Mladen Đorđević

I posle Nijazova - Nijazov

Malo je zemalja na svetu koje su mogle da se ''podiče'' predsednikom poput nedavno preminulog predsednika Turkmenistana Sapamurata Nijazova, ali je i malo zemalja u kojima bi, posebno danas, takva diktatura mogla opstati. Turkmenistanski vođa uspeo je da se održi na vlasti dve decenije, ne samo zahvaljujući svojoj političkoj veštini, već najviše činjenici da je prirodni gas, kojim Turkmenistan toliko obiluje, sve vreme nesmetano tekao ka Rusiji i Evropi. U interesu sigurnog snabdevanja i stabilnosti regiona, njegovi partneri zatvarali su oči pred najgrubljim kršenjima ljudskih prava i bizarnim kultom ličnosti, koji se može uporediti samo sa onim u Severnoj Koreji. Nijazovljeva iznenadna smrt bez naslednika, izazvala je stoga, umesto olakšanja zbog kraja još jedne diktature, veliku zabrinutost. Čini se da za preminulim diktatorom više žale u Moskvi, Berlinu, Vašingtonu i Pekingu nego u Ašhabatu, pošto bi eventualna nestabilnost Turkmenistana mogla doneti nestabilnost celoj Centralnoj Aziji, pogoršati situaciju u Avganistanu i na Bliskom Istoku, a takođe negativno uticati na energetsku sitaciju u Evropi.

I dok se demokratski dušebrižnici ne čuju, proces prenosa vlasti u Ašhabadu teče u najboljoj tradiciji staljinizma.

Iz sirotišta do zvezda

Sapramurat Nijazov, ili Turkmenbaši Veliki, prešao je put od dečaka odraslog u sirotištu, preko komunističkog aparatčika, do jednog od najbizarnijh i najekscentričnijih diktatora u modernoj istoriji. Njegov kult ličnosti u Turkmenistanu se rasprostro bukvalno od neba do zemlje, Turkmenbašijevo ime nose jedan meteorit, mnogi gradovi, aerodromi, a takođe i linija proizvoda za domaćinstvo koja uključuje i Turkmenbaši votku. Poput svakog diktatora, gradeći svoj kult posvuda je postavljao svoje statue, dok se najveća, naprevljena od čistog zlata, okretala prema Suncu i krasila njegov glavni grad, Ašhabad, koga je Turkmenbaši iz pustinjskog naselja preobrazio u raskošnu prestonicu punu monumentalnih luksuznih građevina. Svoju prestonicu je okitio pored ostalog, predsedničkom palatom i tornjem od 40 metara, a nedavno je u njoj svečano otvorio veliki zabavni park za decu, prigodno nazvan ''Svet Turkmenbašijevih bajki'' Takođe je sagradio najveću džamiju u centralnoj Aziji, koja je koštala oko 100 miliona dolara, stvorio veliko jezero u sred pustinje, a u planu je bio i veliki zimski centar na planini u blizini glavnom grada, na kojoj inače nikada nije pao sneg.

Turkmenbaši se ipak nije zaustavio samo na arhitekturi, već je propisao i način životna svojih podanika. Spisak njegovih ideja je zaista impresivan. Zabranio je nošenje duge kose i brade, zlatne zube, pušenje na ulici, slušanje radija u kolima, balet i cirkuske predstave, pa čak i plej-bek u filmovima. Zabranio je balet i pozorište sa obrazloženjem da to nije u skladu sa tradicijom, a zauzvrat uveo praznik dinje. Promenio je imena dana u nedelji i naziva meseca. Januar je nazvao po sebi, a april po imenu svoje majke. Kada su u prodavnici tražili hleb, njegovi podanici su umesto uobiejene reči morali koristiti kovanicu izvedenu iz njenog imena.Takođe, njegovim dekretom, životni vek svakog Turkmena računan je po periodima, a starost je počinjala tek u 85 godini.

Nijazov je imao i literarne sklonosti, a njegovo glavno delo je Ruhnama, ili Knjiga duha, u kojoj je na 400 stranica, izneo svoje filozofsko učenje i istoriju Turkmena. Ruhnama je postala obavezno štivo u svim obrazovnim ustanovama.a Nijazov je tvrdio da se dogovorio sa Alahom da svako ko je tri puta na glas pročita ide u raj. Pred smrt je izdao i knjigu pesama, nazvanu ''Moja draga'', a ne čudi da je i ona postala bestseler.

Stvaranje nacije uz siromaštvo i represiju

Za svoju lojalnost podanici su zauzvrat dobijali gas, vodu i struju potpuno besplatno. Javni prevoz je bio neverovatno jeftin, a u poslednje vreme država je gradila konforne stanove po veoma pristupačnim cenama, tako da je, iako je prosečna plata u Turkmenistanu manja od 100 evra, životni standad bio relativno podnošljiv. Neke mere su ipak znatno uticale na pogoršanje života. Nijazov je zabranio seoske biblioteke, s obrazloženjem da seljaci ionako ne čitaju mnogo. Ukinuo je penzije za više od 100.000 ljudi, a takođe bolovanje i plaćeno trudničko i porodiljsko odsustvo. Zatvorio je sve bolnice u zemlji osim, u Ašhabadu, a 15 000 medicinskih radnika zamenio neuvežbanim medicinskim pomoćnicima. Preostalim doktorima naredio da se umesto Hipokratu, zaklinju na Ruhnami. Stoga i ne čudi da je po podacima medicinskih organizacija, životni vek u zemlji niži od proseka, a medicinska služba u katastofalnom stanju. Takođe, prema izveštajima pojedinih stranih posmatrača, ljudska prava u Turkmenistanu nisu postojala, dok je organizacija Human rights watch označila zemlju kao jednu od najrepresivnijih i nazatvorenijih u svetu.

Predsednik nije trpeo opoziciju, a rad je dozvoljen samo Demokratskoj partiji Turkmenistana. Prema nekim podacima u zemlji ima oko 18 000 političkih zatvorenika, čija se sudbina na zna. U zatvor su slati ne samo otvoreni oponenti, već i svi koji bi iz nekog razloga pali u nemilost. Čistke u staljinističkom stilu su bile uobičajene, dok bi pojedinci iz vlasti u takvom slučaju mogli da očekuju i smrt, poput ministra železnica, koga je pregazio voz. Ne čudi stoga da su svi važniji protivnici režima napustili zemlju. Nijazov je čvrsto zatvorio svoju zemlju za uticaje sa strane i progonio svaku opoziciju, tako da je na jedinim dosadašnjim predsedničkim izborima, održanim 1992 pobedio je sa 99,5 odsto glasova.

Neki postupci ipak možda imaju dublje razloge, jer je predsednik svoju državu i naciju stvarao gotovo ni iz čega. Veliki deo Turkmena potiče iz mešanih brakova, tako da mnogi i ne znaju svoj jezik, a u zemlji tradicionalno postoji veliko rivalstvo nomadskih klanova. Takvoj zemlji je bio potreban osnivač i ujedinitelj, tako da je Nijazov preuzeo tu ulogu, koja mu očigledno nije teško pala. Ipak, nazvao se Turmkmenbaša i uspostavio kult ličnosti tek kada mu je Turska zapretila prekidom veza, pošto je najpre želeo da se pozove na nasleđe Kemala Ataturka. Vladavina jedne partije, uspostavljena je da bi se neutralisala podela na klanove, dok je Ruhnama služila je između ostalog da bi se u pretežno islamskoj naciji suzbila prevlast radikalnog Islama, od koga je Nijazov zazirao. Bojeći se tog uticaja, on je čak odobrio samo državnu verziju ove vere. S tim u vezi, i da bi se istakla različitost od susednih islamskih zemlja, u Turkmenistanu neprestano isticani i preislamski elementi iz istorije Turkmena, a čak se išlo toliko daleko da se govorilo i o portrebi čuvanja ''čiste turkmenske krvi''.

Ovakvim postupcima Nijazov je uspeo da stvori državu i očuva njenu stabilnost i jedinstvo. Takođe, mir u Turkmenistanu značio je i siguran protok gasa, što je za inostrane partnere u Rusiji i na Zapadu bilo od najvećeg značaja . U spoljnoj politici Nijazov je uspostavio neutralnost, održavao odlične odnose sa svima i uspešno balansirao između interesa velikih sila. Rusiji je slao gas, a istovremeno dao podršku američkim akcijama u Avganistanu i dozvolio korišćenje turkmenistanskog vazdušnog prostora.

Naslednik već određen

Nijazov je bio na čelu Turkmenistana bio 21 godinu. Sahranjen je u staljinističkom stilu u mauzoleju u rodnom mestu Kipčak, u blizini Ašhabada. Iznenadna smrt ostavila je nerešeno pitanje naslednika, a posle dugogdišnje diktature u zemlji nema ni jedne političke institucije koja je funkcionisala nezavisno od preminulog predsednika. Mnogi analitčari su izneli mišljenje da bi to moglo da dovede do borbe za vlast i ugrožavanja stabilnosti. Ipak, suudeći po procesu prenosa vlasti, to se, bar za sada neće desiti. Stabilost i snabdevanje gasom ipak su isuviše važni da bi se Turkmenistanu dozvolilo da rizikuje demokratiju, tako da je pitanje naslednika izgleda već rešeno, uz prećutnu saglasnost zainteresovanih sila. Predsednikovo mesto najverovatnije će posle izbora zauzeti Gurbanguli Berdimuhamedov, koji je odmah proglašen za, za privremenog predsednika, a koji je takođe rukovodio Tukmenbašijevom sahranom. Po mnogim izvorima, iza Berdimuhamedova stoje službe bezbednosti, na čelu sa generalom Akmuradom Redžepovim, predvodnikom garde bivšeg predsednika, dok je njegov položaj dodatno ojačan saznanjem da je on najverovatnije vanbračni sin Nijazova.

Za privremenog predsednika inače je po Ustavu trebao da bude proglašen dosadšnji predsednik skupštine Ovezgeldi Atajev. On je međutim odmah optužen za zloupotrebu položaja i kriminalne radnje, što mu je onemogućilo da dođe na funkciju. Takođe, prema ustavu, vd. predsednika ne može da se kandiduje za mesto predsednika, ali Berdimuhamedov je ubrzo dobio i to pravo ,pošto je u međuvremenu Ustav promenjen.

Da bi proces prenosa vlasti ipak imao kakav-takav legitimitet, za 11. februar zakazani su izbori sa više kandidata, koje je imenovalo je najviše zakonodavno telo Turkmenistana, Narodni savet. Ipak, među predloženim kandidatima su malo poznati političari, a da ne bi bilo neugodnih iznenađenja zatvorena je granica sa susednim Uzbekistanom, dok turkmenski konzulati u svetu ne izdaju vize. Ujedno je u hapšeno je I 140 pripadnika ministarstva unutrašnjih poslova. Ministar policije odustao od najavljene kandidature za izbore, a disident Nurberdi Nurmamadov, koji je istakao svoju kandidaturu za predsednika je nestao.

Narodni savet nije prihvatio kandidaturu vođe opozicionog pokreta Vatan, Hudajberdija Orazova. Bivši premijer i predsednik centralne banke, koji trenutno živi u Švedskoj trebao je da bude zajednički kandidat cele opozicije i da se zajedno sa još nekoliko lidera vrati u zemlju. Vlasti u Ašhabadu su čak poručile da bi avion koji bi doveo vođe opozicije u zemlju bio srušen.Zanimljivo je da sa Zapada uprkos otvorenom kršenju prava i sloboda ne stižu nikakvi prigovori ,iako je Orazov poveo intenzivne razgovore sa predstavnicima pojedinih zapadnih država, u vezi restauracije ustavnog sistema i održavanja slobodnih izbora. Razočarani Orazov je stoga izjavio da ga ''najviše ljuti izostanak kritike sa Zapada .'' Ipak, nedavno je u organizaciji Međunarodnog helsinškog odbora u Beču održan još jedan sastanak predstavnika turkmenistanske opozicije.

Rusija ili Iran?

Na sahranu diktatora došao je veliki broj državnika, uključujući i visoke predstavnike SAD i Rusije, koji su odmah izrazili zainteresovanost za poštovanje dosadašnjih ugovora i dalju stabilnost zemlje. Pitanje nasleđa podrazumeva i pitanje poštovanja ugovora koje Turkmenistan ima u vezi isporuke gasa. Vlasti u Ašhabadu tvrde da će svi ugovori koje je Nijazov sklopio biti ispoštovani, ali, povodom toga, zanimljiva je izjava jednog analitičara, koji kaže da u tom delu sveta, ugovori vrede onoliko koliko ih se drže oni sa kojima se sklapaju. Mnogi zato očekuju da bi novi lider eventualno mogao preispitati dosadašnje odnose, u zavisnosti kome se prikloni.

Postojeće stanje otvorilo je prostor za borbu uticaja Rusije, SAD, Irana, pa i Kine, s kojom je prošle godine potpisan ugovor o gradnji gasovoda. Do sada je gotovo cela proizvodnja gasa prodavana ruskom Gazpromu, pošto je izvoz preko Rusije zbog prirodnih uslova gotovo jedino moguć Gradnja novih gasovoda koji bi zaobišli Rusiju bila bi izuzetno skupa, a zahtevala bi čvrstu i šroku regionalnu stabilnost, što je trenutno daleko od ostvarenja, tako da Rusija ima najveće šanse da zadrži svoju poziciju, a takođe i najveći interes, pošto nikako ne bi smela da dozvoli da u Turkmenistanu prevlada nečji drugi uticaj. Bez gasa iz Turkmenistana, Gazprom ne bi mogao da zadovolji domaće potrebe i ostvari izvoz u Evropu I Tursku. Zamena tih izvora zahtevala bi decenije I desetine milijardi dolara ulaganja. Samo 2006. Turkmenistan je u Rusiju posalo 40 milijardi kubnih metara gasa,a u septembru je potpisan ugovor o snabdevanju sa 50 milijardi kubnih metara u naredne tri godine snabdeva. Prema najavama, Gazprom očekuje da se isporuke još i povećaju .

Smrt Turkmenbaše otvara mogućnost jačanja uticaja susednog Irana. Iran je takođe druga zemlja na svetu po rezervama gasa, ali zbog nedostaka novca I tehnologije tu prednost nije iskoristio. Iranske rezerve su uglavnom na jugu, a kada bi Teheran mogao da koristi Turkmenski gas, to bi mu omogućilo snabdevanje severa zemlje, dok bi reserve sa juga mogle da se iskoriste za izvoz. Dve zemlje su do sada sarađivale na energetskom planu, ali nedovoljno. Postoji gasovod do severa Irana, ali samo u dužini od od 124 milje, kapaciteta od 10 milijardi kubnih metara. Uz to Nijazov je slao samo polovinu količine. Iranski cilj je izgradnja gasovod od Turkmenistana, preko severa Irana do Turske, u dužini 870 kilometara, kapaciteta 28 milijardi kubika, vredan preko 2 milijarde dolara. Ovaj plan je bio privukao pažnju i investitora sa Zapada, ali zbog sankcija SAD Iranu iz 1996 nije realizovan.

Geostrateški značaj Turkmenistana, zemlje sa samo 5 miliona stanovnika je ogroman. Zemlja ipak neće moći ostati zatvorena kao do sada, i postepene promene otvoriće je za uticaje sa strane. Pitanje je čiji će uticaj preovladati.