Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Boško Obradović

ZABRANjENI ĐINĐIĆ

PRILOZI ZA POLITIČKU BIOGRAFIJU DR ZORANA ĐINĐIĆA: ZORAN ĐINĐIĆ O KOSOVU, REPUBLICI SRPSKOJ I VOJVODINI

Srbija treba da krene u odlučnu političku inicijativu!

Prvi korak u ovoj taktici je nametanje teme!

Ova odlučna inicijativa će najpre zbuniti i naljutiti međunarodnu zajednicu!

Niko ne radi za nas, a postoje oni koji rade protiv nas!

Zato samo svojom akcijom možemo da pariramo takvom stanju stvari!

Dr Zoran Đinđić je u srpskom javnom mnjenju ostao upamćen kao izuzetno preduzimljiv političar, čovek ogromne energije, vrlo pragmatičan. Dok nije osvojio vlast njegova politička deviza bila je da cilj uglavnom opravdava sredstva za postizanje cilja. Izjašnjavao se kao ateista, zalagao za definitivno odricanje od ideala „nebeske“ Srbije i okretanje zemaljskim brigama, dok je nacionalno osećanje gurao u pozadinu. Do kraja je ostala nejasna njegova biografija iz ranog, nemačkog perioda. Đinđićevi poštovaoci cenili su njegov moderni politički aktivizam i optimizam njegove energije, dok su ga protivnici optuživali za nedostatak patriotizma, amoralnost i bezgranično vlastoljublje. Jedni su ga, dakle, svrstavali u prvi red evropskih lidera 21. veka, dok su drugi u njemu videli samo ubačenog čoveka stranih obaveštajnih službi. Izgleda da i danas važi ova crno-bela perspektiva pogleda na Đinđića. Postoji li, međutim, jedan drugačiji, od ovih stereotipa oslobođeni Đinđić?

Mislimo da je došao trenutak da izreknemo jednu neobičnu i smelu tezu: postoje dva Đinđića, jedan dok je bio u opoziciji i drugi po preuzimanju vlasti. U ovom drugom i znatno kraćem delu njegovog života posebno su važni poslednjih manje od pola godine.

Zoran Đinđić je izgleda jedan od izrazito malog broja političara na svetu koje je vlast promenila na bolje. U dnevnoj, međustranačkoj politici zadržao je surovo pragmatično ponašanje. U svemu tome ipak ostaje nejasno koliko je sukob između njega i Koštunice njihov lični izbor, a koliko igra neuništivih glava Udbe, tajkuna i kriminalnih struktura sa obe strane. Nasuprot tome, u državnoj politici Đinđić je doneo, slobodno možemo reći, epohalne novine, koje iznosimo u 10 teza:

•  uveo je diplomatski princip državne neutralnosti (vidljivo na primeru podeljenosti Evrope na „Staru“ i „Novu“, u zavisnosti od odnosa prema Americi, a sve po pitanju (ne)ratifikacije ugovora sa Amerikom o nemogućnosti suđenja američkim vojnicima u bilo kojoj državi sveta, izuzev u Americi);

•  prvi je petooktobarski vođa koji je pokazao izvesnu dozu evroskepticizma i ukazao na licemerje zapadne diplomatije prema srpskom pitanju na Balkanu, važeće bez obzira na vladajući režim u Beogradu;

•  prvi je prozapadni političar u Srba koji je ustvrdio da „su za neke ljude u Evropi i svetu dobri Srbi - demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje“;

•  jedini je petooktobarski vođa koji je bio u sukobu sa B92 (bivajući žestoko kritikovan sa ove RTV pred smrt), i izjavljivao da se za demokratske zasluge dobijaju medalje, dok će nacionalne frekvencije biti deljene po zakonu;

•  uveo je diplomatiju „prvog poteza“ ili „koraka ispred“ u odnosu na tekuće rešavanje pitanja statusa Kosova i Metohije, što je neviđen prelom u odnosu na srpsku politiku „kašnjenja“ ili „koraka posle“, karakterističnu za čitav 20. vek. Na taj način je „nekoga uhvatio usred nekih radnji“ i „nekima poremetio koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju“;

•  doveo je u pitanje mogućnost multietničkog društva na Kosovu i Metohiji i javno se založio za zaustavljanje šiptarskog širenja na Balkanu i rešavanje srpskog nacionalnog pitanja, rekavši da Srbi na Kosovu i Metohiji „nisu ni napadnuti kao građani, već kao Srbi“;

•  prvi je srpski političar koji je javno povezao sudbinu Republike Srpske sa sudbinom Kosova i Metohije, na tom besprekornom primeru pokazujući večitu politiku „duplih standarda“ tzv. međunarodne zajednice;

•  stavio je do znanja vojvođanskim separatistima svih boja da pitanje Vojvodine ne postoji i da je jedina njena politička budućnost u „jedinstvenoj Srbiji“;

•  apsolutno je najzaslužniji (jedini zaslužan) za suštinski korak povratka veronauke u školski sistem i završetak radova na sabornom hramu Svetoga Save u Beogradu;

•  prvi je, bez okolišanja, direktno u lice rekao Srbima da im blagostanje ne može doći samo od sebe niti od pomoći drugih, nego da moramo početi mnogo da radimo i da se sami izborimo za bolji život, svedočeći ove reči svojim primerom aktivizma i optimizma.

Jedni ove njegove poslednje životne poteze tumače kao prosti nastavak visoko pragmatične političke prakse: sve je to bio dobro proračunati politički interes, najviše da se zadobije naklonost u tradicionalno nenaklonjenom „nacionalističkom“ delu biračkog tela. Drugi su u tome videli elemente ličnog preobraćenja u duhovnom i nacionalnom smislu i potpuno novog pogleda na nacionalni interes.

Šta bi, dakle, bila istina o motivima za poslednje Đinđićeve političke i državničke nastupe? Tajna se krije u poslednjim mesecima njegovog života. Tu tajnu teško da bismo mogli da dokučimo da nema jedne stvari koja nam potpuno osvetljava pogled na tog „novog“ Đinđića. Radi se, naime, o kampanji koju je pokrenuo za odbranu srpskih nacionalnih interesa u regionu, i posebno na Kosovu i Metohiji. I za ovu kampanju se lako može reći da je tu bio u pitanju njegov dnevno-politički interes da verbalno brani Kosovo, kako ne bi zbog indiferentnog stava prema tom pitanju izgubio prve sledeće izbore. Ovaj argument bi imao logike da je Đinđić ovu kampanju otvorio na unutrašnjem političkom planu, jer ga to ništa ne bi koštalo. Međutim, prvi i osnovni, potpuno preovlađujući ton ovoj kampanji davala je njena spoljno-politička orijentacija, diplomatska i medijska bitka za Kosovo i Metohiju na međunarodnom planu, čime je istoga časa Đinđić stvorio sebi mnogo neprijatelja i ugrozio svoje međunarodne pozicije. Ovo nikako nije mogao biti njegov realno-politički interes, već stvar ličnog izbora.

Prvog februara 2003. Đinđić je zatražio od komandanta snaga NATO-a u jugoistočnoj Evropi Gregorija Džonsona da obezbedi uslove za neodložan povratak do hiljadu pripadnika srpskih snaga bezbednosti na Kosovo i Metohiju. Zatim je uputio opominjujuća pisma Savetu bezbednosti, šefu UNMIK-a i šestorici vodećih svetskih lidera: Džordžu Bušu, Vladimiru Putinu, Toniju Bleru, Gerhardu Šrederu, Žaku Širaku i Silviju Berluskoniju. U tom periodu je dao i veliki broj intervjua vodećim domaćim, evropskim i svetskim medijima pokrećući temu Kosova (Špigl, Tajms, Glas Amerike, TV BiH, Frankfurtske vesti, Večernje novosti ... ). Šokirao je svetsku javnost povezujući eventualnu nezavisnost Kosova sa sledstvenom prekompozicijom regiona i mogućom nezavisnošću Republike Srpske. Sastajao se intezivno sa Dobricom Ćosićem, autorom čuvene ideje podele Kosmeta, kao i sa kosovskim Srbima, čiju je podršku dobio, počeo glasno i jasno da se žali da je Srbija dobila premalo od Zapada za kooperativnost koju je pokazala od oktobra 2000. godine, pokazivao skepticizam prema Uniji u koju treba da uđemo tek za 10 godina.

Njegovi najbliži saradnici iz tadašnje Vlade polako počinju da svedoče o tom „drugačijem“ Đinđiću. Jedni se sećaju svoje zbunjenosti kada je Đinđić došao na sednicu Vlade i postavio nimalo naivna pitanja: šta treba da se radi ako Kosovo postane nezavisno, šta ako Albanci krenu da proteruju preostale Srbe sa Kosova i Metohije, šta ako se napravi iznenadna revizija Dejtonskog sporazuma koja bi ukinula Republiku Srpsku... Drugi čak tvrde da je Đinđićevim ubicama „bio neophodan nekakav mig spolja“, da taj „mig“ ima veze sa njegovom kampanjom za Kosovo, odnosno da „ta njegova odluka da nekim moćnim krugovima pomrsi račune, a drugima otvoreno pokaže da nešto nisu u stanju ili ne znaju da urade, ima veze sa njegovim ubistvom, samo dva i po meseca kasnije“ (1). Svi se, međutim, slažu u tome da je od dnevnog političara Đinđić najedanput postao ozbiljan državnik. Evo šta on sam o tome kaže 7 dana pred smrt: „Zbog trenutnog stanja stvari ozbiljno sam zabrinut za Srbiju koju ostavljamo svojoj deci i unucima. Sve što sam u životu postigao, postigao sam plivajući uzvodno. Nikad nisam birao lakši put. Zato i mislim da na njega nemamo pravo, pogotovo sada kad se na dnevnom redu istorije našlo ključno pitanje srpske državnosti. Pitanje bez čijeg rešavanja nećemo moći da planiramo ni svoju budućnost, niti da rešimo problem srpske etničke ugroženosti koji je u dobroj meri i posledica nejasnog statusa srpske države kojoj preti opasnost da postane predmet tuđih etničkih apetita. Duboko sam uveren da mi moramo da imamo konačno zaokruženu državu, pošto ona samo tako može da brani svoj nacionalni interes. Nas više ne sme zadovoljavati da imamo suverenitet spolja, dok nas iznutra izjeda neki osmi putnik. Nama u državnom gnezdu ne treba kukavičije jaje. Ne bih voleo da učestvujem u nečemu zbog čega bi neko kroz pedeset godina imao razlog da za mene kaže: Onaj Đinđić je bio naivan, pravio je državu za nekog drugog “.

Problem za međunarodnu zajednicu u pojavi jednog ovakvog nacionalnog lidera morao je biti veliki: poznati Miloševićev protivnik, čuveni opozicionar, veliki demokrata i zapadnjak, jedan od najperspektivnijih evropskih lidera po sudu raznih inostranih ustanova koje su mu dodeljivale brojne nagrade, onaj koji je isporučio Miloševića u Hag, političar sa izuzetnim poznanstvima i vezama na Zapadu, koji je govorio više jezika i potpuno poznavao/živeo Zapad – najedanput počinje da svim snagama brani srpske nacionalne interese i ukazuje na nepravilnosti u zapadnom odnosu prema Srbima. Šta uraditi sa takvim političarom? Ne možeš mu prikačiti etiketu da je retrogradna snaga, nastavljač Miloševićeve politike, novi Milošević, izolovati ga i uvesti mu sankcije. To bi izgledalo krajnje providno i čak smešno. Ne možeš koristiti uobičajenu ideološku argumentaciju, jer on je baštinik, sledbenik i apologeta istih ideja. Moraš ili napraviti potez neprijateljstva prema dojučerašnjem prijatelju, pa tako otkriti svoje prave namere, ili biti pošten i udovoljiti njegovim zahtevima?! Nije bilo načina kako mu doskočiti. Đinđić je bio dugoročni pobednik, imao je sve argumente na svojoj strani i prozapadnu, „čistu“ biografiju. Trebalo je mnogo vremena da mu se pravi nova biografija i izmišljaju afere. Dugo bi potrajalo dok bi ga izolovali i smenili. Taman je sve izgledalo završeno sa Srbima, a odjednom dobijamo mnogo veći problem nego što smo ga imali sa Miloševićem. Šta nam ostaje kao jedino rešenje?

Zoran Đinđić je konstatovao jednu prostu činjenicu za koju nam je dugo trebalo da je shvatimo: nemamo sigurnih saveznika, ali imamo konstantne neprijatelje, naše interese neće niko drugi braniti nego se mi moramo na tome odlučno angažovati. Evo njegovih reči: „Akcija nama u ovom trenutku ne može da škodi. Niko ne radi za nas, a postoje oni koji rade protiv nas. Zato samo svojom akcijom možemo da pariramo takvom stanju stvari“.

Uprkos svemu ovome danas nema političara niti stranke koji slede Đinđićev politički koncept. To ne čini ni stranka na čijem je čelu bio, kao ni mnogi drugi koji se u njega kunu i „sa njegovog puta ne skreću“, dok su njegovi nekadašnji politički protivnici daleko od toga da izvuku neku pouku iz Đinđivog političkog testamenta.

Da li je Zoran Đinđić od ateiste postao verujući čovek (po svedočenju mitropolita Amfilohija, pred smrt je prilikom službenog boravka u Jerusalimu, na ličnu inicijativu, posetio Hristov grob), od nacionalno nesvesnog Srbina – zaštitnik nacionalnih i državnih interesa, od evropejstvujuščeg političkog lidera – evroskeptik? Da li je Đinđić tek sa pozicija vlasti uvideo neka spoljna politička kretanja uperena protiv srpskog naroda, koja u vreme svog opozicionog staža nije primećivao ili je mislio da su izazvana isključivo Miloševićem? Da li je, konačno, Đinđić pred smrt pomirio u sebi vrednosti „nebeske“ i „zemaljske“ Srbije? Da li je između ličnog i stranačkog interesa, sa jedne, i opšteg, nacionalnog i državnog interesa, sa druge strane, Đinđić izabrao ovo drugo? I da li je zbog svega toga morao biti ubijen?

Možemo o dr Zoranu Đinđiću misliti šta god želimo. Možemo odbaciti i samu pomisao da se mogao promeniti ili da par meseci života mogu iskupiti decenije. Možemo njegove predsmrtne političke inicijative smatrati pogrešnim, ili čak štetnim po srpske nacionalne interese, ali moramo priznati da je u ovim njegovim aktivnostima Srbija po prvi u put unazad 90 godina imala nekakav pokušaj državne strategije. Tako krupan državnički čin nije mogao učiniti „stari“, „dnevnopolitički“ Đinđić, već jedan potpuno „preumljeni“, „preobraženi“ – „novi“ Đinđić, koji je dobro razumeo šta se Srbima sprema, ne želeći da izgubi dušu gledajući svoje lične interese bez obzira na propast svoga naroda koju je video da dolazi. Minimum što danas možemo jeste da izrazimo poštovanje prema ovom Đinđiću, koji po istorijskoj vrednosti i značaju daleko prevazilazi sve ono po čemu žele da nas nateraju da pamtimo „zvaničnog“, „obrađenog“ Đinđića. Dokle god „srpsko pitanje“ na Balkanu ostane nerešeno, aktuelnost Đinđićeve poslednje, predsmrtne političke vizije neće proći.

Autor je glavni i odgovorni urednik časopisa „Dveri srpske“.

Fusnote:

1. Vidi: NIN, Beograd, 5. maj 2005, str. 18-21.

Izbor citata vezanih za gornji tekst

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM