Marinko M. Vučinić

GRAĐANSKA SNISHODLJIVOST I HRVATSKA KULTURA

Postoje različite tipologije, obrasci ponašanja i delovanja, kao i strukturalne karakteristike naše političke i intelektualne elite. Već je opšte poznato i uvreženo mišljenje da političke elite u Srbiji ne uživaju neki veliki ugled u javnosti, što pokazuju i sva relevantna istraživanja javnog mnjenja.

Situacija nije ništa bolja ni kad su naše intelektualne i duhovne elite u pitanju. Njihova politička i društvena podeljenost i sukobi sastavni su deo našeg kulturnog i političkog života. Može se reći da su osnovne karakteristike naših intelektualnih elita sadržane u sledećim odlikama: ideološka zastarelost i zadrtost, nesposobnost za dijalog, ulagivanje provincijalnom, ćiftinskom i malograđanskom duhu, idejna inertnost i nedostatak doslednosti i ubeđenja, konfuznost, podaništvo i sklonost bespoštednom osvajanju unosnih sinekura, odsustvo načelnosti, nedostatak istorijske svesti, nespremnost da se stane u odbranu nacionalnog dostojanstva i stalna težnja da se bude što bliže trenutnim vlastodršcima.

Mogli bismo u nedogled nabrajati ove karakteristike, ali postoji jedna sve izraženija koja se posebno manifestuje kod predstavnika liberalno-demokratskih i građanskih intelektualnih i političkih krugova, a ogleda se u otvorenom ulagivanju, podilaženju, dodvoravanju i posebnoj vrsti snishodljivosti prema tzv. kulturnim i političkim uticajima koji dolaze iz otmenog Zagreba. To nije samo vid jugonostalgije, već izraz osećaja manje vrednosti u odnosu na iskonstruisan srednjoevropski kulturni krug u kome ovi naši malograđani i “kulturtregeri” nalaze ostvarenje svojih evropskih preokupacija i snova. Još je Krleža davno govorio: “Sačuvaj me, bože, srpskog junaštva i hrvatske kulture!”

Ta snishodljivost posebno dolazi do izražaja u veličanju predsednika Hrvatske Stipe Mesića koji nam se neprestano potura kao obrazac demokratskog i racionalnog proevropskog političara. To što je on, na početku jugoslovenske krize, bio najžešći hrvatski nacionalista i propagator ideja Nezavisne Države Hrvatske tumači se u našim građanskim krugovima kao mali nestašluk i nužno taktičko laviranje jednog sposobnog i pragmatičnog političara. Ovom prilikom navešću samo nekoliko primera ulagivanja i podilaženja tog tzv. građanski orijentisanog političkog i intelektualnog kruga.

Biljana Srbljanović u svom blogu na B92 zgražava se nad drskošću agencije Tanjug što se usudila da javi o napadu na glumca Nebojšu Glogovca u Zagrebu. Tanjug je na taj način pomračio sliku o velikom uspehu Jugoslovenskog dramskog pozorišta u prestonici Hrvatske. Neki zluradi agencijski dopisnik usudio se da pomuti trijumfalni boravak beogradskih glumaca, čime je još jednom pokazao da se u Srbiji i dalje više ceni mali i neznatni incident nego velelepni uspeh naših umetnika. “Tanjug je javio (a ko bi drugi?), a sve novine prenele kao manje-više jedini izveštaj s vrlo uspešnog gostovanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, informaciju da je u Zagrebu na nacionalističkoj osnovi u četiri ujutru, izlazeći iz pozorišnog kluba, napadnut Nebojša Glogovac, beogradski glumac, a inače jedan odličan tip, kojem ne pada na pamet da od toga pravi medijski cirkus.” Ali, zato je tu, prema rečima Biljane Srbljanović, državna novinska agencija koja je zadužena za raspirivanje nacionalizma.

Verovatno je ovu vest trebalo prećutati budući da ionako nema neku važnost. Međutim, istine radi, treba reći da je naša štampa veoma dobro pratila ovo gostovanje i nije tačno, kako tvrdi Biljana Srbljanović, da je u prvi plan došlo izveštavanje o ovom ekscesu. U celom njenom tekstu dominira euforična slika o dirljivom dočeku našeg pozorišta i glumaca, sa srceparajućom završnicom u priči jednog taksiste: “Ja sam bio u ratu. Jer sam bio budala. A državnu penziju za veterane sam odbio. Radije ću sâm da radim i zarađujem taksirajući, nego da se svakog dana sećam tog odvratnog rata. I da znate, ja sam Hrvat i ponosim se time. Ali se ne ponosim ratom. Eto šta se stvarno dogodilo u Zagrebu.”

I hrvatski glumci na gostovanjima u Beogradu doživljavaju veliki uspeh i priređuje im se euforičan doček. To je samo jedan od puteva u normalizaciji srpsko–hrvatskih odnosa, ali ne i cela istina o njihovom stvarnom stanju.

Biljana Srbljanović nije našla za shodno da se javi i reaguje, svojim britkim blogerskim komentarom, kada je nedavno, u vreme održavanja dana srpske kulture u Zagrebu, došlo do otvorenog rasističkog i šovinističkog ispada na nezavisnom Radiju 101. Nije se izjašnjavala ni o napadima na srpske učenike u Vukovaru, napadu na manastir Krka, skandaloznom ponašanju hrvatskih vlasti kada je reč o vraćanju imovine prognanih Srba. Sve to nije u vidokrugu pažnje ove istrajne komentatorke i dežurnog borca protiv srpskog nacionalizma jer ruši idealnu sliku koju nam ona pruža o dirljivim susretima glumaca i publike, dok su ovi sporadični i nevažni ispadi dobra prilika za srpske nacionaliste da naruše tek uspostavljene kulturne veze.

U tekstu “Saborno zaturanje antifašizma”, govoreći o savezu starih i novih elita, istoričar Nikola Samardžić uspostavlja svojevrsnu gradaciju u fašizaciji Srbije i Hrvatske i iznosi stav da je Srbija, vršeći agresiju na Hrvatsku, pokazala viši stepen fašizacije u odnosu na donekle politički korektan hrvatski nacionalizam . “Možda je fašizacija Srbije bila i ozbiljnija i dugoročnija, dok je Hrvatska svoj totalitarizam i šovinizam uspela da donekle prikaže politički korektnim zbog agresije srpskih oružanih snaga, i međunarodno prihvatljivim zahvaljujući podršci Nemačke i rimokatoličke crkve.”

Verovatno ni najgorljiviji predstavnici zvanične Hrvatske ne bi mnogo oklevali da potpišu ovakvu ocenu o dugoročnoj i ozbiljnoj fašizaciji Srbije. Na ovaj način, kako to čini Samardžić, dobija se ulaznica u posvećeni krug naše građanske inteligencije, koja je uvek spremna da prihvati tvrdnje o isključivoj krivici srpskog naroda za razbijanje jugoslovenske države . To je aksiom koji se ne sme dovoditi u pitanje.

U razgovoru Ružice Đinđić objavljenom u Globusu možemo naći tipičan primer te otvorene i teško razumljive snishodljivosti i dodvoravanja, o čemu smo na početku govorili. Opisujući okupljanje njenog ženskog kruga, na pitanje ko se i koliko dugo okuplja na Badnjak ona je rekla: ”Da, tu su još Borka Pavićević, Gorica Mojović, Nadežda Gaće... To je jedan ženski nukleus, već skoro deset godina. Žensko smo društvo koje u Beogradu proslavlja katolički Božić, poslije ponoći obavezno gledamo na HTV-u božićnu misu, ali bude tu bučno jer svaka ima svoj personality , svoja uvjerenja.”

U ovom razgovoru nije rečeno da li se ovo bučno žensko društvo okuplja i u vreme obeležavanja pravoslavnog Božića, ili ovakav stepen političke korektnosti još nije dostignut, a ni potreban, jer bi to opet moglo da se protumači kao poziv na manifestovanje srpskog nacionalizma, što nikako nije poželjno .

Kao zanimljiv i veoma rečit kontrapunkt može poslužiti svedočenje Ankice Tuđman o životu u Beogradu. ”Prema udovičinim memoarima, obitelj Tuđman u Beogradu se, u čak 17 godina življenja, družila gotovo isključivo s Hrvatima. U Ministarstvu vanjskih poslova najviše s djevojkama koje su administrativni kadar ili tajnice došle iz Hrvatske. I svi ostali prijatelji iz beogradskih dana su etnički Hrvati; tek tu i tamo zaluta neki etnički Srbin, ali je taj redovno vezan s osobom hrvatske nacionalnosti.”

Dobro pročitajte ove reči gospođe Tuđman, koja je u Beogradu provela skoro dve decenije a nije stekla nijednog prijatelja izvan kruga osoba hrvatske nacionalnosti. Postavlja se pitanje kako je samo uspela u tom jedinstvenom poduhvatu, koji nam istovremeno mnogo govori o prirodi vladajućih odnosa u državi zasnovanoj na bratstvu i jedinstvu.

Ovo moje reagovanje nije rezultat ozlojeđenosti i nacionalne uskogrudosti, već mi je namera da ukažem na to da nas je ovo licemerno, lažno i malograđansko prenemaganje i podilaženje u velikoj meri i dovelo u situaciju da izbegavamo da kažemo pravu i tešku istinu o sadašnjem stanju u srpsko–hrvatskim odnosima koji su i dalje opterećeni mnogobrojnim problemima i izazovima. Snishodljivost naših tzv. građanskih intelektualaca može samo graditi lažnu i euforičnu sliku o pomirenju i normalizaciji odnosa, ali ne i doprineti stvarnom rešavanju problema s kojima se suočavaju preostali Srbi u Hrvatskoj.

5. februar 2007. godine