Mila Alecković Nikolić

SHIZOFRENIJA SRPSKIH POLITIČKIH STRANAKA

Može se uz mnogo argumenata reći da trenutno nijedna vladajuća srpska poltička stranka u potpunosti ne odgovara ni apelaciji koju nosi, odnosno imenu, niti ideološkom smeru, a još manje internacionalnoj porodici stranaka u koju se, na svetskoj sceni, učlanila. Tako je na srpskoj političkoj tabli sve nekako virtuelno i epistemološki neprevodivo za ostatak sveta, te je zato osnovno pitanje koje se ovde postavlja: zbog čega su se političke stranke u Srbiji uopšte i trudile da postanu delovi nekih širih svetskih porodica, (kada znamo da moralna i finansijska pomoć stižu samo ako je politika koju vode slična, ili razumljiva i ostalim strankama u datoj političkoj grupi).

Prva zabuna uneta je na našu javnu scenu već totemskom rečju: ‘demokratska/i' (pokret, stranka itd..), reči koja je na srpskom političkom nebu vaskrsla, a zatim je ubacivana apsolutno svuda, sto je možda posle mnogo godina odsustva demokratske procedure i bilo razumljivo. Medjutim, stavljanje reči ‘demokratska ‘ u ime neke političke stranke ne rešava zapravo ništa, niti daje neku tačniju sliku o samoj toj stranci. Ovo najpre zato što 1.) demokratija nije program stranke, vec metoda kojom se on ostvaruje, 2.) a da li je neka stranka demokratska ili nije, to su u Antici rešili još Grci tako što su postavili uslov da se isto na narodnim izborima ispita. Ono, dakle, što građani izaberu, jeste demokratsko, i nikakvo stavljanje reči ‘demokratska' u naziv stranke, neće tu ništa promeniti, niti će ičemu doprineti.

Zato je sâmo ovo nazivanje stranaka ‘demokratskim', pri cemu je ta reč u stvari upotrebljena kao lično ime i prezime stranke, u osnovi besmisleno, ali je razumljivo sa stanovišta volje da se napravi ograda od bivših političkih perioda. Međutim, već u ovom verbalnom momentu brkaju se sadržaj, odnosno program političke stranke sa procedurom odnosno metodologijom postizanja toga programa. Stranka u svom programu govori o ubedjenjima i sadržajima predvidjenim za jedno društvo, kao sto su načini privatizacije ili nacionalizacije objekata i preduzeća, ona govori o tipu školstva, o tipu zdravstva itd, koji želi u tom društvu, a zatim se taj program i te njene ideje odbacuju ili potvrdjuju na izborima, demokratskim putem, odnosno demokratskom metodologijom. Na taj način, sve političke stranke koje su voljom naroda, tj gradjana ušle u parlament ili dobile na opštim izborima, jesu u datom trenutku demokratske stranke, već samom cinjenicom da su ucestvovale na poštenim izborima, umesto da su došle na vlast nekim prevratom, revolucijom, ratom, ili ukazom (ali i korumpiranim, kupljenim i nameštenim izborima!).

Konstatujući sve ovo, od početka promena i visestranačja u Srbiji, uočava se velika doza amaterizma kod srpskih političkih partija i pokreta.

Druga stvar koja je potpuno izvesna, a ljudima i biračima u Srbiji verovatno sve vidljivija, jeste nepodudarnost domaćih političkih stranaka i njihovih svetskih pandana, odnosno širih političkih internacionalnih zajednica kojima su se priključile. Uzmimo primer Demokratske Stranke (iz Srbije) koja je ušla u porodicu socijaldemokratskih stranaka u svetu. Ona po načinu propovedanja svoga programa, a naročito sprovodnjenja u praksu odredjenih njegovih delova (u doba vlasti to se lako uoči), malo šta ima zajedničko sa recimo francuskom strankom iz te iste porodice. Način privatizacije u društvu, oporezivanja, školovanja, lečenja, koje ova stranka u Srbiji propoveda (i sprovodi ili je sprovodila), faktički nema velike sličnosti sa njenim homologom u Francuskoj (umerena levica ili levica centra), pa ni u drugim zemljama Evrope. Ne znamo zašto Demokratska stranka u Srbiji danas ne propoveda (ili barem nedovoljno jasno propoveda, ako se ne varam?, u skladu sa prvobitnim idejama svoga osnivača posle rascepa jedinstvene stranke) delimično besplatno školstvo, povećanje poreza za najbogatije, podizanje životnog minimuma, borbu protiv američkog monopola u ekonomiji i kulturi, refundiranje u zdravstvu, besplatan smeštaj za najugroženije itd., nepridruživanje američkim ratovima, kao što to čine njeni blizanci u svetu? U tim zahtevima nema ničeg ekstremnog (niko tu ne ukida tržište) i ove zahteve danas ističu, u ovom ili onom obliku, gotovo sve stranke socijaldemokratske porodice. Zato je pitanje koje se ovde postavlja sledeće: kako Demokratska stranka u tim uslovima može da opstaje u zajedničkoj porodici sa ovim drugim evropskim strankama, odnosno da bude član socijalističkog i socijaldemokratskog udruženja? Lična prijateljstva odredjenih aktera, odnosno domacih političara sa kolegama iz sveta potpuno su irelevantna u ovom slucaju, jer birače ne interesuje nečije lično prijateljstvo za pripadanje odredjenoj grupi, vec ih zanima realna sličnost stranačkih programa.

S druge strane, Demokratska Stranka Srbije, kao druga značajna stranka koja je učlanjena u svetsku porodicu konzervativnih stranaka, recimo, poseduje neka obeležja te porodice, i možda se moze reći da njeno članstvo u ovoj porodici nije  zalutalo. Budući da ne pripada socijaldemokratskoj porodici, ova stranka ne bazira svoj program na socijalnoj pravdi, ali zato joj je formalno-pravni momenat (uz pominjanje opšteg liberalistickog pojma ‘pravničke pravde' i ponekad naivnu pretpostavku da ova odgovara ‘pravednom pravu' u Aristotelovom, Platonovom, a kasnije Kantovskom smislu) izuzetno važan. Medjutim, unutrasnja nekoherencija u koju ulazi Demokratska stranka Srbije, jeste na primer, njen, za nas sve pozitivni, patriotski i drzavnički stav prema Kosovu i Metohiji (izvesno dela srpske teritorije), stav koji ne deli nijedna druga politicka partija iz evropske i svetske konzervativne porodice. Gotovo sve konzervativne politicke stranke u svetu su u ovom trenutku po ciljevima koji se ticu KIM, u direktnoj suprotnosti sa stavom Demokratske Stranke Srbije o KIM, pa se takodje ne vidi šta drži i motiviše DSS da i dalje pripada ovoj porodici (ako ne idejna, programska i strateska sličnost), naročito u trenutku dok je Kosovo akutni problem srpske politike. Pripadati porodici konzervativnih stranaka, u kojoj su ne samo americka konzervativna stranka, vec i sve druge konzervativne stranke u svetu protiv politike koju vodi jedna njena clanica, DSS (tj. sve su, uglavnom, za priznavanje nezavisnog Kosova), takodje je odraz nesklada i nepripadanja pravom srodstvu. Buduci da je uzimanje Kosova i Metohije iz srpske teritorije u stvari pitanje sustinskog shvatanja medjunarodnog prava, iz svega sledi da ova stranka nema cak ni isti pogled na pravo i medjunarodno pravo kao ostale stranke u politickoj grupi u koju je primljena. A to je vec veliki stepen sustinskog neslaganja , do koga  aposteriornim zakljucivanjem o tome kakva je realna situacija, verovatno dolazi i samo patriotsko clanstvo DSS .

Tako se potpuno legitimna zelja Demokratske Stranke i potpuno legitimna zelja Demokratske Stranke Srbije da se svrstaju u svetski lanac slicnih stranaka, svodi u sustini na podrazavanje generickog imena i verbalnog aspekta toga pripadanja, na po neko putovanje i formalne susrete, pri cemu nije ostvarena pretpostavljena želja da njihovi stavovi medjusobno lice i budu harmonicni, te da se motiv ovoga pripadanja nekom logikom, osim prostog ‘izlaska u svet', i opravda.

Dakle, u osnovi, ni jedna, ni druga od ove dve znacajne stranke, ne odgovaraju, ili nazivima koje nose i programima koje propovedaju, ili porodicama u koje su se uclanile. Demokratska Stranka, recimo, moze na nekom svetskom skupu da se sretne sa svojom strankom-sestrom iz neke druge zemlje, ali to nece znaciti da su njihovi programi i politike bliski, niti da ce se njihovi biraci sa svojim partnerima u svetu razumeti. U meri u kojoj se predsednik Boris Tadic u svojoj politici u poslednje vreme vojno, ekspertski i savetodavno okrece Severnoj Americi, on nema u tom i takvom stepenu istomisljenika ni u jednoj stranci socijaldemokratske evropske porodice (a pogotovo ne u najvaznijoj zemlji Evrope, Francuskoj, gde je odupiranje ovoj americkoj kontroli vojnog sektora ogromno), dok premijer Vojislav Kostunica nema za svoju patriotsku politiku prema Kosovu nijednog istomisljenika u porodici stranaka u kojima se nasao (osim pravoslavne solidarnosti Grcke, ali unija konzervativnih stranaka podrazumeva da postoji nesto drugo sto zblizava njene clanove, buduci da ona nije unija pravoslavnih politickih partija) . Tako se za ove dve srpske stranke opet postavlja pitanje motivacije da tim sirim svetskim porodicama stranaka uopste pripadaju, ako se zna da pripadanje (i , predpostavljamo, moralno i finansijsko pomaganje) treba da bude programsko (na bazi slicnih ideja i programa ), a ne nominalno.

Naravno, neko moze da kaze da je ovde rec o istim programima, ali o razlicitim strategijama. Medjutim, upravo ono sto politiku razlikuje od politicke teorije, filozofije ili psihologije, jeste relativna podudarnost programa i strategija, jer politicke stranke nisu udruzenja umnih ljudi koji stvaraju ideje, vec su to udruzenja prakticnih, zainteresovanih i utilitarnih ljudi koji svoju sustinu opredmecuju jedino u strategiji i realizaciji nekog programa. Drugim recima, politicari (i njihove stranke i pokreti) ne odgovaraju narodu za ontologiju politickih ideja, vec odgovaraju za strategiju i uspesnost njihovog sprovodjenja.

Paradoksalno, u tom smislu najmanje nekoherentnosti u Srbiji u ovom trenutku cine Socijalisticka partija i Srpska Radikalna Stranka, buduci da se te dve stranke nisu ni uclanile u sire svetske porodice stranaka, te nemaju gde, niti u cemu da pogrese. Ove stranke mogu da se oslone na ‘idiosinkraziju srpskih politickih tranzicionih uslova' i da s pravom fakticiteta tvrde da su njihovi programi i smernice u stvari ‘neprevodivi' u ovom trenutku na programme nekih drugih svetskih politickih stranaka cije zemlje nisu prosle kroz iskustva rata, bombardovanja, embarga i siromastva, kao Srbija.

U istoriji je jedna od takvih ‘neidentifikovanih' stranaka bila svakako Peronisticka stranka Pravde (uz maksimalan pokusaj da se priblize pozitivno i prirodno pravo), koju analiticari shematski nikada nisu mogli da svrstaju u odredjeni blok. Levica je govorila da je ta stranka na desnici, a desnica je tvrdila da je ona na levici. U osnovi, to je bila stranka koja je imala elemente i jednog i drugog bloka, a bila je dovoljno populisticka da bi dobila superiornu demokratsku podrsku u Argentini, iako je demonizovana od strane Severne Amerike (u Srbiji , danas, na nju najvise lici Srpska Radikalna Stranka). Nesto slicno predstavljala je i stranka kojom De Gol dolazi na vlast posle drugog svetskog rata (RPF ‘Okupljanje francuskog Naroda', pre 1958. i UNR, ‘Unija za Novu Republiku', posle generalovog povratka na vlast ) ,a koja je sezdesetih godina proslog veka u stvari bila zacetnik orijentacije Socijalnih Degolista (potpuno je pogresna ideja da su Degolisti desno, odnosno levo), sa osnivacima ovog pravca Rene Kapitenom, Kristijanom Peruom, Filipom de San Roberom, Pol Mari de la Gorsom idr…). (ne zaboravimo da je De Gol nacionalizovao najvecu francusku banku, koju je Miteran kasnije privatizovao).

Takodje je, naravno, pogresno misljenje da je poreklo ‘levice' (ili onoga sto se nekad njome zvalo) nuzno antinacionalno, a ‘desnice' (onoga sto se nekada njome zvalo) nuzno nacionalno. Provenijencija, odnosno poreklo neoliberalne desnice u ovom veku u stvari je najmanje nacionalno, buduci da ona sve sto je nacionalni kapital rasprodaje multinacionalnim kompanijama, cesto bez ikakve, makar i male drzavne (odnosno nacionalne) kontrole. Odrzavati ‘nacionalno' putem nacionalnih kapa, znacki i simbola, na sta se cesto svodi ova strategija, deluje estetski, cak mozda i psiholoski, ali je u ovakvom slucaju, sustinski nedovoljno.

Prirodno je, medjutim, bilo sto se u Srbiji koja je izasla iz zvanicnog dugogodisnjeg komunizma i njegovih posledica, u vremenu posle njega, mozda i iracionalno favorizovalo sve ono sto je licilo na bežanje od ‘socijalnog'. Otud i hipostaza ‘privatnog' od koga se ocekuje opsti spas, iako se zna da gotovo sve savremene evropske drzave imaju tip mesovitog vlasnistva , koji daje najbolje rezultate . Kada se neki sistem pokaze pogresnim ili korumpiranim (kao komunisticki real poredak), onda se pobijaju cak i one njegove ideje koje nikada nisu ni dobile priliku da se ostvare. Ali, danas, kada Srbija ulazi u eru surovog ljudskog eliminisanja, siromastva cesto bez ikakve jednakosti sansi, kada je komunizam kao sistem odavno proslost, danas biraci ponovo shvataju da tekovine socijalne pravde, koje uostalom, u svom nastanku nemaju nista ni sa marksizmom, ni sa komunizmom, vec su prakticno otvorene ‘drustvenim ugovorom' Zana Zaka Rusoa 1762. godine, da dakle ove velike tekovine evropskih umova, ipak za coveka nesto znace, te da one niposto nisu antinacionalne.

----

Cela ova zbrka i shizofrenija mogla je mozda u Srbiji da bude izbegnuta da je postojalo bolje razumevanje danasnjeg svetskog procesa globalizacije i antiglobalizacije, koji je mogao da dâ resenja na neka pitanja i da pomogne u politickom svrstavanju nasih srpskih politickih udruzenja.

Onaj ko je shvatio da nijedna zemlja vise nije politicki i ekonomski potpuno nezavisna, jer je svet vec postao globalan, taj , naravno, zna da razluci dobre od pogubnih strana globalizacije. Svaka politicka stranka u svetu, kako god da se zove, koja stiti americki hegemonicki, vojni i ekonomski monopol, moze se svrstati u globalisticku stranku i obrnuto, u antiglobalisticku u slucaju suprotnog, bilo da je leve ili desne provenijencije, odnosno porekla. Ovo je danas, u 21. veku, daleko najpouzdaniji pokazatelj gde se neka grupacija na politickoj tabli zaista nalazi.

Verovatno da bi srpske politicke partije trebalo razvrstati upravo po ovom poslednjem kriterijumu, kako bi stvari i pojave biracima, ali i samim njihovim vodjama, bile jasnije.

To bi i nama Srbima sveta bilo olaksanje kako bismo znali gde da se (u slucaju da, kao drustvo, ostanemo u partitokratiji) , prema politickom ubedjenju svi svrstamo. Takodje, nasi gradjani bi najzad dosli do stupnja zrelog politickog izbora (koji podrazumeva podrzavanje odredjenih ideja i oblika zivota, a ne samo ljudi, poznanika i prijatelja), a u politicke stranke se ne bi ulazilo kao u biroe rada gde ‘imamo poneku vezu ‘, te bi se izaslo iz nase vecne personalizacije javnog politickog zivota (ko je cije dete, ko je kome muz i zena, ko je kome kum i slicno, od cega u Srbiji zavisi i izbor ulaska u stranku i napredovanje u njoj). Bez zelje da se narusavaju tradicija i obicaji, birati ljude u politickom zivotu, u res publici, u jedinom opstem domenu ljudske slobode, prema ovakvim incestuoznim i klanskim kriterijumima, veoma je cudno vidjenje politike.

Sama priroda partitokratije, svakako ucvrscuje ovo zatvaranje incestuoznog kruga, ne propustajuci u javni zivot ljude koji nisu stranacki svrstani, odnosno partitokratija pojacava stepen ljubavi stranackih ljudi medju sobom, njihova prijateljstva, klanski suzivot i slicno, ali ih ujedno iskljucuje iz sirokog polja drustvene javnosti. Time ove politicke grupacije prestaju da budu od opsteg znacaja, i postaju ‘zatvorena drustva' (u poperovskom /Karl Poper/, a ne u sorosevskom smislu reci). Doduse, u malim sredinama nemoguce je potpuno iskljuciti ovakve plemenske i feudalne elemente, ali ih barem treba svesti na najmanju mogucu meru u domenu koji je javno, a ne privatno polje zivota. Ozbiljna politicka stranka treba da odrazava ‘drustvo u malom', a ne da bude klan prijatelja koji se vole i pomazu. Za politicki zivot i za pojam pravde u celini, najpogresnije je shvatanje koje stranku poistovecuje sa porodicom, jer je porodica osnovna jedinica drustva, a politicka stranka je konkurentska grupacija nekoj drugoj grupaciji koja treba da dokaze da je njena partikularnost ‘dobra za sve clanove drustva' (koji svi treba da se vole i pomazu). Stoga oni koji tvrde da je politicka stranka porodica, u stvari ne razumeju sustinu politickog zivota, definisanog jos u Antici.

Jasno je za sada samo to da upravo iz ovog , napred opisanog, nesklada izmedju strategija nasih tzv. demokratskih stranaka i strategija njihovih partnera u svetu na koje se pozivaju, te posledica takvih nesklada po Srbiju, dobijamo , kao nacionalni najjaci tranzicioni proizvod, koji, doduse, nemamo gde da izvezemo, cinjenicu da narod u Srbiji ne veruje ulasku u Evropsku uniju, niti znacaju evropskih integracija.

Koliko god da se nasi politicki radnici upinju pricajuci pozitivno o Evropi koju su iz skupih hotela, uokvireni telohraniteljima, videli, pohodili, ali retko kad doziveli i ziveli, oni sami nisu dokazali da su sa njom pronasli zajednicki jezik i resili problem izlaska iz partijskog solipsizma..

U politici je vera vazna u prvoj fazi kada se birac opredeljuje da aktivira zoon politikona u sebi. U drugoj fazi, medjutim, on trazi dokaze i empirijsku opipljivost., a oni mu, u stvari, samo pomazu da svoju iskonsku , arhetipsku veru, pretvorenu u politicku nadu, odrzi i produbi.