Uspesi i promašaji američkih obaveštajaca u slučaju Jugoslavije i Iraka

Vilijam Montgomeri

Glasnici loših vesti u nemilosti političara

Nacionalni obaveštajni savet Sjedinjenih Država upravo je skinuo oznaku državne tajne s 34 procene i izveštaja napisanih o bivšoj Jugoslaviji u periodu od 1948. do 1990. To je zaista fascinantno štivo. Prvenstvena briga u bezmalo čitavom tom periodu bila je jedinstvena i povremeno neizvesna pozicija Jugoslavije između Istoka i Zapada u vreme hladnog rata. Uočljivo je odsustvo većeg interesovanja za stanje ljudskih prava na internom planu ili demokratska pitanja u zemlji. To je odražavalo američku politiku koja je Titu davala "prelaznu ocenu" u tim pitanjima zbog važnosti Jugoslavije kao privlačne alternative zemljama Varšavskog pakta. To je, međutim, imalo dugoročne negativne posledice, pošto po okončanju komunističke ere u Jugoslaviji nije bilo osnova civilnog društva, slobodnog govora i drugih demokratskih tradicija. To je u velikoj meri olakšalo prevagu snaga ekstremnog nacionalizma i do današnjeg dana usporavalo demokratsku tranziciju u svim zemljama bivše Jugoslavije.
Najinteresantnija Nacionalna obaveštajna procena (NIE) bila je napisana 18. oktobra 1990. Ona je bila pun pogodak, uključujući suštinske stavove kao što su onaj da će "Jugoslavija prestati da funkcioniše kao federalna država u roku od godinu dana i verovatno se raspasti u periodu od dve godine... Dogodiće se produženi oružani ustanak Albanaca na Kosovu... Raspad će pratiti ozbiljan građanski sukob koji će se nastaviti i nakon toga. Nasilje će biti svesno i vrlo ogorčeno... Malo je toga što Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici mogu učiniti da sačuvaju jugoslovensko jedinstvo... Nacionalni ponos, ekonomske aspiracije i bujica religiozne i kulturne identifikacije na etničkoj osnovi nastaviće da guraju Sloveniju i Hrvatsku prema nezavisnosti... Gubitak Kosova biće gorak udarac srpskom osećanju nacionalnog identiteta; to je srce tradicionalne Srbije i Beograd će pribeći svim sredstvima da ga zadrži. Posledice ove odluke biće produženi sukob, s velikim gubicima života i bogatstava... Ključno pitanje za Srbiju jeste ‘sudbina' Srba koji žive izvan granica Srbije."
Ova NIE stoji u direktnom kontrastu prema obaveštajnoj analizi koja je napravljena pre izbijanja sadašnjeg rata u Iraku. U toj analizi pogrešno je zaključeno da Sadam Husein ima aktivni program za razvoj oružja za masovno uništavanje. Ko može zaboraviti obraćanje državnog sekretara Kolina Pauela Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, u kojem je rečeno da je procena o postojanju ovog programa zasnovana na obaveštajnim naporima CIA?
Jugoslovenska NIE učinila je upravo ono što CIA i obaveštajna zajednica treba da rade: dala je na vreme tačnu i realnu sliku krize koja se razvija kako bi donosioci političkih odluka preduzeli odgovarajuću akciju. Jedini problem s obaveštajnom procenom iz 1990. bio je taj da je ona administraciji rekla upravo suprotno od onoga što je Vašington želeo da čuje. Predsednik Buš (stariji) lično visoko je vrednovao svoje odnose s Mihailom Gorbačovom i verovao da bi raspad bivšeg Sovjetskog Saveza bio izrazito destabilizujući. Izvedeno iz toga, verovao je da bi raspad Jugoslavije bio loš presedan za Sovjetski Savez. Pored toga, Sadam Husein bio je upravo izvršio invaziju Kuvajta u avgustu te godine i pažnja donosilaca političkih odluka u Vašingtonu bila je najvećim delom usmerena u tom pravcu. Konačno, kao što je to državni sekretar Bejker formulisao u svojoj čuvenoj rečenici godinu dana kasnije, "mi nemamo psa u ovoj borbi". Drugim rečima, ono što se događalo Jugoslaviji nije bilo od vitalnog interesa za Sjedinjene Američke Države. To je bilo posebno tačno u periodu do američkih predsedničkih izbora 1992.
Kao posledica toga, Sjedinjene Države i Zapad izgubili su najbolju moguću priliku da spreče da nasilje preplavi Balkan tokom 1990-ih. Dobro se sećam te NIE i reakcija na nju. Pošto je bilo jasno da to nije dobrodošla vest, previše je ljudi u Stejt dipartmentu, Nacionalnom savetu za bezbednost i u Ambasadi SAD u Beogradu nastavilo da joj pridaje manji značaj, nerealno povećavajući šanse vlade premijera Ante Markovića da opstane i sačuva Jugoslaviju. Tako je izveštaj bio stavljen u dosijea i zaboravljen. Umesto da svu našu energiju upotrebimo da bismo obezbedili da raspad, kad se dogodi, bude nenasilan, mi smo sav naš prestiž i uticaj koristili u besplodnom naporu da ga u celini sprečimo.
Različit uticaj ove dve NIE mnogo govori o međuzavisnosti između prikupljanja obaveštajnih podataka i analize i stvarne politike. U jugoslovenskom slučaju, obaveštajni analitičari ignorisali su bilo kakve unapred postavljene stavove ili želje visokih zvaničnika administracije i napravili odličan izveštaj - koji je bio zanemaren jer se donosiocima političkih odluka nisu dopali njegovi zaključci. Njegovi autori, kao i glasnici koji donose loše vesti, nisu stekli simpatije zbog svog izveštaja. U kasnijem, iračkom slučaju, analitičare su poneli preovlađujući politički vetrovi i oni su napravili strašno manjkav proizvod, koji je potom iskorišćen da se opravda možda najveća strategijska greška u istoriji Sjedinjenih Država.
Lekcija je, međutim, u oba slučaja ista: političari visokog ranga imali su određene stavove o dve radikalno različite situacije i delovali prema njima, jednom zanemarujući tačna obaveštajna upozorenja, a u drugom negativno utičući na sam proces obaveštajne analize da bi dobili odgovore koje su želeli da čuju.
Gledajući sada na ovaj region, stanje traži jednu novu NIE koja će iskreno odraziti situaciju na terenu. Postoje neke upadljive paralele s 1990. Ponovo su donosioci političkih odluka fokusirani na Irak. Ljudi na najvišim nivoima u Vašingtonu ponovo smatraju da ovaj region nije od vitalnih interesa za zemlju i ostavljaju ga na rešavanje Evropskoj uniji. I ponovo postoji opasnost da će neaktivnost ili preduzimanje pogrešnih koraka sada stvoriti desetostruke probleme u godinama koje dolaze.
Neka specifična pitanja kojima zapadna zajednica treba hitno da se pozabavi i da ih analizira bez ikakvih strasti uključuju sledeće: a) Ako Kosovo postane nezavisna država, kako će ona izgledati kroz deset godina? Koliko će Srba realno ostati na jednom takvom Kosovu i kako će oni biti tretirani? Kako će Kosovo izgledati kao država u tranziciji ka demokratiji? Koji nivo ekonomske i bezbednosne pomoći će pri svemu tome morati da obezbedi Zapad? Kakvi su verovatni odnosi Kosova sa Srbijom nakon jedne decenije? Da li će Kosovo biti snaga za stabilnost ili nestabilnost u regionu?
b) Kako će izgledati Bosna u istom desetogodišnjem periodu? Da li će biti moguće preneti ovlašćenja na centralnu vladu i hoće li Bosna biti povezanija država? Da li će se njeni građani više osećati kao Bosanci nego kao članovi neke etničke grupe koja živi u Bosni? Hoće li njena ekonomija krenuti napred ili će i dalje stagnirati? Hoće li Republika Srpska još biti deo Bosne I, ako tako bude, hoće li njeni srpski građani i dalje želeti nezavisnost ili kompletnu autonomiju, kao što to žele danas? Kakve će biti posledice nezavisnog Kosova na Bosnu?
c) Kako će Srbija izgledati posle pet godina s nezavisnim Kosovom? Hoće li ona nastaviti svoj neravni put prema Zapadu ili će se okrenuti istočno i postati radikalnija? Kakve su implikacije nestabilne Srbije na čitav region? Kakve su implikacije jedne vlade koju bi kontrolisala Radikalna stranka?
Bukvalno sva gore pomenuta pitanja treba da budu promišljeno i u punoj meri razmotrena pre nego što se donesu bilo kakve dalje odluke o tome šta dalje uraditi u regionu. Ali, to se gotovo izvesno neće dogoditi. Pre svega, kreatori politike izgleda svaku od ovih zemalja i svako pitanje s kojima se one suočavaju smatraju potpuno drugačijim i odvojenim. Oni neprestano zaboravljaju da kamen bačen na jedan kraj "balkanskog bazena" izaziva talase u čitavom regionu. Drugo, bar u Vašingtonu se razvila jedna kultura gde se daleko lakše napreduje time što se podržava zvanična linija i izveštava o "progresu" nego kad se ukazuje na probleme, nedostatak uspeha ili kad se postojeća politika dovodi u pitanje. Mada je to vekovima star problem ljudske prirode, on izgleda naročito preovlađuje u Vašingtonu ovih dana. I on stoji na putu nekoj vrsti solidne analize koju smo videli u NIE o Jugoslaviji iz 1999. Krajnji rezultat je da mi ili delujemo u vakuumu ili na pretpostavkama i netačnim analizama. Baš kao što smo pretpostavili da ćemo u Iraku biti dočekani kao oslobodioci.
Copyright: Vilijem Montgomeri Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji