom tržištu. Predmeti su pretvoreni u kurseve, uglavnom u trajanju od nekoliko meseci, strogo specijalizovane, bez ikakve unutrašnje veze i uvida u celinu obrazovanja. To je razumljivo pošto je tržištu potreban radnik koji će se baviti isključivo dodeljenim mu poslom, ne opterećujući se i ne gubeći vreme pitanjima o celini i smislu procesa u kome učestvuje. Destrukcija “teorijskog” naročito ima ozbiljne posledice na fakultetima koji se bave “društvom” i “čovekom” pošto je na njima teorija, bar do sada, imala presudni značaj i nosila mogućnost kritičkog preispitivanja odgovora koji se nameću oko pitanja društva i čoveka.

Svi ovi aspekti “racionalizacije” obrazovanja prisutni su u ogoljenom vidu u konceptu master-studija koje su od ove godine zaživele na Univerzitetu, sledstveno imperativima Deklaracije. Međutim, uporedo sa inauguracijom master-studija, u skladu sa ocenom prethodnog obrazovanja kao zastarelog, pojavio se zahtev da oni koji su već počeli studije ili već diplomirali moraju da “apdejtuju” svoje obrazovanje kako bi dobili uvaženu titulu mastera. Ovaj zahtev naročito su forsirali pojedini funkcioneri “društvenih” fakulteta, što čitavu stvar čini još zanimljivijom. Krijući se iza načelnog argumenta da zakon ne može retroaktivno da se primenjuje, oni su hteli da retroaktivno uskrate zadobijena prava ranije upisanih ili diplomiranih studenata. Naime, njihov osnovni argument bio je da studije koje formalno traju četiri godine ne mogu biti izjednačene sa master-studijama koje traju pet (brzo se odustalo od pokušaja da se dodatni zahtevi za master traže na studijama koje inače traju pet ili šest godina, tako da je čitav spor sveden pre svega na grupu “društvenih” fakulteta). Rečeno je da “stare” studije ne nose isti broj bodova kao master-studije. I, zaista, u načelu, bili su u pravu. Samo, pogrešili su u jednoj činjenici. Naime, “stare” studije nose više, a ne manje bodova, tako da i u slučaju izjednačavanja prava diplomiranih i mastera, ovi prvi bivaju oštećeni. Npr. neko je izračunao da bi na odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta “stare” studije trebalo da vrede čak 3.000 bodova po novom sistemu imajući u vidu težinu gradiva, obim literature i slične parametre.

Pogrešno izjednačavajući efikasnost studiranja sa težinom, previdelo se da su upravo “stare” studije bile daleko teže od novih i da je to jedan od osnovnih razloga što su najbolji studenti, a takvih je najviše nekoliko procenata, završavali studije za najmanje pet godina. Sporedni argument da bi ovo izjednačavanje navodno otežalo situaciju u pogledu zapošljavanja u zemlji i inostranstvu takođe nije na mestu – nije poznato da su već diplomirani studenti imali problema sa zapošljavanjem u inostranstvu zato što nisu bili masteri. Mnogi od njih su imali više znanja od tamošnjih mastera baš s obzirom na kvalitetniji nivo prethodnih studija. Slična situacija može se očekivati i na našem tržištu. Jedini argument koji preostaje je da master-studije nude “konkretnije”, “praktičnije” znanje, prilagođenije aktuelnim trendovima na tržištu radne snage. To je deo neoliberalnog pogleda na funkciju znanja koji smo gore pomenuli i koje je postalo bezupitna stvarnost na univerzitetu. Možda je to zaista tako, ali pitanje je može li se čitava funkcija univerziteta svesti na intenzivni trening u cilju podizanja “konkurentnosti” na tržištu rada, što dovodi do toga da visoko obrazovanje nema nikakvu stalnost i samostalnost budući da je potpuno izručeno promenljivim imperativima tržišta. Ostavljajući po strani činjenicu da je studiranje na tzv. prirodnim i tehničkim fakultetima i do sada uveliko bilo prilagođeno potrebi “primenljivosti” znanja, ovo pitanje prvenstveno pogađa status tzv. društveno-humanističkih nauka, odnosno fakulteta. Može li “logos” iz npr. sociologije i politikologije potpuno da iščezne, odnosno može li se studij ovih nauka svesti na obuku za tehnike ispitivanja i istraživanja društvenih ili političkih fenomena? Ne sporeći značaj empirijskog aspekta u ovim naukama, treba li on da postane toliko dominantan da u potpunosti potisne teorijsko znanje?

Umesto ovih ili sličnih pitanja, univerzitetski kadar posvetio se isključivo pitanju sredstava i načina sprovođenja jednog oblika reforme koji se u imperativnoj formi pojavio kao neminovnost primene jedne deklaracije. I to je bio najveći pad univerziteta kao institucije, u kojoj se, u krajnjem, ipak kritički preispituju određene pojave. Umesto toga, dobili smo jednoumlje (ako se o umu, u takvoj situaciji, uopšte može govoriti) u pogledu Deklaracije, kao i nervozu u pogledu njene neodložne primene. Ta nervoza je bila tolika da ni master-studije nisu bile dovoljno osmišljene, već na prečac uvedene, stiče se utisak zbog urgentnosti uzimanja para. Npr. za 1.000 evra na filozofiji dobili smo mogućnost da izučavamo “filozofske probleme” i “metafizičke probleme” kao dva odvojena kursa?! Ne sporeći da neko može tvrditi bitnu razliku između filozofije i metafizike, sumnjamo da ovaj sofisticirani stav predstavlja pokriće za uvođenje dva različita kursa, a naročito da su baš njega imali na umu stratezi reforme studija filozofije.

Drugi aspekt neoliberalnog udara na Univerzitet je socijalni i na tom mestu suština reformi potpuno dolazi do izražaja. Ako neko još uvek ima dileme u pogledu vrednosti novih oblika studiranja i njihovih odnosa prema ideji univerziteta, čini se da ovde nestaje gotovo svaka sumnja. Opšte smernice ekonomskih reformi za zemlje u “tranziciji” date su 2001. godine određenim aktima MMF-a, Svetske banke i Evropske komisije, i vlade ovih zemalja počele su predano da ih ispunjavaju. Nakon privatizacije privrede i finansijskog sektora, prešlo se na ostale društvene podsisteme pa je na red došao i Univerzitet. Ključna teza o “minimalnoj državi” rezultira ovde nekontrolisanim osnivanjem privatnih fakulteta i univerziteta, gotovo preko noći. Treba samo pogledati karikaturalne oblike nastave i nastavnika koji su u ponudi na tim fakultetima.

Dolazi i do sve jače privatizacije državnih univerziteta pošto se država minimalno meša u njihovo “poslovanje”. Razlika između privatnog i državnog sve više slabi u korist prvog, a Njegovo veličanstvo Slobodno Tržište biva, samim tim, sve jače. Možemo reći da je došlo do legalizacije korupcije. Nekada se novac stavljao u indeks, a danas ide uz indeks, sasvim legalno i razumljivo. Izgovor da i dalje postoji značajan deo studenata koji se finansiraju iz državnog budžeta ima sasvim ograničen domet: “budžetski” studenti su opterećeni čitavim nizom dažbina, najčešće potpuno besmislenim, npr. da plaćaju polaganje ispita, izradu diplome, čak je bilo najavljeno i naplaćivanje čitanja seminarskih radova?! Uostalom, tendencija je da se broj budžetskih studenata sve više smanjuje u korist samofinansirajućih, a da se ovi iz godine u godinu opterećuju sve većom školarinom, čak bez ikakvog pokrića u ekonomskim razlozima. “Transparentnost” postaje najobičniji mit – studenti nemaju nikakav uvid u način formiranja iznosa školarine i ostalih dažbina, a još je manje transparentan doprinos tih stalno rastućih prihoda kvalitetu nastave i infrastrukture – učionice, biblioteke i ostale službe su uglavnom iste. Na zahtev za uvidom u “tokove novca” odgovara se da je to “poslovna tajna”. Znači, korisnici obrazovne usluge nemaju pravo ni na ono što dobije najobičniji akcionar bilo kog preduzeća, bar u formi godišnjeg izveštaja o njegovom poslovanju! Nemaju pravo čak ni na taj najniži nivo transparentnosti!

Iz ove perspektive, nekadašnje studiranje za vreme “mračnog” režima (o studiranju za vreme socijalizma nećemo govoriti jer je poređenje krajnje uvredljivo) deluje sasvim idilično. Kategorija sufinansirajućih studenata stidljivo se uvodi tek 1998. godine, s cenama koje su naspram današnjih smešne (u realnom smislu), a samofinansirajući nikad nisu ni postojali. Pri tome, odnos budžetskih i sufinansirajućih bio je izrazito u korist prvih. O cenama smeštaja i ishrane u studentskim domovima ne vredi pričati. Uz sve to, studenti koji su tada završili fakultet i otišli u inostranstvo nisu imali velikih problema pri zaposlenju, niko ih nije pitao da li su masteri ili ne.

No, vratimo se surovoj stvarnosti. Njen vrhunac trebalo bi da bude najavljena zabrana fotokopiranja udžbenika, verovatno i ostalih knjiga, sve u skladu s nedodirljivošću (svetošću) privatne svojine. Kada se sve ovo ima u vidu, jedini osećaj koji ima student u beskrajnom redu prilikom upisa ili obnavljanja godine jeste osećaj pljačke i, još gore, bespomoćnosti pred ovom situacijom. Čini mu se da je reforma o kojoj se raspreda na sve strane zahvatila samo njegov i džep njegovih roditelja, koji biva sve plići, a da je sve ostalo isto kao i ranije. Bez ikakvog glasa otpora, ponajmanje od nastavnika koji se ispostavljaju kao dobitnici ovakve “tranzicije”, on je usamljen i ponižen, oseća da mu se lome dostojanstvo i sloboda, a ne zna kako da se protiv toga bori.

I sasvim je razumljivo što se u takvom očajnom stanju rađa studentski protest. Pravo je pitanje kako ranije nije nastao, a ne što se uopšte pojavio. Do tada smo imali samo sporadične i parcijalne izlive nezadovoljstva, npr. na Filološkom, Stomatološkom ili Filozofskom fakultetu, uvek zbog određenog pitanja ili na određenoj studijskoj grupi. Ovog puta on je uspeo da mobiliše studente u dovoljnoj meri da dođe do blokade Filozofskog fakulteta nekoliko dana, dok su nedeljama pre toga isti zahtevi nailazili samo na zid ćutanja ili prezrenja. Tek kad su uspeli u tome, studenti su došli u priliku da uopšte budu saslušani i priznati kao ozbiljni sagovornici. Daleko od toga da je ispunio svoju svrhu, protest je još uvek u toku, ali je konačno počeo da pomera stvari s “mrtve tačke”. Po mnogo čemu on je jedinstven u istoriji studentskih protesta – prvi put nema uporište u dnevnopolitičkim dešavanjima, odnosno sukobima na stranačkoj političkoj sceni, a samim tim ima autonomiju u odnosu na političke stranke i njihove interese. Razvija horizontalni oblik organizacije, odnosno naglašava forme neposredne demokratije – prvi put nema studentskih “lidera” koje prate ćutljivi sledbenici. To se videlo i iz načina vođenja razgovora sa dekanom fakulteta, uvek je sastav delegacije bio drugačiji, nepodložan manipulaciji od strane upravnih organa.

Ovaj protest iznosi tri eksplicitna zahteva – izjednačavanje prava diplomiranih i mastera, smanjenje školarine za 50 odsto i uvođenje kategorije sufinansirajućih studenata. Uz to ide pomoćni zahtev za transparentnošću načina formiranja cene školarina kako bi drugi navedeni zahtev imao smisla. Gledani sami po sebi, ovi zahtevi nisu ništa radikalno, niti su oblici njihovog praktičnog sprovođenja bili takvi – naspram pobune studenata u Francuskoj i Grčkoj. Način na koji je sprovedena blokada Filozofskog fakulteta krajnje je miroljubiv.

Protest zapravo ne imenuje kao glavnog krivca sâm Univerzitet, već pre državu koja ga nedovoljno finansira, verovatno u skladu sa tezom o njenoj minimalnoj socijalnoj ulozi da finansira svega četvrtinu troškova Univerziteta. Krivica Univerziteta je onda što teret preostalih troškova svaljuje na leđa studenata umesto da sa državom reši pitanje njenih obaveza prema visokom obrazovanju. Međutim, i takvi studentski zahtevi naišli su na nimalo miroljubivu reakciju pojedinih nastavnika i funkcionera Univerziteta. On je dobio na radikalnosti posredstvom radikalnih reakcija onih koji i nisu neposredno ugroženi njegovim zahtevima. Ogromna većina ostalih nastavnika je i dalje ćutala i izbegavala da javno pokaže solidarnost sa studentima. To je druga važna specifičnost ovog protesta u odnosu na ranije, potpuna izolacija profesora od studenata, što pokazuje da su ovi, objektivno, a mnogi i subjektivno, postali snaga odbrane postojećeg poretka na Univerzitetu, a i šire. Njihova kritička svest presahla je sa promenama iz oktobra 2000. godine i nesumnjivim poboljšanjem imovinskog stanja. Nije preterano reći da su se u ovom protestu pojavili izvesni elementi klasnog sukoba između studenata i profesora. Ostrašćenost pojedinih profesora, ispoljena u retorici kojom su napali protest, demaskirala je status koji zauzimaju, ukazujući na to da su u kritičnim trenucima, svesno ili nesvesno, spremni da potegnu najprizemnija sredstva u odbranu poretka, uključujući pozivanje na intervenciju policije. Pri tome se nisu ustručavali da koriste najkonzervativnije neoliberalne stereotipe o levici, anarhistima, revolucionarnom nasilju itd. Da parodija bude veća, najglasniji među njima su sociolozi, neki čak sa levičarskim samorazumevanjem?! Kao da ništa ne znaju o socijalnim sukobima, ili se bar tako prave, govore o “sumnjivim licima” među studentima i ponizno se zahvaljuju dekanu što je, navodno, oštro reagovao protiv njih (npr. prof. Vladimir Ilić).

Potreban nam je jedan novi Nušić da prikaže ove nove Dr-ove. Ili, drugi koji kaže “da se ne lažemo, to su anarhisti” (Jovo Bakić) – dakle, nisu to nikakvi studenti, oni zaista nemaju razloga da se bune, već neki zli, remetilački ljudi koji izigravaju studente i protiv kojih su verovatno sva sredstva dozvoljena. No, to nije sve. Ove nastavnike je nadmašio prof. Mladen Lazić gostujući u emisiji Peščanik na Radiju B92. Njegov stav zaslužuje da bude šire prenet: “Kade ste me pitali za primere varvarizacije, mogao bih da navedem protest koji se dogodio na Filozofskom fakultetu. Prvi put u istoriji Filozofskog fakulteta jedan mali broj studenata počeo je da se ponaša na varvarski način, to jest silom je sprečavao većinu studenata i profesora da uđu na fakultet. To je nečuveno, jer su studenti prvi put preuzeli policijsku matricu. Policija koja nikada nije uspela da uđe na Univerzitet spolja, ušla je iznutra. To je dramatičan primer varvarizacije iz jednog kruga od kojeg bi se to najmanje moglo očekivati…Kada je reč o studentskom protestu, moj argument za optimizam je taj što se prvi put jednom protestu, za koji sam rekao da je imao snažna obeležja varvarizma, nisu pridružili naši najbolji studenti. Oni su glasno i jasno bili protiv takvog oblika protesta. Njihovo odbijanje da se pridruže protestu ne samo da je doprinelo da se on relativno mirno i za kratko vreme završi, nego pokazuje da su ljudi zadržali sposobnost racionalnog rasuđivanja. Loše u čitavoj stvari je da su oni to uradili ćutke, nisu javno izašli sa tom osudom protesta, nisu to rekli tim drugim studentima u lice, nego su govorili samo kada ih je neko pitao. Oni nisu formulisali svoj stav u odnosu na protest, nego su ostali pasivni i na taj način dozvolili privid, koji su mediji, nažalost, iskoristili da se manipulacije o studentskom protestu pojave kao senzacija dana. Dakle, bitno je da vidimo pozitivne i negativne perspektive stvarnosti oko nas. Na kraju krajeva, optimizam i pesimizam su lične jednačine, a ne karakteristike stvarnosti.”

Šta reći o ovom stavu? Pođimo, za početak, od reči “varvarizam”. Profesor je verovatno mislio na varvarstvo, ali je nehotice upotrebio jedan termin iz lingvistike. “Drastičan primer” varvarskog je što su studenti blokirali fakultet sprečavajući, “prvi put u istoriji Filozofskog fakulteta”, “većinu studenata i profesora da uđu na fakultet”. Dakle, prof. Lazić se ne pita zašto je došlo do blokade fakulteta i zašto, prvi put u istoriji Filozofskog fakulteta, profesori nisu bili na strani studenata. Umesto toga, on protestuje protiv protesta, nazivajući varvarskim sasvim benigni oblik koji može uzeti jedan socijalni sukob. On, kasnije, priznaje da se protest “relativno mirno i za kratko vreme završio”. Ostavljajući po strani pogrešno svođenje protesta na privremenu blokadu Fakulteta budući da protest još traje i da nije isključeno da ponovo dođe do takvih mera, nejasno je kako ovu njegovu “relativnu mirnoću” uskladiti sa “varvarskim”. Šta bi tek profesor rekao da je situacija bila kao u Francuskoj ili Grčkoj, gde je policija zaista intervenisala na njoj primeren način? Kakav bi “izam” tada upotrebio? Što se tiče broja studenata, ne znamo koliki je broj profesor očekivao, i kada, po sociološkoj teoriji, “mali broj studenata” prerasta u dovoljan broj da bi se priznao legitimitet. Znamo samo da je i ovoliki broj izuzetan uspeh imajući u vidu ovakav komentar protesta i ćutnju ostalih nastavnika. Bez ikakve podrške nastavnika i uprave, stranaka, medija, sponzora i drugih, jedna grupa studenata uspela je da izvede blokadu fakulteta i primora odgovorne “instance” da saslušaju njihove zahteve. Svaka nepristrasna sociološka analiza morala bi da prizna da je to izuzetan uspeh. A legitimitet je neosporan – postavljeni zahtevi tiču se odbrane prava svakog studenta, bez obzira na njegovu aktivnu podršku, nijedan od njih ne ugrožava stečena prava, tako da se legitimitet ne može osporiti. A tvrdnja da su protestovali ne studenti već policajci prerušeni u studente, govori o višku strasti koji pomućuje razum i ozbiljno ugrožava razliku između racionalnog i iracionalnog “rasuđivanja”. Uprkos tome, profesor je “optimista” pošto su “najbolji studenti zadržali sposobnost racionalnog rasuđivanja” i nisu podržali protest. Ne znamo kako se došlo do zaključka o “najboljim studentima”. Možda su profesor i njegove kolege pregledali indekse onih koji nisu učestvovali u protestu ili onih koji jesu, niti znamo, čak i da je sve tako kako kaže, šta je “racionalno” u tome da se ne podrže zahtevi koji ne ugrožavaju prava studenata već ih, naprotiv, brane. Zaista, čak i da je sve tako, pitanje bi trebalo uputiti “najboljim studentima”, a ne učesnicima protesta, kao što smo već spomenuli da je pravo pitanje zašto nastavnici nisu podržali protest, a ne zašto su studenti uopšte protestovali.

U svakom slučaju, znamo da nije racionalno tvrditi prvo da su neki studenti “glasno i jasno bili protiv takvog oblika protesta”, a rečenicu kasnije “da su oni to uradili ćutke”. Ispostavlja se da su ti “najbolji studenti” “govorili samo kada ih je neko pitao”, verovatno profesor i njegovi istomišljenici. Tipična policijska matrica provociranja podela unutar pobunjene grupe, uz oprobane metode legitimisanja i propitivanja, ovde je sasvim na delu. I zaista “policija koja nikada nije uspela da uđe na Univerzitet spolja, ušla je iznutra” u liku i delu profesora koji govore o “sumnjivim licima” ili idu po hodnicima i ispituju studente podržavaju li protest ili ne.

Čitava ova izvrnuta perspektiva završava se tvrdnjom da su sve to “mediji, nažalost, iskoristili” da se “manipulacije o studentskom protestu pojave kao senzacija dana”. Da, svakako, studenti su manipulisali sami sobom, a mediji su se utrkivali ko će više i verodostojnije izveštavati o protestu. U tome je naročito prednjačio onaj na kome je profesor dao intervju. No, možda o svemu ovome ne vredi raspravljati jer je reč o “ličnim jednačinama, a ne karakteristikama stvarnosti”. Ma šta “lične jednačine” značile, njihovo ispitivanje verovatno je stvar ne sociologije već neke druge nauke.