Dimitri K. Sajms

Okončajte krstaški pohod

Evo ih opet. Pošto su u Iraku potrošili više od tri godine, živote skoro 3.000 američkih vojnika i znatno iznad 300 milijardi dolara, koalicija neokonzervativaca i liberalnih intervencionista – koja je Ameriku uvalila u kaljugu – sada nam kaže da problem nije bio u pogrešnom ratu, vođenom u pogrešno vreme i iz pogrešnih razloga, već pre u lošoj implementaciji, za šta oni, što ne iznenađuje, odbijaju odgovornost.

I kao što su krstaši pre jednog milenijuma krivicu za svoje poraze na Bliskom istoku svaljivali na “nedostatak vere”, sada nam se govori kako su krivci “realisti” – ti jeretici sa nedovoljnom verom u snagu američkih vrednosti i moć da brzo promene svet – koji su namerili da sabotiraju čitav projekat širenja slobode u regionu; kako će realisti i njihovi lažni bogovi stabilnosti i nacionalnog interesa zavesti Amerikance i skrenuti ih s pravog puta obaveze širenja slobode po svetu, čak i preko puščane cevi.

Ali, debakl kakav je Irak reafirmiše lekciju da ne postoji takva stvar kao što je dobar krstaški pohod. Ovo je važilo pre hiljadu godina kada su evropski hrišćanski vitezovi pokušali da nametnu svoju veru i način života u Svetoj zemlji – pljačkajući pri tom region – a podjednako važi i danas. Kao što je senator Čak Hegel (republikanac iz Nebraske) primetio: “Amerika ne može nijednoj naciji nametnuti demokratiju bez obzira na naše plemenite ciljeve”. Uz to je dodao: “Ne možete imati spoljnu politiku zasnovanu na božanskoj misiji. Pokušali smo to u srednjem veku, to je bila svrha krstaških pohoda.” Božanska misija i promišljena spoljna politika jednostavno ne idu zajedno.

Krstaši prošlog, pa i ovog milenijuma, nisu, međutim, bili gadljivi da upotrebe prizemna sredstva radi pronošenja svojih “plemenitih ciljeva”. Preduslovi koje u moderno doba treba ispuniti u domaćem okruženju radi otpočinjanja krstaškog pohoda – kao što su stvaranje podrške javnosti i pribavljanje fondova u demokratskom sistemu – iznuđuju i određeni stepen nečasnosti koja nerazlučivo potkopava njegovu “plemenitost”.

Pogledajte invaziju na Irak. Bušova administracija rekla je Ujedinjenim nacijama, američkim saveznicima i, što je najvažnije, Kongresu i američkom narodu da moramo ukloniti Sadama Huseina jer je ovaj, navodno, posedovao oružje za masovno uništenje, imao aktivne veze sa terorističkim grupama (gde je često implicirana bliska veza sa Al kaidom i zaverenicima “11. septembra”), te agresivno razvijao program nuklearnog naoružavanja. Nijedno drugo objašnjenje ne bi omogućilo predsedniku Džordžu V. Bušu da dobije podršku Kongresa ili okupi “koaliciju voljnih”, uz učešće mnogo šire od subvencionisanih saveznika koji pripadaju “Novoj Evropi”.

Da li je kompletna Bušova administracija namerno dovela u zabludu i američku javnost i čitav svet? Naravno da nije! Tadašnji državni sekretar Kolin Pauel je, prema svim saznanjima, verovao da postoje snažni i dovoljni dokazi koji su pokazivali iračke sposobnosti u domenu oružja za masovno uništenje. I zaista, njegov kredibilitet je mnogo pomogao da se dâ legitimitet tvrdnjama administracije. Za mnoge druge Sadam Husein je zaslužio pretpostavku krivice, a njegova dvoličnost i dilovi ispod ruke ponudili su dovoljno razloga za zaključak da je bio uključen u tajne programe naoružavanja. Ipak, podjednako je očito i da se administracija nije pozabavila ozbiljnim pitanjima koja su postavili mnogi u obaveštajnoj zajednici u pogledu kvaliteta dokaza koji su se ticali iračkih kapaciteta za proizvodnju oružja za masovno uništenje.

Istovremeno, priličan broj najvatrenijih zagovornika invazije na Irak, kako u samoj administraciji, tako i van nje – koje bismo mogli nazvati “ratnom klikom” – bio je slabo zainteresovan da opreznije proceni pretnju koju je predstavljao irački program razvoja oružja za masovno uništenje. Osnovni razlog invazije na Irak bio je svrgavanje s vlasti režima koji je neprijateljski nastrojen prema SAD i Izraelu, ali i demonstriranje Arapima i svima drugima na takozvanom “širem Bliskom istoku” ko je pravi gospodar u regionu. Gledano iz te perspektive, „zli Sadam“ je bio prikladan tiranin kojeg je njegova kombinacija provokativnosti i slabosti učinila idealnom “pokaznom metom” američke moći i odlučnosti. Njegovo nasilno uklanjanje i postavljanje novog režima ne samo što bi demonstriralo američku moć već bi podstaklo i ostale vlade u toj oblasti da budu predusretljivije prema preferencijama SAD.

Ipak, iz očitih razloga, “ratna klika” nikad nije podelila ovaj cilj s američkom javnošću. Tek pošto nije mogla da pronađe oružje za masovno uništenje u Iraku, administracija je promenila opis intervencije od “pronalaženje oružja za masovno uništenje” u “krstaški rat za demokratiju na Bliskom istoku“. Na ovaj način administracija je uvodila demokratiju u arapski svet kroz značajno zaobilaženje demokratije u samim Sjedinjenim Državama. Na kraju krajeva, šta može biti nedemokratskije od vođenja nacije u rat zasnovan na lažnim premisama?

Ako su SAD zaista krenule u rat s namerom da elimini šu iračko oružje za masovno uništenje, nije li administracija mogla da se zadovolji uklanjanjem Sadama u korist režima koji bi dozvolio pune i neometane inspekcije? Konačno, administracija je pristala da normalizuje odnose sa Moamerom Gadafijem, a da Libija zauzvrat “preda” svoj nuklearni program.

Čini se, međutim, da Džordž V. Buš i njegovi savetnici ovo nisu razmatrali kao opciju u Iraku, čak ni uz Sadamov odlazak. Prevladalo je nekritičko grupno razmišljanje i klimavi predlozi nisu dovođeni u pitanje – kao na primer da, uprkos etnosektaškom sastavu Iraka, demokratija tamo može lako da uhvati korena; da Irak može istovremeno da bude demokratija, da učini korake ka priznavanju Izraela i da nastavi da obuzdava Iran; da će samo mali broj snaga biti potreban da se taj posao odradi. Prkosi zdravom razumu nekakvo očekivanje da će irački susedi, koji su 2003. godine često i prilično javno upozoravani da su sledeći na redu za prinudnu promenu režima, prihvatiti stabilizaciju Iraka u američkom stilu.

Činjenica da je rat u Iraku bio greška još uvek ne znači da je taktika “prereži i beži“ – kako god ona bila zamaskirana – prihvatljivo rešenje. Iznenadno povlačenje samo bi intenziviralo grešku, uz nepredvidive posledice po SAD, Bliski istok i svet u celini. Iako je jasno da u ovom momentu nema dobrih rešenja u Iraku, mogu se pružiti jaki argumenti da treba da probamo sve što je moguće kako bismo izbegli poraz – a da, još uvek, nismo sve probali.

S druge strane, potreba da se izbegne poraz trebalo bi da se odmeri i u odnosu na mogućnost opterećivanja sledeće administracije Irakom kao pitanjem koje definiše američku spoljnu politiku. Rat u Iraku vodi se uz užasnu cenu po savezni budžet, moral i spremnost oružanih snaga, sposobnost Amerike da vodi operacije na drugim mestima, kao i po cenu šireg diplomatskog i vojnog “manevarskog prostora” za bavljenje drugim tekućim i mogućim pretnjama i međunarodnog prestiža i efikasnosti SAD. Ovo nije argument u korist obznanjivanja bilo kakvog “rasporeda povlačenja” ili otpočinjanja povlačenja tokom sledećih šest, čak i dvanaest meseci. To je pre argument predsedniku da prizna, budući da slanje znatno većeg broja trupa u Irak na duži vremenski period nije opcija a trenutna strategija ne daje rezultate, da mora da napravi jasan izbor i potraži političko rešenje kako bi izbegao da svom nasledniku ostavi masivnu vojnu involviranost u Iraku.

Mnogi su – najprominentnije Studijska grupa za Irak (Iraq Study Group), kao i prethodna izdanja ovog časopisa – već predložili niz ideja za redefinisanje američke vojne i političke misije u Iraku kao što je “irakizacija” rata kroz fokusiranje na antiterorističku borbu pre nego na “izgradnju nacije”, uz podstrekivanje Iračana da se okrenu labavoj konfederaciji u kojoj bi šiiti, suniti i Kurdi imali značajnu autonomiju, a pri tom bi se iračkoj vladi pružila pomoć kako bi smanjila broj frakcijskih milicija.

Međutim, realno govoreći, ne možemo vršiti izmene našeg kursa u Iraku bez izmena pristupa naše administracije Bliskom istoku i međunarodnim poslovima uopšte.

Počnimo od toga da stabilnost u Iraku pod uslovima prihvatljivim za Sjedinjene Države nije verovatna bez makar prećutne saradnje s Iranom i Sirijom. Prema tome, da bi se bez poraza dezangažovali iz Iraka, Amerika treba da ili Damask i Teheran primora na saradnju ili da sa njima “napravi dil”. Sjedinjene Države imaju sredstva da nateraju Teheran i Damask da prestanu s mešanjem u poslove Iraka. Mi zaista imamo sposobnost da nuklearnim oružjem satremo njihove prestonice i zemlje. Politički proces u SAD, međutim, ne bi dozvolio administraciji da upotrebi ove mogućnosti, niti bi UN ili saveznici u NATO to podržali. U muslimanskom svetu to bi mogao da bude okidač za pravi rat civilizacija. Čini se da, znajući ovo, ni Iran ni Sirija ne veruju da su SAD spremne i sposobne da učine sve što je potrebno da bi ih bacili na kolena.

Pošto takva volja ne postoji u SAD, nema kredibilne alternative dijalogu sa ova dva režima koje Bušova administracija sada opisuje kao “razbojničke države”. Studijska grupa za Irak bila je u pravu kada je predložila da se Iran i Sirija “bez uslovljavanja” uključe u iznalaženje političkog rešenja. Naravno, razgovori sa njima nisu lek za sve probleme. Oni koji pretpostavljaju da će samim ulaskom u pregovore Vašington biti u stanju da dobije velike ustupke Damaska i Teherana ne shvataju njihove prave ciljeve. Svako od njih ima sopstvene brige, počev od nemešanja u njihove unutrašnje poslove, i malo je verovatno da će ijedan ponuditi Americi bilo kakve ustupke. Bio bi zaludan posao da im se kaže da bi trebalo da prestanu da se petljaju u Irak; da dozvole SAD, Francuskoj i Izraelu da igraju odlučujuću ulogu u Libanu; da prekinu podršku Hamasu i drugim radikalnim palestinskim frakcijama; a u slučaju Irana, da napusti svoj nuklearni program obogaćivanja uranijuma – a da im se zauzvrat ne ponudi nešto važno i da se pri tome ne podvrgnu snažnom međunarodnom pritisku.

Ovo nas dovodi do palestinskog problema. Razlog za bavljenje palestinskim problemom nije u tome što bi se time okončalo međusobno ubijanje šiita i sunita u Iraku, a Bašir al-Asad načinio “altruistom” u Libanu, ili mule u Teheranu ubedile da odustanu od svojih nuklearnih ambicija. Pre će biti da umerenim arapskim liderima u regionu – kao što je svaki od njih rekao Sjedinjenim Državama – evidentni američki dupli standardi vezani za izraelsko-palestinski spor znatno otežavaju pružanje podrške stavovima SAD ili snažnije zalaganje u ime Amerike po drugim pitanjima. To istovremeno znatno otežava vrhovnom vođi Hamneiju i predsedniku Asadu da izađu u susret američkim interesima u Iraku ili drugde a da pri tom ne “izgube obraz” u sopstvenim zemljama.

Druga strana medalje je vršenje intenzivnog pritiska na Iran i Siriju kako bi im se dokazalo da su SAD zaista u poziciji da oforme značajnu koaliciju protiv njih, uz odgovarajući međunarodni legitimitet, uključujući i rezolucije Saveta bezbednosti UN. Vodeći evropski i azijski saveznici već su naznačili Vašingtonu da bez legitimiteta koji bi pružile UN oni ne bi bili naročito voljni da se pridruže naporima SAD. Ovo neizbežno uvodi u priču Rusiju i njeno pravo veta.

Dosta se govori, ponekad i prilično opravdano, o ruskom skretanju od demokratije na domaćem planu i njenoj sklonosti ka primeni čvrstorukaškog pritiska prema svojim novim susedima. Međutim, objavljivanje ruskih nepočinstava, onih pravih, kao i onih izmišljenih, ne predstavlja supstitut za postizanje onoga što je potrebno. Sjedinjene Države moraju biti spremne na pogađanje sa Moskvom, koja se ponovo uspravlja i koja se ne može zaplašiti ili potplatiti kao Jeljcinova Rusija devedesetih godina prošlog veka. Ili SAD moraju biti spremne da plate mnogo veću cenu za preduzimanje akcije bez ruske saradnje.

Ovo je razlog zbog kojeg realisti imaju drugačiju perspektivu po pitanju daljeg širenja NATO na istok. Za “krstaše moral-politike” Alijansa predstavlja gotovo mističnu uniju “demokratija”, koja mora biti proširena kako bi uključila sve države koje žele članstvo, čak i po cenu dizanja tenzija sa drugim velikim silama.

Ali, zdrav razum sugeriše još jedan važan kriterijum: da li ekspanzija Alijanse uvećava njene sposobnosti i, u krajnjoj liniji, bezbednost SAD? Da li bi, na primer, trupe koje bi potencijalno za misije NATO dale zemlje poput Ukrajine i Gruzije predstavljale kompenzaciju za pretvaranje Rusije u američkog protivnika?

Čini se da je ideja po kojoj spoljnopolitičke odluke podrazumevaju trezvene analize i teške izbore uvredljiva onima koji veruju da su međunarodni poslovi “moraleska” (1) i da su Sjedinjene Države globalni hegemon ovlašćen – i zapravo obavezan – da ispravlja ono što oni vide kao globalne nepravde. Ali biti realističan u pogledu američkih opcija i dilema ne predstavlja prepreku da se bude moralan. Naprotiv, to je suštinski preduslov u stremljenju ka uzvišenoj politici koja proizvodi ne samo “topla osećanja u našim srcima”, već i rezultate koji znače i traju.

Posle kolapsa Sovjetskog Saveza, postojao je period u kome su SAD mogle da delaju na svetskoj pozornici bez mnogo protivljenja drugih velikih država. Danas, međutim, centri moći koji postoje ili se pomaljaju čine se znatno manje voljnim da delegiraju de facto svetsku vladu Sjedinjenim Državama – bez obzira na to ko je na vlasti, demokrate ili republikanci.

I Rusija i Kina danas prihvataju činjenicu da su im Sjedinjene Države potrebnije nego što su one potrebne jedna drugoj, što je posebno tačno ako se ima u vidu ekonomska orijentacija Kine. Međutim, ukoliko Moskva i Peking poveruju da ih SAD tiho okružuju, bilo daljom ekspanzijom NATO na istok, bilo nekom vrstom globalne “demokratske alijanse”, mogli bi da promene svoje računice. Već se čini da se oni “klade i na drugog konja” u okvirima Šangajske organizacije za saradnju (Shanghai Cooperation Organization). Kinesko-ruska osovina verovatno bi bila taktičke prirode imajući u vidu divergenciju njihovih interesa i međusobno nepoverenje. Ali, čak i njihovo privremeno približavanje moglo bi zadati težak udarac globalnom liderstvu SAD. Dodajte tome “nelojalne” evropske kontinentalne sile i Indiju, i mogla bi biti značajno narušena sposobnost Amerike da izoluje “odmetnute države”, da vrši efikasan pritisak na one koji šire nuklearnu tehnologiju i da nedržavne terorističke organizacije liši njihovih neophodnih zaštitnika. Svedoci smo iranske vere u “sile istoka” radi zaobilaženja bilo kojih ekonomskih sankcija iniciranih od Amerike i radi obezbeđivanja neke vrste balansa SAD.

Henri Kisindžer je mudro primetio da “dok god Iran sebe smatra pre krstašima nego nacijom, u pregovorima se neće iznaći zajednički interes”. Ali ova opservacija se jednako može primeniti i na Sjedinjene Države. Mnoge nacije mogu da prihvate svetsko liderstvo Amerike, iako, očigledno, s različitim stepenom entuzijazma – samo ako se takvim liderstvom ojačava globalni sistem zasnovan na slobodnoj trgovini, sigurnim linijama komunikacije i obavezivanju na stabilnost. Druge bi mogle na to da pristanu nevoljnije, sve dok im se ne pričini da je Amerika krenula u globalni krstaški pohod usmeren protiv njih ili na račun njihovih vitalnih interesa.

Ulozi ne mogu biti viši. U svojoj revolucionarnoj novoj knjizi Uništenje iznutra (Annihilation from Within) zvaničnik Ministarstva odbrane u Reganovoj administraciji i vašingtonski “mudrac” Fred Ikle upozorava na to da je “tamna strana progresa” – nove revolucionarne tehnologije za uništavanje ljudi, bilo nuklearne, biološke ili čak pomoću veštačke inteligencije – prevazišla stepen razvoja međunarodnog sistema i država u njegovom okviru. Njega brine da “živeći udobno na pozajmljenom vremenu, većini demokratskih društava nedostaju volja i sposobnost predviđanja neophodni za odbranu od” ozbiljnih opasnosti koje bi mogle da se pojave. Može izgledati trivijalno “11. septembar” u odnosu na ono što Sjedinjene Države i drugi mogu iskusiti ukoliko se ne fokusiramo na ove apokaliptične pretnje, čak i ako to povremeno bude na račun poželjnih, ali ne i obaveznih poslova. Povrh toga, uprkos “dopadljivoj viziji novog ‘ravnog sveta'”, piše on, današnjim globusom još uvek dominiraju države koje slede svoje individualne interese. Sud istorije neće biti blag prema onima koji zanemaruju realnu i prisutnu opasnost po opstanak demokratije u SAD i Evropi u ime promovisanja demokratije na globalnom nivou. Ikle daje jake argumente u prilog tezi da upotreba oružja za masovno uništenje, i to od nedržavnih subjekata, može dovesti upravo do takvog užasnog ishoda.

Poenta je u tome da, uprkos često neiskrenom pozivanju na “međunarodnu zajednicu”, našim opasnim svetom još uvek dominiraju države i njihove vlade. Pod takvim uslovima, Amerika ne može da bude lider ako zanemaruje interese i prioritete drugih. Govoriti tim “drugima” šta mi mislimo da su njihovi interesi ne daje rezultate. Suverene nacije vole da takve odluke donose same. A kada se na predsednika Džordža V. Buša u glavnim međunarodnim istraživanjima javnog mnjenja gleda kao na veću opasnost po svetski mir od Kim Džong Ila ili Mahmuda Ahmedinedžada (manja je pretnja jedino od Osame bin Ladena), retki su oni u inostranstvu koji su skloni da prihvate da Vašington “zna najbolje”. Nije ovde reč o ciničnom defetizmu, već o patriotskoj želji da se ojača globalno liderstvo SAD koja bi trebalo da nas ubedi da okončamo krstaški pohod. Ovog časa.

Dimitri K. Sajms je predsednik Niksonovog centra i izdavač Nacionalnog interesa.

Fusnote:

1. Morality play – moraleske, drame pisane u 15. i 16. veku koje su upotrebom alegoričnih likova nudile moralnu pouku prikazujući borbu za spas duše kroz prikaz borbe između dobra i zla. Prim.prev.

Naslov originala: “ End the Crusade” by Dimitri K. Simes, January 3, 2007 Copyright © 2007 The National Interest

Prevod NSPM