Dušan Kovačev

K&K (Koalicije & Kosovo)

Republički izbori 2007. godine pokazali su, manje-više, očekivane rezultate. Nažalost, iz njih se može izvući samo jedan zaključak: Srbija još nema kapaciteta za stabilan politički sistem . Samim tim, nedostaje glavni preduslov za stabilnost vlade. Politički konsenzualizam oko Kosova mogao bi da dovede do formiranja vlade kao što je doveo do ustava, ali kod nas su po tom pitanju stvari mnogo komplikovanije. Lakše je bilo doneti novi ustav nego formirati vladu, jer je vlada vlast oko koje se mnogi bore, a tu je i kosovski kamen o vratu buduće ili sadašnje stendbaj vlade.

Srpsko javno mnjenje svoja očekivanja odavno vezuje za dve vrednosti koje su nametnuli domaći politički advertajzing i strana diplomatija. Prvo, to je dogma o isključivo mogućem legitimitetu vlade koju smeju činiti predstavnici partija „demokratskog bloka“. Drugo je nada u šargarepu evrointegracije, koja zavisi od isporučenja „međunarodnoj zajednici“ kako srpskih generala, tako i suvereniteta nad južnom srpskom pokrajinom. Jedan deo srpske političke nacije je toliko željan da se omrsi očekivanim evroblagostanjem da ove vrednosti ne sme ni u snu da dovodi u pitanje. Političke partije koje, barem formalno, ispovedaju te dogme samoproklamovale su se kao „demokratski blok“. Suprotno tome, one partije koje imaju kritički ili negatorski stav prema toj „nadi svih nada“ evroutopisti zovu „nedemokratskim“. Formalno, ova razlika je zapečaćena opredeljenjem za 5. oktobar ili protiv njega.

Bizarnost ove podele pokazala se manjkavom od početka. Neka se podsete Srbi, kojima pamćenje seže „dalje od doručka“, kako se premijer Đinđić najpre poslužio parlamentarnom koalicijom sa SPS-om Baneta Ivkovića da eliminiše poslanike DSS-a iz skupštine. DOS, koji je ostao posle Đinđićeve pogibije, činile su stranke veoma zavisne od vanrednih, nedemokratskih mera „revolucionara 5. oktobra”. Od 2003. godine koalicija pod rukovodstvom premijera Koštunice formirala je vladu zavisnu od skupštinske podrške SPS-a. Konačno, sve parlamentarne stranke, bez obzira na fraziranje o njihovoj „demokratskosti“ i „nedemokratskosti“, postigle su politički konsenzus o novom demokratskom ustavu. Uostalom, ko je dobio pravo arbitriranja ko je „demokrata“, a ko nije? Čini se da je gotovo uzaludno nastojanje nekih intelektualaca da dovedu u pitanje tu štetnu i jednostranu podelu, poput Đorđa Vukadinovića u emisiji Ključ , govoreći o naučnim parametrima koji određuju kako ćemo neku političku grupaciju kvalifikovati.

I otkud sad ponovo takva rasprava o vladi, koja se ultimativno nameće među strankama „demokratskog bloka“? Neposredno pred izbore Tomislav Nikolić je razlog nagovestio. Koštunica mu je, navodno, rekao da „ne sme s radikalima“. A „zbog čega ne sme“, pitao se Nikolić, zaključivši da je razlog u hrabrom opredeljenju radikala u borbi protiv korupcije. Ako apstrakujemo ovu duhovitu predizbornu Tominu opservaciju, pitamo se da li Koštunicu plaši razočaranje evroutopista ili je pre u pitanju strah od konkretnih mera diplomatije zemalja NATO. No, ne treba potceniti ni volju lidera „demokratskog bloka“ da na ovaj način smanje mogućnost formiranja neke druge vlade u kojoj bi oni „izvisili“.

„Srbija kojoj se žuri“ propisala je definiciju „demokratskosti“ koalicije okupljene oko LDP-a. Radikalni „modernizatori“ primitivnog balkanskog stanovništva, s retorikom lakih a brzih rešenja, mogu još da pridobiju deo one građanske i mlađe populacije koja žudi za ulaskom u zonu evroutopije „sad i odmah“. Gotovo hipnotisani evroutopijskim nadama, oni su slepi da vide očiglednu nedoslednost između njihovih lidera i „vrednosti koje predstavljaju“. Lidera koji se, navodno, bore za evropske vrednosti i javno zahtevaju obračun s kriminalom, a bili su bliski s ljudima iz tog miljea, a nisu im strani ni drugi oblici političkog i etičkog licemerja.

Odmah po okončanju izbora, pristalice koalicije okupljene oko LDP-a pozvale su kroz remiks starog hita iz devedesetih „Koštunicu da se ubije“, izmamivši osmeh na licima svojih lidera. Činjenica da je DS požnjela najviše glasova u „demokratskom bloku“ izmamila je osmeh predsedniku Srbije. Pred izbore DS je predstavila svog kandidata za predsednika vlade Božidara Đelića kao čoveka koji „ima kapacitet da okupi demokratsku vladu“. Iako je javnost nakon izbora saznala da Đelićev sukob s Dinkićem nije bio lične prirode i da su spremni za saradnju, ispostavilo se da su teškoće oko formiranja „Đelićeve vlade“ na mnogo ozbiljnijem nivou.

Najpre je Čedomir Jovanović predložio Tadiću notornu glupost – da vladu formiraju predstavnici njegove i liste DS-a, iako oni zajedno ne čine većinu u skupštini! Razboritijima je jasno da buduća vlada sigurno zavisi od liste čiji je nosilac Vojislav Koštunica, koji zasad mudro ćuti i čeka otvaranje karata potencijalnih koalicionih partnera. Pošto se nekoliko dana po izborima u javnosti vodila debata o razlozima zbog kojih Koštunica ne bi trebalo da računa na mesto premijera i o simboličnom položaju DSS-a u budućoj vladi, Dragoljub Mićunović više nije mogao da izdrži i pozvao je Koštunicu da konačno kaže „šta to on hoće“. U međuvremenu, Čedin „karavan“ je saopštio da nema nameru da uđe u vladu u kojoj bi bio DSS. Razumljivo, sparivanje s objektom sopstvene mržnje za njih bi bilo fatalno, a i za politički zbir DS + DSS + G17 plus oni bi bili višak.

Što se DSS – NS tiče, njima se ne žuri. Imaju lagodan položaj uposlenosti stranačkih funkcionera, koji bi sigurno vrlo opao formiranjem nove vlade. Nivo političke odgovornosti sad im je manje težak zbog prestanka mandata vlade, koja nakon izbora obavlja uglavnom tehničke poslove do formiranja nove. Time je Koštunica argumentovao odbijanje susreta s Ahtisarijem. U međuvremenu, DS je postala svesna varljivog položaja pobednika. Odlučujući položaj DS-a u vladi doveo bi je u situaciju da donese krajnje neprijatne odluke (status Kosova, saradnja s Haškim tribunalom, žurba u evrointegraciji, uvođenje neposrednih prihoda u finansijama lokalne samouprave, a verovatno dalje povećanje nezaposlenosti). Teško da bi u tome postigli znatno bolje rezultate nego prethodna vlada, a njihovi birači očekuju ako ne brzo blagostanje, a ono barem poboljšanje materijalnog statusa.

Početak prijema stranačkih predstavnika kod predsednika Srbije već je propraćen prognozama nekolicine analitičara da je ipak realno očekivati da će Koštunica biti premijer. Međutim, kakvu korist strankama iz dosadašnje vlade nudi koaliciona vlada s DS-om? Da li će korist biti veća od tavorenja na „obavljanju tehničkih poslova“ u odlazećoj vladi koja „više nema legitimitet“? Ispostavlja se da opserviranje s legitimitetom sad Koštunici ide naruku. Bilo da je reč o „koaliciji“ ili „kohabitaciji“ DS-a i „narodnjaka“, Koštunica i Velja Ilić ne mogu računati na veru u reč vrha DS-a pošto je iskustvo pokazalo da su skloni da im bespoštedno prišiju odgovornost za svako razbijanje iluzija pred biračima.

Koštuničinoj politici je medijska mašinerija DS-a odavno prikačila „sporost“ kao atribut, a njihovi stručnjaci za politički advertajzing ubedili su u to najveći deo javnosti. Pokazalo se da ovaj deo srpske javnosti nije zapamtio koliko je u procesu evrointegracija Koštuničina vlada više odmakla od vlada na čijem su čelu bila dva premijera iz DS-a. Korporativni mentalitet našeg naroda, formiran u samoupravnom socijalizmu, po pravilu je sklon da za nezadovoljstvo sopstvenim stanjem okrivljuje vlast, bez obzira na to što se materijalni položaj stanovništva ne može promeniti bez privrednog razvoja, o kome niko ozbiljno i ne razmišlja.

Koštunici se sad zaista ne žuri jer je svestan da „od njega zavisi“. Učešće u vladi, koja će morati da prihvati kakvo god rešenje kosovske nezavisnosti, sada može da mu bude uvod u odgovornost za istorijsku „kapitulaciju“. Njegovi politički protivnici najradije bi mu prišili etiketu „onoga koji je kriv za gubitak Kosova“. Kad Nenad Čanak na osnovu bilo kakvog Ahtisarijevog rešenja za Kosovo bude, na primer, tražio u skupštini „kontrolisanu samostalnost republike Vojvodine“, ili kada LDP podnese slične projekte autonomije za Sandžak i „Preševsku dolinu“, premijersko mesto neće biti baš nešto za šta bi se neko ko ima osećaj istorijske misije otimao po svaku cenu.

Svako zna šta znači nezavisnost, makar se ona zvala nadzirana, kontrolisana, ograničena. Čak i bez ikakvog imena, čak i da se ne traži ikakav potpis sa strane, trajno rešenje statusa Kosova van nadležnosti vrhovne sudske i ustavnosudske vlasti Republike Srbije, uz ograničenje kretanja srpske policije i vojske, znači gubitak Kosova. Strukturno gledano, mit o pravedno postradalom Zoranu Đinđiću našao je plodno tle upravo na kosovskom mitu žrtve kneza Lazara jer su obojica poginuli u vreme svoje „kosovske faze“. Čini se da danas malo imaju prava da se nazivaju Zoranovim naslednicima oni koji su spremni da prihvate nezavisno Kosovo. Zato zvuči paradoksalno, ali je istinito da Koštunica po kosovskom pitanju, više od ostalih, sledi politiku pokojnog premijera. Osim, naravno, oko ideje o podeli Kosova koju bi sada, usled očiglednog odbacivanja plana vlade o maksimalnoj autonomiji, trebalo potencirati kao „plan B“. No, naravno, za to je potrebno napraviti diplomatsku inicijativu, a za nju je uslov nacionalni konsenzus vodećih političkih snaga i institucija.

Ideološki lider domaćih „demokratskih talibana“ toliko je govorila o sudbinskom srpskom problemu sukoba s orijentalizmom da je fokus njihove političke problematike upravo stavila u gazimestansku površinu. Čak i njihov politički program odricanja od južne pokrajine, maskiran floskulom „potpuni zaokret po pitanju Kosova”, neodoljivo podseća na poznato „zavođenje za Goleš planinu”, mitski manevar vojske Vuka Brankovića. Pitanje formiranja vlade se, dakle, ne može odvojiti od kosovske problematike i svako drugačije mišljenje je zatvaranje očiju pred ovom teškom istinom. Stoga su maliciozna tumačenja Koštuničine platforme kao taktičkog poteza kojim želi da dobije na pregovaračkoj težini u odnosu na poziciju predsednika Tadića. Koštuničina platforma nije nikoga zaista iznenadila. Ona je deo njegovog višegodišnjeg nastojanja da se nekako odbrani barem minimum suvereniteta na Kosovu i najmanje sto puta ponovljen stav o tom pitanju.

Uprkos priči o Koštuničinom „taktiziranju“, Tadić i njegovo okruženje moraće da se suoče s činjenicom da medijska slika koju su stvorili o njemu ne odgovara stvarnosti. Ono čega se, izgleda, plaše njegovi „budući koalicioni partneri“ je to što ne mogu da procene šta će uraditi i što je već pokazao kako ume mirno da odstupi s vlasti i da čeka. Prošlog puta je za njegovim odlaskom došlo do krvavog obračuna mafije s vladom, vanrednog stanja završenog brdom skandala, međusobnog optuživanja i zloupotreba vlasti. Koštunici, kao i koalicionim partnerima iz prošle vlade se, kako kaže jedan poznatiji kafanski filozof čije je ime poznato redakciji, po principu „selektivnog taoizma“ (ako dovoljno čekaš, sve će doći na svoje) do sada isplatilo čekanje.

Do momenta kad je ponuđena pomenuta platforma, Ahtisarijevog dolaska i istorijskog „ne“ predsednika Tadića svi su, osim naravno analitičara Nove srpske političke misli, bili skloni da se zakunu da će brzo biti formirana „vlada punog demokratskog kapaciteta“. Posle ovih hladnih tuševa za nestrpljivu „urbanu“ javnost odjednom su se pojavile i druge opcije. Moguće su i manjinske vlade, kako Koštuničine, tako i Tadićeve. Jedan drugom bi mogli prepustiti vlast i „kosovski vruć krompir“ pod određenim uslovima. U tom smislu, pričalo se i o scenariju „zamene identiteta“ između premijera i predsednika. Postepeno raste i mogućnost formiranja vlade DSS – NS, DS, s podrškom socijalista. Ako je Đinđić imao poslaničku većinu s Banetom Ivkovićem, zašto to sada ne bi mogao dvojac Tadić–Koštunica? I zašto, na kraju, ne reći da je moguća i ona „jeretička“ koalicija ili kombinacija Koštunice i Nikolića? Isto tako, s odbacivanjem platforme raste šansa i za nove izbore, jer čemu vlada ako bi se za kratko vreme – povodom mogućih odgovora Srbije na eventualno priznanje kosovske nezavisnosti – postavilo pitanje zamrzavanja „svetih“ evrointegracija. S tiče se utisak da je glavno pitanje ko šta očekuje kako bi prošao na izborima, tj. ko bi koga okrivio za neuspeh formiranja vlade. Nikolić željno očekuje nove izbore i zato nisu podržali platformu, Koštunica se premišlja sve misleći „neću proći gore no što sam prošao“, Tadić se, čini se, pribojava novih „postkosovskih“ izbora, dok su za Čedu, Dinkića i Dačića oni gotovo sigurno prava noćna mora.