Nebojša Vuković

Ideja evroazijske imperije Aleksandra Dugina

Sa krahom SSSR-a u domenu ruske nauke desile su se značajne promene. Nekada dominantne prirodne i tehničke nauke postepeno su gubile ranije stečen prestiž i korak sa Zapadom, dok su društvene nauke, decenijama pod strogom ideološkom kontrolom, doživele pravu renesansu, kako u pogledu kvantiteta (broja knjiga i časopisa), tako i po pitanju iskazane kreativnosti. Mnoštvo politikologa, sociologa, filozofa i ekonomista preuzelo je zadatak ponovnog definisanja ruskog identiteta, civilizacijskih konstanti, spoljnopolitičkih pravaca delovanja i geopolitičkog položaja u svetu. U tom smislu, jedna intelektualna figura savremene Rusije je posebno kontraverzna i intrigantna. Reč je svakako o Aleksandru Duginu (1), istaknutom geopolitičaru, politikologu i istraživaču tradicije i religije.

Da bi se odgovorilo na pitanje o ruskoj ulozi u novom milenijumu na svetskoj pozornici, valja prethodno razjasniti šta je to savremena Rusija. Kao što je poznato, SSSR se raspao brzo, lako i bez preteranog otpora, a za većinu Rusa iskrslo je mučno pitanje o sopstvenom identitetu i identitetu nove države. Ovaj problem je ponekad dobijao i karikaturalne dimenzije, na šta je pažnju skrenuo američki politikolog Semjuel Hantington već na prvoj strani svoje čuvene knjige o sukobu civilizacija. Elem, Hantington navodi kako je u Moskvi početkom januara 1992. održan sastanak ruskih i američkih naučnika. SSSR je prestao da postoji i umesto Lenjinove statue na podijumu auditorijuma bila je izložena zastava RF. Jedan Amerikanac je primetio da je zastava okačena naopako , a ruski domaćini su brzo i tiho ispravili grešku tokom prve pauze. (2)

Isto pitanje, dakle šta je to savremena Rusija, postavlja i Aleksandar Dugin. Da li je možda naslednik SSSR-a? Regionalna država? Mononacionalna država? Međuetnička federacija? Žandarm Evroazije? Pion u američkim projektima? Ili teritorija predodređena za dalje drobljenje? (3) Iako su ovakve uloge protivrečne i u znatnoj meri isključuju jedna drugu, Dugin smatra da RF, zavisno od konkretnih okolnosti, u svetskoj politici istupa i kao država s pretenzijama na posebnu ulogu u međunarodnim odnosima, i kao drugostepena regionalna država, i kao polje za separatističke eksperimente. Prema njegovom mišljenju, ovakvo istovremeno igranje u sve tri uloge govori o tome da je sadašnja Ruska Federacija samo jedna uslovna kategorija i promenljiva veličina, a ne dovršen i stabilan politički fenomen koji se može nazvati državom u pravom smislu te reči. (4) Za njega, RF nije Rusija, odnosno punovažna ruska država. To je prelazna formacija u širokom i dinamičkom globalnom geopolitičkom procesu, i ne više od toga.

Očigledno je da ovako negativno sročene konstatacije na račun savremene ruske države proizilaze iz velike slabosti koje je RF, a pre svega njeno rukovodstvo manifestovalo prilikom suočavanja s mnoštvom problema ekonomske, socijalne, političke i bezbednosne prirode. Brzo ekonomsko propadanje, osiromašenje desetina miliona ljudi, neuspešne intervencije na Kavkazu (Čečenija), gubitak statusa supersile, patološko bujanje kriminala u društvu koje je decenijama slabo poznavalo taj razarajući socijalni fenomen malo koga su mogli da podstaknu da ispolji svoj entuzijazam u pogledu Ruske Federacije. Bila je to država koja se parala po svim šavovima, pa je pronalaženje nekakvog konceptualnog putokaza za izlazak iz sveopšte krize postalo gotovo urgentna potreba. Dugin je tu nužnost dobro osetio i tokom devedesetih, u nizu svojih radova, ponudio jedan od mogućih puteva oporavka.

Prema njegovom viđenju, projekat dalje liberalizacije ruskog društva i države koji promovišu radikalni reformatori karakterističan je po negiranju takvih vrednosti kao što su narod, nacija, istorija, geopolitički interesi, socijalna pravda, religiozni faktor i tome slično. U liberalnom konceptu Rusije sve se podešava prema principu maksimalne ekonomske efikasnosti i na primatu individualizma, potrošnje i slobodnog tržišta. Kako Dugin ispravno zapaža, ,,liberali hoće da u Rusiji sagrade novo društvo koje istorijski nikad nije postojalo, u kojem se utvrđuju ta pravila i kulturne koordinate po kojima živi savremeni Zapad i posebno SAD ”. (5)

Suprotan projekat ruske budućnosti pripada tzv. nacional-patriotskoj opoziciji, koju čini niz ideološki međusobno različitih i suprotstavljenih grupa i pokreta koje pod zajednički imenitelj objedinjuje neprihvatanje liberalnih reformi. Ovu opoziciju prevashodno čine komunisti koji su za jaku državu (kommunisti-gosudarstvenniki ) i pristalice pravoslavno-monarhističkog i carističkog tipa države. Njihov koncept uređenja Rusije Dugin naziva sovjetsko-carskim jer počiva na nekoliko sličnih ideoloških postulata (jaka država, moćna Rusija), mada u celini to je pre svega jedan groteskni konglomerat najrazličitijih doktrina i koncepcija bez unutrašnje logike i doslednosti.

U svakom slučaju, kako smatra Dugin, oba projekta su suštinski ,,bezizlazna za ruski narod i istoriju. Liberalni projekat obično predlaže postepeno brisanje nacionalnih osobenosti Rusa u kosmopolitskoj eri ,kraja istorije' i ,planetarnog tržišta', dok se sovjetsko-carski upinje da obnovi naciju i državu upravo u tim istorijskim formama i strukturama koje su i dovele postepeno Ruse do sloma.” (6)

Umesto toga, Dugin predlaže jedan osoben ideološki projekat, ,,treći put” koji ne bi predstavljao tek puki kompromis između prethodna dva navedena projekta, nego jedan novatorski i futuristički plan koji razbija dualističku logiku ,,ili liberali ili opozicija ” i izvodi, kako se nada, rusku društvenu svest iz lavirinta koji kao da nema izlaza.

Iako je Dugin naglasio da je reč o jednom idejnom novitetu, predloženi ,,treći put” jeste u stvari jedna dobro sastavljena kompilacija elemenata ruskog istorijskog i državotvornog iskustva i shvatanja niza filozofa, politikologa, sociologa i ekonomista, kako Rusa, tako i stranaca, koji su često u hronikama ovih nauka (filozofije, politikologije i ekonomije) bili ili zapostavljeni ili na njihovim marginama. (7)

Dugin smatra da je za razliku od drugih naroda ruski narod nosilac osobene civilizacije, koja poseduje sve karakteristične crte samobitne i punovažne planetarno-istorijske pojave. Kako nastavlja, ,,ruski je narod – ta civilizacijska konstanta koja je služila kao osovina u građenju ne jednog, već mnogih država: od mozaika istočnoslovenskih kneževina do moskovske Rusije, Petrove Imperije i sovjetskog bloka ”. Ruski narod nije samo pružao etničku bazu za sve te državne formacije, već je izražavao u njima osobenu civilizacijsku ideju koja ne liči ni na jednu drugu. Nije, prema njemu, država oformila rusku naciju, već je naprotiv ruska nacija, odnosno ruski narod, eksperimentišući u istoriji sa različitim tipovima državnih sistema, na različite načine, izražavao specifičnost svoje jedinstvene misije. Dugin zaključuje da ruski narod ,,spada u mesijanske narode. I kao kod svakog mesijanskog naroda, i u njemu postoji univerzalno svečovečansko značenje koje se takmiči ne prosto s drugim nacionalnim idejama, nego s tipovima drugih formi civilizacijskog univerzalizma.” (8)

Kao osnovne karakteristike ruskog naroda on navodi geografski položaj na “geografskoj osi istorije” (izraz britanskog geopolitičara Mekindera) u srcu Evroazije. Zatim, ruski narod je obdaren specifičnom religioznošću i kulturom koja se oštro razlikuje od katoličko-protestantskog Zapada i od posthrišćanske civilizacije koja se tamo razvila i, stoga, Zapad i Rusija čine dva globalna, međusobno isključujuća civilizacijska modela. Rusi nikada nisu težili da načine monoetničku državu, nego su stremili stvaranju imperije koja će obuhvatiti razne narode, kulture i religije, pa se i tu ogleda univerzalizam ruskog naroda. Konačno, Rusi su ,,bogonosni narod” čiji postupci proizilaze iz više ,,soteriološke” perspektive, koja se, između ostalog, ogleda i u nepokolebljivoj veri Rusa u finalni trijumf istine, duha i pravde, ne samo u okvirima ruske države već svuda. Kako Dugin primećuje, ,,lišiti Ruse te eshatološke vere jednako je njihovom duhovnom uškopljavanju ”. (9)

U konkretnim geopolitičkim okvirima ruski narod je korak po korak upravo ostvarivao taj metafizički postulat. Sjedinjujući na početku istočne Slovene, zatim priključivši stepe naseljene turkofonskim narodima, osvojivši Sibir i potom pokrenuvši se na jug, među pustinje i planinske vence, Rusi su oformili gigantski blok, nekad imperiju, posle sovjetsku republiku, ali uvek sa sličnim motivom – realizovati državu, kako kaže Dugin, ,,apsolutne ideje”. Zato Rusija, smatra Dugin, ne može biti kao ostale države (kako bi to Zapad hteo) jer bi to značilo odricanje od tog dubokog impulsa ( mesijanskog, prim. N.V. ) nacije koji leži u osnovi njenog identiteta. Stvaranje od Rusije regionalne države znači istovremeno i gubitak imperijalnog razmera, što povlači kraj i neuspeh ruskog učešća u civilizaciji, poraz duhovnog i kulturnog sistema vrednosti, posrnuće univerzalističkih i mesijanskih nada, obezvređivanje i gubljenje ugleda celokupne nacionalne ideologije.

Međutim, postavlja se pitanje: ako su Ruse vekovima nadahnjivali ti uzvišeni principi, kako su bile moguće geopolitičke katastrofe takvih razmera kao što su propast carevine 1917. i krah Sovjetskog Saveza 1991. godine? Ovo pitanje je sigurno mučilo i Dugina , koji je pokušao da pruži jedan prilično uravnotežen i dobro ukomponovan odgovor. U pogledu SSSR-a, Dugin izdvaja nekoliko elemenata koji su u najvećoj meri doprineli krahu prve zemlje socijalizma u svetu. Na ideološkom planu, nacionalne, tradicionalne i duhovne komponente nisu nikada uvedene i usvojene u sovjetsko društvo, dok su, s druge strane, bili široko promovisani ateizam, materijalizam i progresizam koji su duboko strani, tvrdi Dugin, ruskom duhu. Neoficijalna eshatološka očekivanja narodnih masa tokom prvih decenija socijalizma nisu dobila adekvatnu idejnu manifestaciju i dostojno mesto u SSSR-u, što je u poznom periodu socijalizma dovelo do besmislenog dogmatizma i komunističke demagogije. Dugin lucidno zaključuje kako su sovjetsku imperiju ,,i ideološki i faktički razrušili komunisti ”. Na geopolitičkom nivou, SSSR se nakon Drugog svetskog rata našao u nezavidnoj situaciji s izduženim kopnenim granicama, dok je glavni planetarni konkurent – Amerika posedovala gigantsku ostrvsku bazu (američki kontinent) sa svih strana okruženu okeanima, što joj je znatno olakšavalo odbranu. Za razliku od SAD, Sovjetski Savez je na svojim granicama imao niz zemalja koje su Sjedinjene Države direktno kontrolisale (Pakistan, Avganistan i Iran pre Homeinija) ili socijalistička društva, ali neprijateljski usmerena (Kina). U oštroj geopolitičkoj utakmici moć SSSR-a je sve više slabila usled naprezanja na više frontova, dok je moć SAD rasla. U administrativnom smislu, ustrojstvo SSSR-a bilo je suviše birokratizovano, zasnovano na kvantitativnim i funkcionalnim principima, bez uvažavanja regionalnih, etničkih i religioznih osobenosti različitih krajeva zemlje. Nivelacija, birokratski centralizam i unifikacija proizveli su otpor i nezadovoljstvo. Atrofija imperijskog načela, okoštavanje birokratije i težnja ka maksimalnoj racionalizaciji napravili su od SSSR-a, ukazuje Dugin, političkog monstruma . Konačno, u sovjetskom sistemu centralizovano planiranje i najmanjih detalja dovelo je do otuđenja, apatije i nezainteresovanosti. U takvom poretku izgubio se ,,čovek”, dok je totalni državni socijalizam lišio ekonomiju gipkosti, a ljude entuzijazma. (10)

Nakon sloma SSSR-a među Rusima su se mogli čuti apeli da se država vrati na one političke i duhovne principe i pravila koja su važila pre Oktobarske revolucije. No, Dugin je vrlo uzdržan i prema ovakvim ,,restauratorskim projektima ” jer oni nose baš one činioce koji su i doveli do propasti carevine. Naime, kako su primećivale Duginove ideološke preteče, klasični Evroazijci, formula “Pravoslavlje, samodržavlje, narodnost” u poznom periodu carstva bila je više idealistički poklič, a manje realan sadržaj političkog života i socijalnog ustrojstva. Crkva je usled reformi Petra Velikog izgubila sakralni autoritet. Samodržavlje je sve više slabilo i takođe gubilo sakralno značenje. Princip narodnosti postao je čisto deklarativan, a narod je bio duboko otuđen od političkog života, što se manifestovalo u njegovoj apatiji kada je ta ista monarhija rušena prvo u Februarskoj, a potom i Oktobarskoj revoluciji. Na kraju, Duginu se ne sviđa ni to što je pozna carevina bila kapitalistička zemlja koja je omogućila ruskoj buržoaziji da zauzme ono mesto u društvu koje je nekad bilo rezervisano za državnu i vojnu aristokratiju. Buržuji su uveli svoj sistem vrednosti, koji je bio protivan socijalnim i moralnim normama tradicionalne Rusije. Osim toga, a to za Dugina nije nimalo zanemarljivo, ruski kapitalisti su bili provodnici engleskog i francuskog uticaja u Rusiji i agenti atlantističkog trgovačkog modela, koji je svoje ovaploćenje našao upravo u engleskom i francuskom društvu. (11)

Umesto povratka na staro, bez obzira na to da li se pod tim podrazumeva nedavna prošlost (SSSR) ili nešto dalja istorija (monarhija), Dugin predlaže stvaranje jedne geopolitičke tvorevine koja će se po svojim bitnim oznakama sasvim razlikovati od ova dva istorijska primera. Reč je o evroazijskoj imperiji koja ne bi bila niti regionalna država (dakle, bez moći da utiče na globalnu politiku), niti država-nacija poput, recimo, Turske nakon propasti Osmanskog carstva. Nova imperija bi, prema njegovoj zamisli, bila strateški i geopolitički blok koji nadilazi parametre obične države, ona bi predstavljala izraz osobene civilizacijske volje. U njene osnovne karakteristike ulazilo bi to da ne bude materijalistička, ateistička i ekonomocentristička. Zatim, morala bi imati ili morske granice ili prijateljske blokove na susednim kontinentalnim teritorijama. Mora posedovati elastičnu i diferenciranu etnoreligioznu strukturu unutrašnjeg političko-administrativnog ustrojstva, tj. mora poštovati lokalne etničke, religiozne, kulturne i moralne osobenosti regiona koji je čine. Država se upliće u ekonomiju, pre svega u strateškoj sferi. Ove karakteristike buduće imperije Dugin je formulisao prvenstveno na osnovu iskazanih slabosti Sovjetskog Saveza i njihove kritike. Osim ovih odlika, smatra on, u okvirima imperije trebalo bi izvršiti pravoslavnu konzervativnu revoluciju, dok bi narod (dakle, ne pojedinac) bio osnovna politička i pravna kategorija. U spoljnopolitičkom domenu umesto slavenofilstva valjalo bi se orijentisati na zbližavanje s Nemačkom i Japanom. Po pitanju ekonomije, u zamišljenoj imperiji trebalo bi onemogućavati finansijske spekulacije i berzanske igre, a podsticati korporativnu, kolektivnu i državnu kontrolu nad ekonomskom realnošću. Konačno, u okvirima imperije bile bi stvorene etnoreligiozne oblasti s velikim stepenom kulturne, jezičke, ekonomske i pravne autonomije, dok bi ograničenja važila u političkom, strateškom, geopolitičkom i ideološkom suverenitetu. (12)

Lepo zamišljeno. A može li se ostvariti? Kako je već pokazalo istorijsko iskustvo, mnogo je lakše naznačiti konture nekog projekta, bilo da je reč o državi, budućem društvenom uređenju ili konkretnom socijalnom programu (recimo, borba protiv siromaštva), nego ukazati na redosled poteza pri ostvarivanju onog što je zamišljeno. S obzirom na širinu i dubinu antagonizama među evroazijskim narodima i teško, ponekad traumatično istorijsko nasleđe, mnogima će se učiniti da su Duginove projekcije tek puka fantaziranja. Verovatno je i on imao na umu slične prigovore kada je detaljnije razmišljao o odnosima unutar evroazijskog bloka. Da bi se sačuvala unutrašnja koherencija ove gigantske tvorevine, koju bi sačinjavale desetine i stotine nacija, naroda i subetniciteta, Dugin predviđa jedan gibak i pragmatičan mehanizam unutrašnjeg uređenja imperije koji će maksimalno na nižim nivoima vlasti i kompetencija podsticati i čuvati svu raznolikost naroda, jezika, kultura i religija. Drugim rečima, umesto melting pota američkog tipa, gajio bi se jedan administrativni sistem koji bi, po svojim bitnim karakteristikama, najviše nalikovao nekadašnjoj federativnoj strukturi SSSR-a (s mnoštvom republika, autonomnih pokrajina, regiona, oblasti i reona). Dugin se nada da bi ovakav tolerantan sistem demotivisao različite etničke, religiozne i druge grupe da preduzimaju korake koji bi vodili unutrašnjoj destabilizaciji imperije.

Osim Rusije, koja bi, zbog svog geopolitičkog položaja i izražene mesijanske svesti kod Rusa, bila stožer buduće imperije, ostali noseći stubovi ove velike konstrukcije bili bi Nemačka, Japan i Iran. Dugin, zapravo, reaktualizuje staru ideju nemačkog geopolitičara Karla Haushofera o osi Berlin–Moskva–Tokio , koja je vrhunac dostigla u periodu 1939-1941, odnosno u vremenu od potpisivanja pakta Ribentrop–Molotov, pa sve do 22. juna 1941. godine, odnosno do nemačkog napada na SSSR. Tada su Sovjetski Savez i Japan takođe potpisali pakt o nenapadanju.

Zašto se Dugin opredelio baš za ove države kao partnere u građenju evroazijske imperije? Kada je reč o Nemačkoj, ona je, prema njegovom shvatanju, najmanje zapadna , tj. u najmanjoj meri atlantistička, talasokratska i liberalna. Uostalom, dva svetska rata koje je Nemačka vodila protiv onih sila koje su najboljem smislu te reči reprezentovale upravo Zapad (Velika Britanija, SAD i Francuska) za Dugina su dovoljan dokaz o prihvatljivosti Nemačke kao saradnika u konstruisanju imperije. Na Dalekom istoku nemački pandan je Japan sa svojom tradicijom, sakralnošću i autoritativnom prošlošću. Među muslimanskim svetom revolucionarni Iran, sa šiitskom verzijom islama i izraženim antiamerikanizmom, najbolje odgovara ulozi muhamedanskog partnera u velikom projektu. Sve njih, uz još neke značajne zemlje poput Indije ili možda Francuske, u ovu veliku stratešku evroazijsku koaliciju ili imperiju trebalo bi da veže postojanje opšteg neprijatelja , a to može biti samo ona država koja danas ima moć planetarnog radijusa i značaja – SAD. Pogrešno bi bilo misliti da Dugin razrađuje ovu opciju iz čistog kaprica ili zlovolje prema trenutnoj američkoj dominaciji. Naprotiv, kako sâm priznaje, evroazijski blok je nužan ne samo radi samih država Evroazije, nego zbog fundamentalne preraspodele moći i uticaja na celoj planeti. Umesto postojeće trilaterale (čiji su predstavnici iz SAD, zapadne Evrope i Japana) koja oslikava osnovnu strukturu poretka u današnjem svetu, Dugin predlaže formiranje antitrilaterale, odnosno ,,objedinjavanje tri geopolitičke zone ( Evropa, Rusija i Daleki istok, prim. N. V. ), s centrom u Rusiji, koje su orijentisane protiv Amerike ”. (13)

Zbog čega Dugin insistira na antiamerikanizmu? Za razjašnjenje ovog fenomena posebno je indikativno nekoliko tekstova iz njegove knjige Misliti prostorom, poput recimo teksta “ Krstaški pohod protiv nas”, ili već čuvenog “ Kartagina mora biti uništena” . Jednostavno, za Dugina su neprihvatljivi osnovni postulati liberalizma (individualizam, relativizam, hedonizam) koji je pronašao puno istorijsko i socijalno ovaploćenje baš u Sjedinjenim Državama. Kako kaže: ,,Amerika jeste hegemon savremenog sveta, gigantska geopolitička, strateška i ekonomska imperija koja kontroliše sve važnije procese naše planete. Pri tome, ne jednostavno kao jedna od običnih država, čak vrlo moćna i razvijena, već upravo kao ideološki model, kao put razvoja, kao sudija i pastir čovečanstva, naturajući mu određeni sistem ideoloških, političkih i filozofskih vrednosti. Imperija SAD – jeste imperija liberalizma, imperija kapitala, imperija postindustrijskog društva, kao višeg stadijuma razvitka buržoaskog uređenja. ” (14)

Protestantizam ne samo kao religija, već i kao način života i razmišljanja posebno izaziva odbojnost kod Dugina. Naime, on smatra da samo pravoslavlje predstavlja izvorno, realno i autentično hrišćanstvo, dok katolicizam već manifestuje odstupanje od istine sadržane u dogmi crkve. Protestantizam reprezentuje još u većoj meri udaljavanje od originalnog hrišćanstva i pravoverja i, kako Dugin smatra, protestantizam se ukorenjuje baš kod onih naroda koji se kreću u pravcu ,,otuđenja od Istoka, nadmenog prezira spram ,divljih naroda' , identifikovanja sebe i svog tehničkog razvitka sa vrhuncem civilizacije […]”. (15)

S obzirom na to da su SAD zemlja sa najjače izraženom protestantskom eshatologijom, što je posebno vidljivo u koncepcijama Manifest Destiny, Obećane zemlje ili Novog Izraela, jasnije je zašto Dugina (pravoslavca starog obreda, tradicionalistu i Evroazijca) toliko iritira Amerika i njen idejni arsenal. Kako to stalno naglašava, u pitanju je duel ne samo dva geopolitička konkurenta, već i dve ideje, dva modela življenja i ponašanja. Rusija je (kao naslednica imperatorske tradicije Vizantije) dugo bila glavni neprijatelj Zapada i na ideološkom i na geopolitičkom planu, a ona je to i danas.

U svom takođe poznatom tekstu “ Kartagina mora biti uništena” Dugin, za razliku od nekih savremenih američkih politikologa koji vole da SAD identifikuju s Rimskim carstvom, smatra da Amerika po svojim odlikama pre odgovara drevnoj Kartagini nego Rimu. Naime, neka od svojstava Kartagine, poput kulta bogatstva, slobodne trgovine, eksploatacije morskih komunikacija i kolonija , i te kako korespondiraju Americi i njenom načinu funkcionisanja. S druge strane, Rim sa svojom verom u heroizam, disciplinu i požrtvovanje, s idealima autokratije, jerarhije i askeze, pre odgovara Rusiji, koja je uostalom jednom već obznanila svetu da je Moskva “Treći Rim”, a da četvrtog neće ni biti. I upravo u ovom tekstu Dugin razvija svoje osnovne teze o pitanju istorije prošlog veka. Za njega je magistralni pravac istorije oličen u dihotomiji: vlast kopna (socijalizam) protiv vlasti mora (liberalizam), evroazijstvo protiv atlantizma , rad protiv kapitala . Drugim rečima, ,,novi Rim, Evroazija protiv nove Kartagine (atlantizam, SAD). To je jedini istinski sadržaj istorije HH veka […]”. (16)

Konačno, valjalo bi se ponovo vratiti na problem izvodljivosti, odnosno realizacije Duginovih promišljanja. Iako se čitajući njegova dela može ponegde pronaći neka misaona nedoslednost ili nelogičnost, sveukupno posmatrajući, stavovi koje promoviše odlikuju se relativno čvrstom koherencijom. O osnovnim postulatima koji ,,nose ” njegovu misao bilo bi zaludno i raspravljati jer se oni tiču osnovnih i najdubljih pogleda na svet i čoveka koje poseduje svako od nas, i čine nas stoga osobenim i prepoznatljivim. Dakle, možemo li barem u najosnovnijim naznakama govoriti o delimičnom ili potpunom ostvarenju Duginovih ideja? Ne može se reći da se Dugin nije trudio. Iako se, pre svega u zapadnoj štampi, sasvim neznalački, Dugin apostrofira kao velikoruski nacionalista i šovinista, njegova opsesija stvaranja ujedinjene Evroazije dovodi ga i do predloga da RF vrati Japanu Kurilska ostrva, a enklavu Kalinjingrad Nemačkoj jer su ta teritorijalna pripajanja Rusiji, u stvari, spomenici Drugog svetskog rata i simboli besmislenog međusobnog satiranja Nemaca i Rusa, Rusa i Japanaca. (17) Pored toga, Nemačka, Rusija i Japan bi sarađivali po principu uzajamne koristi – ruske sirovine, energenti, strateška (nuklearna) odbrana i humani resursi za nemačko i japansko znanje, tehnologije i kapital. U budućoj evroazijskoj imperiji svaki od ovih nosećih stubova imao bi svoju zonu odgovornosti ili uticaja. Tako, recimo, ako bi se Hrvati i Srbi ponovo sukobili oko nekog spornog pitanja, njihovi principijelni zastupnici i posrednici bili bi Nemačka i Rusija i konflikt bi se rešavao uz međusobni kompromis i iznalaženje rešenja koje ne bi ugrožavalo strateške interese imperije.

Ono što će neupućene iznenaditi (jer danas mnogi analitičari vide Kinu i Rusiju kao prirodne saveznike protiv dominacije SAD) jeste Duginovo tumačenje kineske uloge u ovoj velikoj geostrateškoj igri. Za njega, Kina je ruski konkurent, zemlja liberalne ekonomije, koja se tokom hladnog rata udružila sa zapadnim silama protiv evroazijskog stožera SSSR-a i koja se i danas prekrasno uklapa u neoliberalni globalni koncept. Kina je opasna za Rusiju iz dva razloga: kao geopolitička baza atlantizma i kao zemlja koja zbog gušće naseljenosti može krenuti u potragu za ,,ničijom zemljom ”. (18) Radi toga Dugin, u odeljku svog udžbenika geopolitike koji se zove “The Fall of China”, promoviše mogućnost geopolitičkog drobljenja Kine kroz podršku secesionističkim pokretima uz aktivnu saradnju Japana. Iako je poslednjih godina donekle ublažio ovaj svoj stav, ovakve projekcije, po našem shvatanju, ne samo da su neostvarive nego su i opasne. Jednostavno, Kina je danas, iako možda iznutra krhka i bez pravog društvenog konsenzusa, ipak isuviše jaka, a Rusija nedovoljno moćna da bi se vektor geopolitičke aktivnosti kretao onako kako je to Dugin zamislio. Biće sreća za Rusiju ako ne bude baš suprotno.

Sve u svemu, slikovito da se izrazimo, ,,kostur” je načinjen, samo nema ,,mesa”, odnosno Duginovu konstrukciju trebalo bi tek napuniti realnim sadržajem da bi ona bila ostvariva. Dokle god postoje relativno povoljni svetski ekonomski uslovi za akumulaciju kapitala i određeni prosperitet stanovništva, ili dokle god Nemačka i Japan mogu da se nadaju pristojnom delu svetskog ,,kolača” dobara i usluga, ne deluje uopšte izvesno da će ove dve zemlje bitno menjati svoju spoljnopolitičku orijentaciju. Dugin bi trebalo da se priseti jednostavne činjenice da su, iako vojno slabe i bez političkog uticaja koji bi bio srazmeran njihovoj finansijskoj moći, Nemačka i Japan ipak ispod američkog sigurnosnog ,,kišobrana” doživele nezapamćen privredni preporod. Recimo, Japan, dok je bio američki takmac tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, dosezao je maksimalno nešto više od deset odsto američkog BDP-a. Tokom decenija američkog pokroviteljstva (zlobnici bi rekli okupacije) Japan se uzdigao i na polovinu od američkog bruto proizvoda, što je za tako sirovinski oskudnu i prenaseljenu zemlju izvanredan uspeh. Da bi se realizovao Duginov projekat, moralo bi se prethodno ispuniti mnoštvo preduslova. Na primer, ove ključne zemlje Evroazije morale bi jedna drugoj biti najvažniji privredni i finansijski partneri. U svakodnevnom životu moralo bi se napraviti ,,milion malih koraka” kako bi ideja sjedinjene Evroazije zaživela. Recimo, mladi Iranci trebalo bi da svoje satelitske antene usmere prema Moskvi, a ne ka Zapadu. Svi zajedno, i Rusi, i Nemci i Japanci i ostali morali bi mnogo više da upražnjavaju i izučavaju kulture, običaje i jezike jedni drugih umesto engleskog jezika i američke masovne kulture. Školski sistemi svih država morali bi biti donekle ujednačeni i resakralizovani, dok bi se putem masovnih medija svest običnih milionskih narodnih masa morala brižljivo usmeravati ka višim principima zajedništva, opšte sudbine i ideološke bliskosti. Koliko je sve to realno? Čini nam se da i sâm Dugin često sebe to isto pita.

Fusnote:

1. Aleksandar Dugin (1962) jeste osoba izuzetne energije i talenta, što mu priznaju čak i oni koji su na suprotnim pozicijama. Autor je više od deset knjiga iz najrazličitijih oblasti, od kojih bismo posebno izdvojili sledeće: Konzervativna revolucija (1994), Osnovi geopolitike (1997), Filozofija politike (2004). Osim spisateljske delatnosti, Dugin je lider društveno-političkog pokreta “ Evroazija” , vodi poseban ekspertsko-analitički forum, učestvuje u mnogim radio i televizijskim emisijama i sarađuje s nizom intelektualaca sličnih uverenja u inostranstvu. Dugo je u akademskoj javnosti bio potcenjivan zbog nemanja visokih naučnih zvanja, pa je i taj ,,nedostatak” rešio, prvo stičući zvanje kandidata nauka iz oblasti filozofija nauke, da bi zatim 2004. odbranio i doktorsku disertaciju iz političkih nauka pod nazivom Transformacija političkih struktura i institucija u procesu modernizacije tradicionalnih društava, na univerzitetu u Rostovu na Donu. Često opisivan kao fanatik, šovinista i u najbolju ruku publicista, Dugin je dočekao da ga prime i s njim razmenjuju mišljenja i takvi strateški ,,umovi” poput Zbignjeva Bžežinskog i Frensisa Fukojame. Više o tim zanimljivim susretima s neistomišljenicima videti na internetu, http :// evrazia . org / modules . php ? name = News & file = article & sid =2842 .

2. Semjuel Hantington, Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, CID, Podgorica 1998, str. 19.

3. Aleksandr Dugin, Osnovi geopolitiki (*) Arktogeja, Moskva 2000, str. 183.

4. Ibidem, str. 183.

5. Ibidem, str. 179-180.

6. Ibidem, str. 181.

7. Od Duginovih intelektualnih uzora valjalo bi svakako spomenuti klasične ruske Evroazijce poput Nikolaja Trubeckoja, Petra Savickog i Lava Gumiljeva, zatim nemačke teoretičare Karla Šmita i Karla Haushofera, nemačkog ekonomistu Fridriha Lista i francuskog orijentalistu Rene Genona. Tu je još mnoštvo drugih filozofa, politikologa, geopolitičara, sociologa i ekonomista.

8. Aleksandr Dugin, Osnoi geopolitiki, or. s it ., str. 189.

9. Ibidem, str. 191.

10. Ibidem, str. 201-207. (odeljak “Kritika sovjetske državnosti” )

11. Ibidem, str. 207-210. (odeljak “Kritika carističke državnosti”)

12. Ibidem, str. 212-213.

13. Ibidem , str. 237.

14. Aleksandr Dugin, Mislit prostranstvom, Arktogeja, Moskva 2000, str. 691-692. Osnovi geopolitike i Misliti prostorom su 2000. godine izdati u jednom tomu.

15. Ibidem, str. 693.

16. Ibidem , str. 723.

17. Aleksandr Dugin, Osnoi geopolitiki, or. s it ., str. 238.

18. Ibidem, str. 360.

*(iz tehničkih razloga je tekst na ruskoj ćirilici zamenjen provizornom latiničnom transkripcijom)